Скенеове жлезде

С Википедије, слободне енциклопедије
Скенеове жлезде
Скенеове жлезде
Детаљи
Идентификатори
Латинскиglandulae vestibulares minores
TAA09.2.01.017
FMA20083
Анатомска терминологија

Скенеове жлезде су два мала канала које се налазе у предњем зиду роднице, дуж леве и десне старане мокраћне цеви (уретре). Део су сложеног женског мокраћнополног ситема. Луче секрет који врши подмазивању отвора мокраћне цеви и окружени су ткивом које набубри крвљу за време сексуалног узбуђења.

Иако се сматра да су оне хомологне са простатном жлездом мушкараца и даље се води расправа о функцији Скенеових жлезда, чија је једна од улога излучивање секрета који помаже у подмазивању отвора мокраћне цеви, а друга, вероватно, допринос антимикробним факторима за заштиту мокраћног система од инфекција.

Симптоми који могу бити последица њиховог поремећеног рада треба пратити, јер у неким случајевима, изазивају компликације као што су инфекције, цисте доброћудног (бенигног) и злоћудног (малигног) облика.[1]

Називи[уреди | уреди извор]

Скенеове жлезде – Скенеови канали – Мале вестибуларне жлезде – Парауретралне жлезде – Периуретралне жлезде – Женски хомолози простате – Женска простата.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Иако је ове жлезде крајем 19. века први описао француски хирург Alexander Johnston Chalmers Skene (1816-1895), оне носе епоним по шкотском гинекологу Александеру Скенеу, који их је описао у западној медицинској литератури 1880. године.[3]

Године 2002., Federative International Committee on Anatomical Terminology предложио је за Скенерове жлезде термин женска простата у делу Terminologia Histologica. Затим је у издању из 2008. године напоменуто да је термин уведен "због морфолошког и имунолошког значаја структуре".[4]

Анатомија и физиологија[уреди | уреди извор]

Анатомија мокраћно-полних органа жене. Скенеове жлезде означене су бр. 2.

Скенеове жлезде налазе се око подручја вулве, на предњем зиду роднице, и око доњег краја мокраћне цеви. Оне су хомологне са простатном жлездом мушкараца, јер садрже бројне микроанатомске структуре које су заједничке са простатном жлездом, као што су секреторне ћелије. Једино заједничко је да доводе секрет у мокраћну цев. Када се прегледају електронским микроскопом, Скенеове и простатне жлезде показују сличне секреторне структуре.[1]

Два Скенеова канала воде од Скенеових жлезда до места на површини вулве, лево од отвора мокраћне цеви, а десно од отвора Бартолинијебве жлезде, одакле су структурно способне за излучивање секрета.

Научници верују да излучивање секрета из ових жлезда може бити један од фактора женске ејакулације. Иако порекло и место производње женског ејакулата није доказано, претпоставља да он настаје у Скенеовим жлездама. Женски ејакулат, који може настати током сексуалне активности за неке жене, посебно током женског оргазма, садрже биохемијске маркере сексуалне функције попут људских мокраћних протеина и ензим ПДЕ5, док су жене без жлезде имале нижу концентрацију ових протеина.[1][5]

Доказано је да се велика количина секрета може излучити из ових жлезда када се стимулисане унутар роднице. Такође сматра се да Скенерове жлезде садрже антимикробне материје и да утичу на превенцију инфекција мокраћних путева. Попут простате код мушкараца, Скенеове жлезде играју важну улогу у сексуалном здрављу жене. У тренутку сексуалног узбуђења, и Скенеове жлезде и клиторис се повећавају, јер су испуњеније крвљу. Када су активне луче секрет који садрже слуз, а то утиче на влажност током вагиналног односа.[1][5]

Клинички значај[уреди | уреди извор]

Поремећаји или дисфункције Скенеових жлезда укључују:[6]

