Лингва франка

Из Википедије, слободне енциклопедије

Лингва франка (лат. lingua franca) је израз који се користи за било који језик чија употреба у великој мери прелази границе земље у којој се говори. Термин лингва франка је преузет од Арапа, који су тако називали све европске језике, тј. језике крсташа. Арапи су у доба Крсташких ратова све људе западне Европе називали Францима.

Да ли ће неки језик постати лингва франка или не, зависи умногоме од политичке, економске или друге врсте моћи земље где се тај језик говори. Током историје, у одређеним периодима различити језици су се користили као лингва франка. Тако је у латински језик служио као лингва франка, као и грчки у античко доба. У срењем веку, латински је био лингва франка у западном делу европе, а у Византији то је био грчки.

На Старом Истоку неки од примера лингва франке су акадски и арамејски језик. Од 7. века примат на Блиском истоку преузима арапски чија доминација траје пола миленијума. У Југозападној и Средњој Азији односно Индијском потконтиненту током касног средњег и новог века лингва франка био је персијски језик.

Шпански је заменио латински и у току XVI и XVII века, био је језик комуникације у дипломатији, када га је заменио француски, који је био језик интернационалне комуникације све до скора, када га је потиснуо енглески језик. Заправо, до укључења Велике Британије, Ирске и Данске 1973. у Европску економску заједницу, француски и немачки су били језици комуникације међу земљама чланицама.

Немачки је био лингва франка науке у многим деловима Европе, Америци и неким деловима Азије (Турска, Русија, Азербејџан) током XIX и XX века, нарочито у области физике, хемије и социологије. Такође се сматрао пословним језиком и језиком политике. У неким дисциплинама, као што су филозофија и теологија, и дан данас је познавање немачког језика од виталног значаја и поставља се као услов при кандидатурама за докторате на неким универзитетима не само у Европи, него и у свету.

Види још[уреди]