Смиља Ђаковић
Смиља Ђаковић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1895. |
| Датум смрти | 1945. |
Смиља Ђаковић (1895 — 1945) била је власница часописа Мисао.[1] Имала је утицаја у очувању и афирмацији српске књижевности. По речима Јелене Скерлић Ћоровић „била је она жена од соја Дон Кихотовог, која је веровала својој визији и истрајавала до краја”.[2] Помагала је многе писце, међу којима су Стеван Јаковљевић и Милан Јањушевић, а Тину Ујевићу дала је посао у редакцији часописа.[3]
Три објављене приче обликоване су искуством рата и објављене под псеудонимом Јованка Петровић. Јелена Скерлић Ћоровић бележи да је неколико њених песама објављено под њеним правим именом у једном дечјем листу, а да је такође написала и један социјални роман. Исидора Секулић написала је есеј о њој, „Забележити име Смиље Ђаковић”, а Јелена Скерлић Ћоровић је спомиње у својој књизи Живот међу људима, мемоарски записи.[4]
Радови[уреди | уреди извор]
Чланци и други саставни делови[уреди | уреди извор]
- Ујак Аксентије
- Безвлашће
- Послератни путници[3]
Приватни живот[уреди | уреди извор]
Смиља Ђаковић била је верена за брата Владислава Петковића Диса. Након његове смрти није се удавала.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Smilja Đaković: Neobična "Gospođica" Ive Andrića”. Izazov (на језику: српски). 2016-02-25. Архивирано из оригинала 23. 02. 2022. г. Приступљено 2021-03-08.
- ^ Академска књига, Дубоки трагови сећања, Дуња Пешут
- ^ а б в „Смиља Ђаковић | Књиженство”. knjizenstvo.etf.bg.ac.rs. Приступљено 2021-03-08.
- ^ Хаџић, Зорица. (2014). Белешка о заборављеној Смиљи Ђаковић и њеним причама. Прича. Часопис за причу и приче о причама. Београд, септембар-децембар 2014. година VIII, број 28-29, стр. 231-238