Тиберије (син цара Констанса II)
Тиберије (стгрч. Τιβέριος ) је био византијски цар - савладар од 659. до 681. године. Био је син цара Констанса II и царице Фаусте, за цара - савладара је проглашен 659. године, пре него што је његов отац отишао у Италију. После Констансове смрти, Тиберијев брат Константин IV ступио је на престо као старији цар - савладар. Цар Константин IV је покушао да уклони и Тиберија и Ираклија као цареве - савладаре, што је изазвало народну побуну 681. Цар Константин IV је прекинуо побуну обећањем да ће пристати на захтеве побуњеника, пославши их кући, али доводећи њихове вође у Цариград . Цар Константин IV је наредио да се вође побуне погубе, затим затворио је своју браћу Тиберија и Ираклија и наредио је да се осакате, након чега су нестали из историје.
Живот[уреди | уреди извор]
Тиберије је био најмлађи син цара Констанса II . Мајка му је била царица Фауста, ћерка патриција и генерала Валентина . [1] Иако је његов најстарији брат цар Константин IV 654. године проглашен за савладара, [2], непосредно пре одласка његовог оца у Италију 659. године, Тиберија је такође проглашен за цара - савладара, заједно са својим старијимг братом Ираклијем. Церемонија крунисања одржана је између 27. априла и 9. августа. С обзиром на то да се већина крунисања одвијала у празничним данима, врло је вероватно да је ово било у недељу (2. јуна). [3] Године 663. цар Констанс II је покушао доведе синове на Сицилији, али је то изазвало народни устанак у Цариграду, [4] који су предводили Теодор из Колонеје и Андреј, [5] а браћа су остала у престоници царства. [4]
Смрћу цара Констанса II 668. године, Константин IV је постао старији цар. [6] Након што је тринаест година владао заједно са Тиберијем и Ираклијем, цар Константин IV је покушао да деградира своју браћу са царског положаја, али је то изазвало војну побуну у Анатоличкој теми (у модерној Турској). [7] Војска је кренула ка Хрисопољу и послала делегацију преко мореуза Хелеспонта у Цариград, захтевајући да два брата остану савладари заједно са царем Константином IV. [7] Они су свој захтев заснивали на веровању да, пошто је Небом владало Тројство, на исти начин царством треба да управљају три цара. [6] Суочен са овом ситуацијом, цар Константин IV је будно пазио на своју браћу и послао преко поузданог официра, Теодора, капетана Колонеје. Цар Константин IV је дао Теодору деликатан задатак да похвали војнике за њихову оданост и да се сложи са њиховим образложењем, са циљем да их убеди да се врате у своје касарне у Анадолији. [8] Такође је позвао вође побуне да дођу у Цариград и консултују се са Сенатом како би могли да започну процес потврђивања жеља војске. [8] Задовољна овим очигледно позитивним исходом, војска се вратила у Анадолију, док су покретачи покрета ушли у град. [8] Пошто је војна претња сада нестала, цар Константин IV је кренуо против вођа побуне, заробио их и дао их обесити у Сике . [9]
Пошто су били у фокусу завере да се ограничи Константинова власт, и он и његов брат су сада били осумњичени у очима старијег цара; такође, цар је желео да подигне сопственог сина, будућег Јустинијана II . [10] Негде између 16. септембра и 21. децембра 681. године, цар Константин IV је наредио сакаћење своје браће резањем носова и наредио да се њихове слике више не појављују ни на једном новцу и да се њихова имена уклоне из све службене документације; [11] вероватно да ће га наследити његов син Јустинијан II . [10] После ове тачке, историја их више не помиње. [12]
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Bury, J.B. (1889), A History of the Later Roman Empire from Arcadius to Irene, Vol. II, MacMillan & Co., OCLC 168739195
- Grierson, Philip (1968). Catalogue of the Byzantine coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection. 2. Dumbarton Oaks. OCLC 847177622.
- Haldon, John (2016). The Empire That Would Not Die. Harvard University Press. ISBN 9780674088771.
- Hoyland, Robert G. (2012). Theophilus of Edessa's Chronicle and the circulation of historical knowledge in late antiquity and early Islam. Liverpool University Press. ISBN 978-1846316975.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991), Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-504652-6
- Lilie, Ralph-Johannes (2013). Winkelmanns, Friedhelm; Ludwig, Claudia; Pratsch, Thomas; Zielke, Beate, ур. Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit Online. Walter de Gruyter. OCLC 913120464.
- Moore, R. Scott (1997). „Constantine IV (668–685 A.D.)”. De Imperatoribus Romanis. Архивирано из оригинала 28. 2. 2018. г. Приступљено 18. 11. 2010.
- Stratos, Andreas Nikolaos (1980). Byzantium in the Seventh Century: 634–641. A.M. Hakkert. OCLC 490722634.
- Oaks, Dumbarton (1968). Catalogue of the Byzantine coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection. Dumbarton Oaks. OCLC 847177622.
- Winkelmann, Friedhelm; Lilie, Ralph-Johannes, ур. (2001), Prosopographie der mittelbyzantinischen Zeit: I. Abteilung (641–867) – 5. Band: Theophylaktos (#8346) – az-Zubair (#8675), Anonymi (#10001–12149) (на језику: немачки), Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-016675-0
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Kazhdan 1991, стр. 496.
- ^ Kazhdan 1991, стр. 500.
- ^ Grierson 1968, стр. 402.
- ^ а б Winkelmann & Lilie 2001, стр. 47–48.
- ^ Lilie 2013.
- ^ а б Moore.
- ^ а б Bury 1889, стр. 308.
- ^ а б в Bury 1889, стр. 309.
- ^ Stratos 1980, стр. 139.
- ^ а б Hoyland 2012, стр. 173–174.
- ^ Oaks 1968, стр. 513.
- ^ Haldon 2016, стр. 43–45.
