Тин Ујевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тин Ујевић
Tin Ujević 2.jpg
Тин Ујевић
Пуно име Аугустин Ујевић
Датум рођења (1891-07-05)5. јул 1891.
Место рођења Вргорац
Аустроугарска
Датум смрти 12. новембар 1955.(1955-11-12) (64 год.)
Место смрти Загреб
ФНРЈ
Најважнија дела

Потпис
Тин Ујевић испред бифеа „Тип-топ“ у Загребу

Аугустин Тин Ујевић (5. јул 189112. новембар 1955) је био један од највећих хрватских и југословенских песника.

Стваралаштво[уреди]

Овај, у међуратном књижевном периоду, истакнути и особени песник, рођен је у Вргорцу, недалеко од Имотског. Филозофију је студирао у Загребу, Београду и Паризу. У књижевности се јавио оригиналним и надахнутим стиховима пред Први светски рат, али најплоднији период његовог књижевног рада пада у раздобље између два светска рата. Оригиналан таленат, снажан и плодан стваралац, он је својим присуством у међуратној књижевности живо утицао на њен ток и развој. Надовезујући се на Матоша, који му је у много чему био узор и учитељ, Ујевић се брзо развио у потпуно оригиналног књижевног ствараоца – песника, критичара, есејисту и фељтонисту. Добар зналац више страних језика, песник снажног сензибилитета и префињеног укуса, он је са строгошћу и савесношћу вршио избор из страних књижевности и из њих преводио (М. Пруст, Рембо, По, Мередит, Конрад и др.).

Свакидашња јадиковка је први пут била објављена у крфском Забавнику 1917. године, написана је за време песниковог боравка у Паризу.[1] После тога је била прештампана у књизи Лелек себра (Београд, 1920). Две Тинове најбоље збирке песама Лелек себра и Колајна (Београд 1926) објављене су на екавици. У издањима песама Тина Ујевића после Другог светског рата све те песме штампане су ијекавицом.

У годинама пред Први светски рат млади Ујевић је био и политички врло активан у редовима револуционарне омладине, која је у то време била изразито југословенски оријентисана. Зато су Ујевићеве литературне преокупације у том времену носиле у себи печат његовог прогресивног национализма, чији је израз, поред осталог, било и његово студирање у Београду.

Ујевић се, након правашке хрватске фазе, загрејао уочи Првог светског рата за југословенску идеологију која је онда доминирала у круговима бунтовне младежи. Но, у току самога рата, који је провео у Француској, Ујевић доживљава неку врсту слома, узрокованог највероватније несрећом у љубави (тој је теми цео живот приступао трубадурски идеализовано) помешаном с нервном пренапрегнутошћу и халуцинаторним стањима. Одрекао се политичке активности и уопште било какавих друштвених и националних акција, те је опоравак тражио у источњачкој филозофији - пре свега у монизму Упанишада и ведантинском поимању универзума као недељиве одуховљене целине; схватање блиско америчком песнику Волту Витмену, којег је Ујевић преводио и који је, уз француске симболисте као што су Нервал, Шарл Бодлер и Артур Рембо, на њега извршио снажнан утицај, понајвише у подручју пантеистичке духовности и слављења екстатичког јединства са космосом. Између два рата Ујевић је боемски живео у Београду, Сарајеву, Сплиту, Мостару, Имотском, да би се уочи Другог светског рата коначно скрасио у Загребу, где је остајо до смрти 1955.

Међутим, ужас Првог светског рата, горка „сазнања о интригама политичке емиграције у Лондону и Паризу“, која се и у тренуцима најтежих народних искушења борила око будућих политичких позиција, као и хаотичне политичке и социјалне прилике у тек створеној краљевини – све се то болно коснуло осетљивог песничког срца. Зато се он у поратним годинама резигнирано, али и са револтом, предавао боемском животу, али је и тада, као и касније, увек успевао да сачува живу песничку радозналост за све што се збива у човеку и животу, а с њом и храброст да о свему говори и суди искрено и отворено. На рушевинама својих младићких идеала, сагорелих на згариштима рата и живота, млади Ујевић није могао да сагледа сигурно и чврсто упориште, па кад је у тим годинама изјавио да је комуниста – то је био само израз његовог револта и прскоса. У ствари, Ујевић је до краја живота остао резигниран и разочаран, и као човек и као песник. Драму свог живота и тематско извориште своје чудесне поезије Ујевић је најпотпуније изразио у збирци „Колајна“:

Викицитати „С раном у том срцу, тамну и дубоку,
С тајном у том трудну и проклету бићу,
Са звијездом на челу, са ускром у оку
Гази стазом варке, мртви Ујевићу.”