Циста Скенеовог канала која врши притисак на спољашњи отвор мокраћне цеви

Запаљење Скенове жлезде[уреди | уреди извор]

Запаљење Скенове жлезде (скенитис) или инфекција Скенеових жлезда, најчешће је узроковано гонорејом, али може бити узрокована и било којом другом уринарном инфекцијом. Може да се прошири и изазове упалу и околних ткива. Скенитис даје неке од идентичних симптома као и инфекција мокраћних канала, али може да се јави и бол у карлици, као и бол током сексуалног односа. Ова инфекција се углавном лечи антибиотицима, а ако узнапредује, можда ће бити потребна хируршка интервенција.

Рак Скенеових жлезда[уреди | уреди извор]

Рак Скенеових жлезда је могућ, али се јавља изузетно ретко. Сумња се да злоћудне цисте могу да буду последица нелеченог скенитиса. Цисте блокирају отвор мокраћне цеви, доводећи до немогућности мокрења, односно задржавања мокраће. То је и најчешћи разлог накупљања токсичних материја у организму. Додатна дијагностика, попут магнетне резонанце (МРИ) може да помогне у потврди појаве рака циста Скенеових жлезда. Појава беличаста течност налик млеку, може бити један од симптома који се не сме зенамарити. Ако се открије на време, ова врста рака може да се лечи радиотерапијом, или хируршком интервенцијом. Операција је неопходна у случају ширења рака на мокраћну цев или мокраћну бешику.

Доброћудне цисте Скенеових жлезда[уреди | уреди извор]

Канали Скенеових жлезда могу се трансформишу у цисте дуж Скенеових жлезда. У таквим случајевима, опција лечења је пункција цисте или ексцизиона дренажа.[7]

Превенција[уреди | уреди извор]

И доброћудне цисте Скенеових жлезда, као и злоћудни рак Скеноевих жлезда, иако се јављају ретко, морају се лечити правовремено како би се спречло комплексније нарушавање здравственог стања.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Rodriguez FD, Camacho A, Bordes SJ, Gardner B, Levin RJ, Tubbs RS (2020). „Female ejaculation: An update on anatomy, history, and controversies.”. Clinical Anatomy. 34 (1): 103—107. PMID 32681804. S2CID 220634920. doi:10.1002/ca.23654. 
  2. ^ „Dorlands Medical Dictionary:paraurethral glands”. web.archive.org. 2009-05-08. Архивирано из оригинала 08. 05. 2009. г. Приступљено 2023-02-19. 
  3. ^ De Graaf, Regnier (1672). Regneri de Graaf De mulierum organis generationi inservientibus tractatus novus : demonstrans tam homines & animalia caetera omnia, quae vivipara dicuntur, haud minus quàm ovipara ab ovo originem ducere : ad Cosmum III, magnum Etruriae ducem (на језику: Latin). Bibliothèque interuniversitaire de santé (Paris). Lugduni Batav[orum] : Ex officina Hackiana. 
  4. ^ Allen, William E. (2009). „Terminologia anatomica: international anatomical terminology and Terminologia Histologica: International Terms for Human Cytology and Histology”. Journal of Anatomy. ISSN 0021-8782. doi:10.1111/j.1469-7580.2009.01093_1.x. 
  5. ^ а б Pastor Z; Chmel R (2017). „Differential diagnostics of female "sexual" fluids: a narrative review”. International Urogynecology Journal. 29 (5): 621—629. PMID 29285596. S2CID 5045626. doi:10.1007/s00192-017-3527-9. 
  6. ^ Gittes RF, Nakamura RM (1996). „Female urethral syndrome. A female prostatitis?”. West J Med. 164 (5): 435—8. .
  7. ^ Itani M, Kielar A, Menias CO, Dighe MK, Surabhi V, Prasad SR;; et al. (2016). „MRI of female urethra and periurethral pathologies”. Int Urogynecol J. 27 (2): 195—204. .

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Скенеове_жлезде&oldid=27442595”