Седам трава јесени

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Седам трава јесени (秋の七草, аки но нанакуса) се често помињу у најранијој збирци јапанске поезијеМанјошу“, а посебно у стиховима Јаманоуе но Окуре (山上憶良, 660-733) који су њен део. Слике јесењих трава у каснијој антологији дворске поезије „Кокиншу“, која илуструје културу Хеиан Јапана, представљају се на начин који ни сликарство не може да дочара. Иако је неизвесно ко је први груписао ове биљке, оне су постале дубоко укорењене у свакодневни живот Јапана и традицију. Њихово присуство у вртовима Хеиан аристократије био је велики извор поетске инспирације.

130
хаги.
130
сусуки
130
кузу
130
надешико
130
оминаеши
130
фуђибакама
130
кикјо

Седам трава јесени су: хаги (Lespedeza japonica L.H.Bailey), сусуки (Miscanthus sinensis Anderss.), кузу (Pueraria lobata (Willd.) Ohwi), надешико (Dianthus superbus L.), оминаеши (Patrinia scabiosifolia Fisch. ex Link), фуђибакама (Eupatorium fortunei Turcz.) и кикјо (Platycodon grandiflorus (Jacq.) A.DC.).

Литература[уреди]

  • Грбић, М. (2015): Историја вртне уметности. Универзитет у Београду. Београд. ISBN 978-86-7299-227-4.