Сумпорача

С Википедије, слободне енциклопедије

Сумпорача
Hypholoma fasciculare,01.11.jpg
Hypholoma fasciculare
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
H. fasciculare
Биномно име
Hypholoma fasciculare
(Huds.:Fr.) P.Kumm. (1871)
Синоними
  • Agaricus fascicularis Huds. (1778)
  • Naematoloma fasciculare (Huds.) P.Karst. (1880)

Hypholoma fasciculare или сумпорача је базидиомицетна гљива из фамилије Strophariaceae. Сумпорача је једна од најчешћих гљива наших шума и паркова.[1]

Макроскопски опис[уреди | уреди извор]

Базидиокарп (шешир) 0.5-20 cm, у почетку конвексан, касније широко конвексан или скоро раван, гладак, понекад са широким и ниским испупчењем на врху; боја је у почетку светло и јарко жута, касније сумпорно жута са зеленкастим тоновима, а у центру или на врху пилеуса са тамнијим наранџастим тоновима;[2][3] код младих примерака маргина је повијена према унутрашњости, касније слободна и благо таласаста, често са жутим висећим љуспицама, или крпицама, односно остацима парцијалног вела (velum partiale), крпице касније потамне због нагомиланих спора[4]. Хименофор је сачињен од уских и густо распоређених ламела (листића) које су аднатно постављени (широко прирасли за дршку), у почетку су светложути, а кад сазру споре листића потамне у сумпурно-зелене до љубичасто-браон. Дршка 4-10(15) cm, цилиндрична, танка, шупља, често закривљена и у основи обично сужена, боја је бледожута са браонкастим фибрилозним крпицама; парцијални вео је непостојан и некада формира фибрилозну зону у горњем делу дршке налик непостојаном прстену (annulus)[4]. Месо је светложуто, у основи дршке браонкасто[3], има слаб мирис гљива, а укуса је веома горког.

Микроскопски опис[уреди | уреди извор]

Споре 5.8-7.3 x 3.5-4.3 μm, елипсовидне, глатке, са ситним капљицама, имају задебљен ћелијски зид, са герминативном пором, по боји светло до тамнобраон.[4][2] Базидије 20-23 x 5-6 μm, цилиндричне до клаватне, стеригме носе по 4 спора. Плеуроцистидије 25-36 x 9.5-12 μm, у облику хризоцистидије, лагениформне (у основи широке, на врху сужене) са издуженим вратом и жућкасто пигментиране.[4][5] Хеилоцистидије 20-38 x 6-9 μm, заобљено лагениформне или цилиндричне са проширеним апексом[4]. Пилеипелис састављен од неколико слојева филаментозних хифа паралелно постављених, неке су инкрустриране, интрацелуларно пигментиране, септиране[4]; Хиподермијум састављен од субглобуларних и полигоналних хифалних ћелија дужине 10-30 μm. Трама састављена од испреплетених хијалинских хифа са танким зидовима 3-8 μm.[4][5] Кукасте спојнице (clamp connections) присутне код већине септа.

Екологија и хабитат[уреди | уреди извор]

H. fasciculare је лигниколни сапротроф што значи да се храни мртвом органском материјом и то на пањевима, трулим гранама и корењу и трулим стаблима листопадних и иглолисних дрвенастих биљака. Расте бусенасто, у великим групама, ретко појединачно од раног пролећа до касне јесени, а кад је блага зима и преко целе године.

Јестивост[уреди | уреди извор]

Сумпорача је отровна врста. Симптоми тровања су мучнина, повраћање и дијареја,[6][7] а јављају се од 15 минута до 4 сата после јела. У литератури се H. fasciculare углавном наводи као благо отровна врста. Ипак, постоје и подаци о фаталним исходима и приликом тровања са овом врстом пријављени су акутни хепатитис са оштећењем у бубрезима и срцу[8].

Хемијска својства[уреди | уреди извор]

Бројна истраживања су показала да H. fasciculare садржи различите антиоксидативна једињења као токофероле, аскорбинску киселину, каротеноиде итд., a установљена је и висока антимикробна активност против грам-позитивних бактерија,[9][10][11][12]. Фасцикулоли добијени од ове врсте гљива, инхибирају раст неких биљака и инхибирају калцијум-везујући протеин калмодулин.[13]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hadžić I. (2002). Drugi gljivarski korak. Beograd: Prosveta. стр. 316. 
  2. ^ а б Hansen, L.; Knudsen, H., ур. (1992). Nordic Macromycetes: Vol. 2. Polyporales, Boletales, Agaricales, Russulales (Vol. 2). Nordsvamp. стр. 474. 
  3. ^ а б Jordan, P. (2015). Field guide to edible mushrooms of Britain and Europe. Bloomsbury Natural History Publishing. стр. 160. 
  4. ^ а б в г д ђ е Breitenbach, J.; Kränzlin, F. (1981). Pilze der Schweiz. Band 4. Blätterpilze, 2. Teil. Luzern, Switzerland. стр. 372. 
  5. ^ а б Bresinsky, A. (1990). A colour atlas of poisonous fungi: A handbook for pharmacists, doctors, and biologists. CRC Press. 
  6. ^ Gopinath, S.; Kumar, S. V.; Sasikala, M.; Ramesh, R. (2011). „Mushroom poisoning and its clinical management: an overview.”. Int. J, 2229, 7456. (Int. J, 2229, 7456.). 
  7. ^ Jo, W. S.; Hossain, M. A.; Park, S. C. (2014). „Toxicological profiles of poisonous, edible, and medicinal mushrooms.”. Mycobiology (42(3), 215-220.). 
  8. ^ Soltaninejad, K. (2018). „Outbreak of Mushroom Poisoning in Iran: April–May, 2018.”. Int J Occup Environ Med (The IJOEM), 9(3 July), 1380-152. (9(3 July), 1380-152.). 
  9. ^ Yayli, N.; Yilmaz, N.; Ocak, M.; Sevim, A.; Sesli, E.; Yayli, N. (2007). „Essential Oil Compositions of Four Mushrooms: Scleroderma verrucosum, Cortinarius infractus, Hypholama capnoides and Hypholama fasciculare from Turkey.”. Asian Journal of Chemistry, 19(5), 4102 (19(5), 4102). 
  10. ^ =Barros, L.; Venturini, B. A.; Baptista, P.; Estevinho, L. M.; Ferreira, I. C. (2008). „Chemical composition and biological properties of Portuguese wild mushrooms: a comprehensive study”. Journal of agricultural and food chemistry, 56(10), 3856-3862 (56(10), 3856-3862). 
  11. ^ Ferreira, I. C.; Barros, L.; Abreu, R. (2009). „Antioxidants in wild mushrooms”. Current Medicinal Chemistry (16(12), 1543-1560). 
  12. ^ Alves, M. J.; Ferreira, I. C.; Dias, J.; Teixeira, V.; Martins, A.; Pintado, M. (2012). „A review on antimicrobial activity of mushroom (Basidiomycetes) extracts and isolated compounds”. Planta medica, (78(16), 1707-1718). 
  13. ^ Hanson, J. R. (2008). Chemistry of fungi. Royal Society of Chemistry. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Медији везани за чланак Hypholoma fasciculare на Викимедијиној остави