Бели Срби

Из Википедије, слободне енциклопедије
Словенски народи у 7. веку
Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника
Константин VII Порфирогенит, на рељефу на коме Христос крунише цара
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије и Белих Срба у Лужици и Полабљу
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије и Белих Срба у данашњој западној Украјини

Бели Срби (некрштени), су преци Срба који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво.

У 32. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин VII Порфирогенит наглашава да Срби воде порекло од некрштених Срба, који се називају и Бели, и да су од давнине били насељени с оне стране „Турске“ (данас позната као Мађарска), „у суседству Франачке“.

Ираклије, на аверсу златника искованог у Константинопољу 610-613. године.

Научници углавном смештају „Белу Србију“, прапостојбину Срба у простор данашње реке Лабе. За владавине византијског цара Ираклија (610-641) два брата су били наследици ранијег владара Белих Срба. Један од њих је „половину народа“ повео на далек пут, у земљу цара Ромеја, где га је Ираклије примио и дозволио да се Срби населе у солунском подручју. Област је добила име Сервија, али се досељеници у њој нису дуго задржали. После извесног времена одлучили су да се врате у своје земље. Међутим, убрзо су се покајали и прешавши Дунав, поново су се обрели на византијској територији. Овог пута им је цар Ираклије доделио простране запустеле крајеве између Саве и планинског масива Динаре. Населили су се у непосредном суседству области насељене Белим Хрватима који су се у VII веку доселили на Балканско полуострво. Ова прича о сеоби Срба има обележје легенде, али се сматра да је у својој основи тачна.

У 31. поглављу Списа о народима, византијски цар Константин наглашава да Хрвати воде порекло од некрштених Хрвата које се зову и Бели. Они су били настањени с оне стране „Турске“, у близини Франачке и граничили су се с некрштеним Србима. Научници су углавном склони да верују да се „Бела Хрватска“, прапостојбина Хрвата, налазила у области око града Кракова. Цар-писац у наставку бележи да су Бели Хрвати као пребеглице стигли код византијског цара Ираклија и да су уз његову сагласност најпре потиснули Аваре, а онда се населили на њиховој територији. Тада је Хрватима владао отац кнеза Порге. Међутим у 30. поглављу Списа о народима, Константин Порфирогенит доноси унеколико другачију причу о досељавању Хрвата, која садржи елементе народне традиције. Од Белих Хрвата се наводно одвојио један род -- петоро браће и две сестре (Клукас, Ловелос, Косениц, Мухло, Хрват, Туга и Буга) -- дошао у Далмацију, поразио Аваре и овладао њиховом земљом. Притом се не помиње било каква улога цара Ираклија. Модерни историчари дају предност другој верзији.

Извори[уреди]

  • Б. Ферјанчић, Византијски извори за историју народа Југославије, 2, Бг 1959.

Литература[уреди]

  • К. Јиречек, Историја Срба, 1, Бг 1952;
  • К. Јиречек, Историја Српског народа, 1, Бг 1981;
  • К. Багрянородный, Об управлении империей, Москва 1989;
  • Б. Ферјанчић, „Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво (осврт на нова тумачења)", ЗРВИ, 1996, 35.