Серби (племе)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте чланак Серби.

Серби (лат. Serbi) или Сербои (грч. Σέρβοι [Sérvoi]; лат. Serboi, Sirboi) је етноним забиљежен у грчко-римској етнографији. Означен је као иранско племе[1] које је обитавало у азијској Сарматији (сјеверни Кавказ), вјероватно у доњем току ријеке Волге.

Плиније Млађи у свом раду Plinii Caecilii Secundi Historia naturalis из 1. вијека н. е. спомиње народ Серби,[2] који је живио близу Кимеријаца, вјероватно у близи Црног и Азовског мора.

С обзиром да су према описима били Сарматско племе, највероватније је да су стари Серби говорили скитским језиком, тј. посебном верзијом којом су се служили Сармати. Скитски језик је спадао у групу источноирансих језика ,а с обзиром да није имао писану,књижевну форму и с обзиром на то да су Скитска племена насељавала велике територије,разликовало се више врста говора (дијалеката). Тај језик је у оригиналном облику изумрео и остало је веома мало писаних извора који би могли у некој мери посведочити о језику наших предака, једини преостали говорници једне од верзија скитско-сарматских говора су Осети.

Клаудије Птолемеј, у 2. вијеку н. е., у својој „Географији” спомиње народ Сербои или Сирбои,[2] који је по свој прилици живио иза Кавказа, у залеђу Каспијског језера у близини данашњег Астрахана.

У 10. вијеку византијски цар Константин VII Порфирогенит у својој књизи De Ceremoniis помиње два племена Креватас и Сарбан, која поједина истраживања сматрају Хрватима и Србима.[тражи се извор] Племена су се налазила у близини ријеке Терек на сјеверном Кавказу, између Аланије и Тсанарије.[3][4][5][6] Племе Сарбин је у региону Кавказа забиљежио арапски географ ал-Масуди у 10. вијеку:

,,...племе звано Сарбин; то је племе грозно (страшно) својим противницима из разлога којих би спомињање било дугачко, по особинама, чије би излагање било опширно, и по одсуству закона код њих, коме би се покоравали или по њиховом непотчињавању никаквом народу"

,,Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре владар или старешма, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса; то смо делимично помињали напред у овом делу, при опису планине Кабха и Хазарске земље, када смо говориии да се у Хазарској земљи налазе Словени и Руси, и да се они спаљњу на ломачама".[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Fine (1991). стр. 56.
  2. 2,0 2,1 Aleksandar M. Petrović, Arheografija naroda jugoistočne Evrope, Beograd. (2006). стр. 19.
  3. East), Constantine VII Porphyrogenitus (Emperor of the; Moravcsik, Gyula (1962). De administrando imperio. Pázmány Péter Tudományegyetemi Görög Filológiai Intézet. стр. 115. 
  4. Caudhurī, Parameśa (2005). India in Kurdistan. Qwality Book Company. стр. 79. 
  5. Dvornik, Francis (1959). The Slavs: their early history and civilization. American Academy of Arts and Sciences. стр. 28. 
  6. Constantin, VII (1754). Constantini Porphyrogenneti... libri duo De ceremoniis aulæ Byzantinæ. Prodeunt nunc primum Græce, cum Latina interpretatione et commentariis. Curarunt Io. Henricus Leichius et Io. Iacobus Reiskius... Gleditschius. стр. 397. 

Литература[уреди]