Текија (грађевина)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Текија на врелу Буне код Мостара

Текија (арапски: tekye‎) је исламска сакрална грађевина, која служи за окупљање дервиша (суфија) — следбеника исламског мистицизма, религиозно-филозофског правца унутар ислама.[1]

У почетку су дервиши обављали своје обреде у споредним деловима џамије, које су се звали арапским именом »завије« или »рибâт«, да би се касније за ове потребе успоставиле посебне установе које су се назвале текијама.[1] У саставу текије је овећа просторија за заједничке обреде (семахана) унутар које је у зиду смештен и михраб за заједничко боголсужење; стан чувара или главног дервиша (шејха), и за остале дервише (рибит), за подучавање (медреса), понекад са (мусафирханом) — просторијом за путнике-намернике у већим текијама, и јавном добротворном кухињом (имарет). Поред текије се налази и турбе, као и мање гробље за угледније дервише. Дервиши бораве у текији тачно одређене дане у недељи и години, и у том смислу она никако није истоветна са манастирима у хришћанству, имајући у виду да ислам не познаје испоснички и калуђерски живот.[1]

Најпознатије текије на југословенским просторима биле су у Скопљу, Тетову (Харабати Бабина текија), Хаџи-Синанова у Сарајеву и текија на врелу реке Буне код Мостара. [2] Прву текију у Босни и Херцеговини је, према наводима професора Алије Бејтића, 1462. године подигао Гази Иса-бег у Сарајеву на данашњој Бембаши, и била је изграђена од ћерпича и дрвета. У путописима Евлије Челебије из средине 17. века се наводи да је у овом граду било четрдесет и седам места где се састају дервиши.[1] Исламска заједница у БиХ је 1952. године забранила рад свих текија у БиХ[3], да би либерализацијом слободе вероисповети у Југославији крајем 80-их година прошлог века рад неких дервишких редова био обновљен или ново отпочен.[4]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Bejtić (1953), стр. 252.
  2. ^ Tekija / Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Aleksandar Jovanović ; Chefredakteure Miloje Vasić, Tatjana Cvjetićanin i Miroslav Lazić ; [Übersetzung Jasna Veljanovski, Rosemarie Đukić]. Belgrade : Archäologisches Institut : Nationalmuseum : Zentrum für archäologische Untersuchungen, 2004 (Beograd : Čigoja). ISBN 978-86-80093-27-7 (broš.).  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  3. ^ Bejtić (1953), стр. 253.
  4. ^ Henig (2015), стр. 137.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]