Његове душевне ране имале су корен још у успоменама из његовог сиромашног детињства, којег се песник често и живо сећао по религиозним процесијама. Зато се већ у његовим првим стиховима, у топлим и згуснутим сликама далматинског пејзажа, јасно осцртавају детаљи сиромашних рибарских насеља, цркава и манастира.

Ујевић је са највише песничке снаге опевао своје мисаоне и емоционалне доживљаје из година Првог светског рата. Та његова поезија представља интимну аутобиографију ратника који је рат провео у потпуној људској потиштености и потлачености. Песник се у годинама ратних ужаса осећао као оковани и понижени себар, па је у таквим мислима и расположењима и опевао како своју личну, тако и општу људску трагику. Али његова сећања ни у ослобођеној земљи нису постала ведрија, па је и тада, као залутали путник и страдалник, горко и болно певао:

Викицитати „И знај да син твој путује
Долином свијета туробном
По трњу и по камењу,
Од немила до недрага,
И ноге су му крваве
И срце му је рањено”

Ујевићева „Свакидашња јадиковања“, од кад је написана, остала је да живи и делује као класична песничка творевина о животној пустоши и беспућу читавог низа генерација које су на својим плећима изнеле терет рата, али које ни у ослобођеној домовини нису доживеле радост победе и уједињења. У овој песми најдубљег и најљудскијег животног бола, Ујевић је надахнуто и једноставно опевао погубну једноличост и монотомију сивог живота без стварања и полета:

Викицитати „Горак је вијенац пелина Јер ми је мучно бити слаб,
Мрачан је калеж отрова. Јер ми је мучно бити сам –
Ја вапим жарки илинштак. (кад бих мог`о бити јак)
Кад бих мог`о бити драг –
Но мучно је, најмучније
Бити већ стар, а тако млад!”

Међутим, Ујевић ни уоваквим мрачним расположењима у црнилу живота никад није падао у бесповратни очај и резигнацију. У драми његовог песничког бића уваек је био и његов пркос свему што спутава човеков живот и снове, и тај пркос му је и давао снаге да се уздигне над болом и очајем. Ако је у његовим првим поратним стиховима душевни бол извирао из још свежих рана што их је рат оставио за собом, Ујевић је временом успевао да те душевне кризе преброди и преболи, да нађе снаге за веру и акцију:

Викицитати „Спокојан сам данас. Још сам јуче псов'о.
Сад хоћу, свјестан у тешкоме ланцу,
Да избјегнем смрти у хајдучком кланцу
И да с душом сања живим своје ново.”

Ујевић се грчевито борио са очајањем у себи и у тој борби налазио снаге за нове импулсе и песничке садржаје. Тако мотиви творнице и творничког рада, иако осенчени тугом због једноличости живота, уносе ведрину у његову каснију лирику. Има светлости и у његовој песми „Задржане силе бића“, посвећеној раду и раднику. Тако је почела да проклијава песникова, у рату угашена, вера у живот и сутрашњицу, коју, нажалост, Ујевић није стигао до краја да изрази.

Дела[уреди]

За живота су му изашла дела:

  • Лелек себра (1920),
  • Колајна (1926),
  • Два главна богумила (1931),
  • Недјеља малољетних (1931),
  • Ауто на корзу (1931),
  • Ојађено звоно (1936),
  • Људи за вратима гостионице (1938),
  • Скалпел каоса (1938) и
  • Жедан камен на студенцу (1954).

Песме[уреди]

Референце[уреди]

  1. Tin Ujević: Svakidašnja jadikovka Приступљено 4. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]