Пређи на садржај

Спинско стакло

С Википедије, слободне енциклопедије
Спинско стакло са неуређеном оријентацијом спинова (слика горе) и феромагнетик који има потпуно уређену спинску структуру (слика доле).

Спинско стакло у физици назив је за магнетне материјале код којих је оријентација магнетних спинова неуређена. Израз потиче из аналогије са структуром стакла, која је аморфна, те је неуређена у односу на конфигурацију кристалне решетке.

Спинско стакло има унутрашњу структуру која се налази у метастабилном стању, зато што је енергија код неуређене конфигурације виша од енергије основног стања, која одговара потпуно уређеном феромагнетном стању.

Интеракције између атома у спинском стаклу су јако комплексне, те се при оперативном раду са моделима спинског стакла најчешће претпоставља да су оријентације спинова случајно одређене.[1]

Магнетне особине спинског стакла

[уреди | уреди извор]

При експерименталном испитивању материјала са неуређеном спинском структуром, уочена су необична магнента понашања. Сусцептибилност спинских стакала зависи од температуре релативно правилно као и парамагнетици до критичне температуре од неколико Келвина. Испод те температуре понашање није било правилно.

На температурама изнад критичне, сусцептибилност не зависи од фреквенције, али је утврђено и правилно понашање сусцептибилности на температурама нижим од критичне у временски променљивим магнетним пољима. С обзиром да сусцептибилност расте са све нижим вредностима фреквенције, теоријски се очекује да на критичној температури долази до фазног прелаза.

Едвард-Андерсонов модел

[уреди | уреди извор]

Едвард-Андерсоновим моделом, Хамилтонијан спинског система је претпостављен у облику:

где одговара матрици спина атома, а сумира се по најближим суседним атомима у решетки.

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]