Умереност

С Википедије, слободне енциклопедије

Умереност је врлина изражена у самоограничењу за постизање моралног циља. То је једна од четири главне врлине.

У будизму[уреди | уреди извор]

Уздржавање је у будизму саставни део Осмоструког пута. Треће и пето од пет правила (панца-сила) одражавају вредност умерености: „неприлично понашање у вези са чулним задовољствима“ и пијанство треба избегавати[1].

У хиндуизму[уреди | уреди извор]

Концепт дама (санскрит: दम) у хиндуизму је еквивалентан апстиненцији. Понекад се пише као дамах (санскрит: दमः)[2]. Реч дама и њене изведенице на санскриту означавају концепте самоконтроле и самообуздавања. Брихадарањака упанишаде, у стиху 5.2.3, наводе да су три карактеристике добре, еволуиране особе самоограничење (дама), милост и љубав према свим живим бићима (даиа) и доброчинство (даана). У литератури о хиндуистичкој јоги, самоограничење је објашњено у концепту јаме (санскрит: यम)[3]. Према сатсампаду, самоограничење (дама) је једна од шест кардиналних врлина[4].

Пет врста самоограничавања сматра се важним за морални и етички живот у хиндуистичкој филозофији: треба се уздржати од сваког насиља које наноси штету другима, од покретања или ширења обмана и лажи, од крађе туђе имовине, од сексуалног насиља, од обмане. свог партнера, и од шкртости[5]. Сфера самоограничавања обухвата сопствене поступке, изговорене или написане речи, као и оне које се манифестују на нивоу мисли. Потреба за самообуздавањем се објашњава као превенција лоше карме, која ће пре или касније донети одмазду[6]. Потребу за самообуздавањем теологија објашњава и разорним дејством нечијих поступака на друге, будући да када другоме нанесемо бол, наносимо бол себи, јер је сав живот један[7].

У антици[уреди | уреди извор]

У антици умереност се сматрала једном од четири главне врлине (заједно са мудрошћу, храброшћу, правдом) и дефинисана је као способност ума да одбије она задовољства која ометају постизање доброг циља.

Платон је веровао да се умереност састоји у примени „исправног“ концепта добра и зла на контролу нечијег понашања. Умереност државе према Платону на сличан начин подређује „безначајне жеље већине“ „разумним жељама мањине“.

Аристотел је посматрао умереност као оптималну средину између два порока: неосетљивости и разузданости. Према Аристотелу, умерена особа не тежи срамним задовољствима, не препушта се задовољствима у погрешно време и не пати од недостатка задовољстава.

У хришћанству[уреди | уреди извор]

У хришћанском тумачењу, умереност чини човека независним од онога на шта нема контролу и тиме чува душевни мир и чистоту срца, без којих је спасење немогуће. Умереност и храброст обезбеђују превласт духа над људском природом.

Попут античких филозофа, хришћани верују да умереност има вредност само када је усмерена ка етичким циљевима. Аскеза (као и храброст) је верски вредна ако се човек обуздава и одриче материјалних добара зарад виших циљева, морално је вредно ако човек жртвује своја телесна добра у корист ближњих или се човек штити од искушења као члан друштва, коме је дужан да служи и да му не буде на терет[8].

Модерно доба[уреди | уреди извор]

У модерно доба, филозофи су посматрали умереност као неопходан услов за срећу, која је постала схваћена као благостање. Спиноза није само проповедао умереност, већ је и сам био узор умерености у свакодневном животу. Рекао је да је „противно здравом разуму облачити безначајну и кварљиву ствар у скупу шкољку“, а сам се облачио што једноставније.

Према Канту, умереност је дужност човека према себи, како живом бићу, да сачува физичку и моралну природу човека.

Према УН, 2019. је проглашена Међународном годином модерације „како би се ојачао утицај умерених снага промовисањем дијалога, толеранције, међусобног разумевања и сарадње“[9].

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Keown, Damien (1991). „Peter Harvey. An Introduction to Buddhism. Teachings, history and practices. Pp. 374. (Cambridge University Press, 1990.) Pb. £10.95.”. Religious Studies. 27 (2): 269—270. ISSN 0034-4125. doi:10.1017/s0034412500020898. 
  2. ^ Pardo, Marta Cantos (2022-01-01), THE WAYBACK MACHINE:, Marcial Pons, ediciones jurídicas y sociales, стр. 269—284, ISBN 978-84-1381-477-3, Приступљено 2024-05-13 
  3. ^ Lochtefeld, James G. (2002). The illustrated encyclopedia of Hinduism (1st ed изд.). New York: Rosen. ISBN 978-0-8239-2287-1. 
  4. ^ Bloomfield, Maurice; Monier-Williams, Monier; Leumann, E.; Cappeller, C. (1900). „A Sanskrit-English Dictionary, Etymologically and Philologically Arranged with Special Reference to Cognate Indo-European Languages”. The American Journal of Philology. 21 (3): 323. ISSN 0002-9475. doi:10.2307/287725. 
  5. ^ Schweiker, William, ур. (2005). The Blackwell companion to religious ethics. Blackwell companions to religion. Malden, MA: Blackwell Pub. ISBN 978-0-631-21634-6. 
  6. ^ Rao, G. Hanumantha (1926). „The Basis of Hindu Ethics”. The International Journal of Ethics. 37 (1): 19—35. ISSN 1526-422X. doi:10.1086/intejethi.37.1.2378204. 
  7. ^ Chapter 8 Publishing articles or book chapters?, Multilingual Matters, 2013-12-31, стр. 78—85, Приступљено 2024-05-13 
  8. ^ Петросян, Гамлет; Давидов, Самуил (2023-04-06). „О новонайденном хачкаре из Сергиева Посада”. Bulletin of Armenian Studies (9): 263—270. ISSN 2579-275X. doi:10.58226/2579-275x-2022.9-263. 
  9. ^ „A-RES-72-12. Resolution of the United Nations General Assembly, 2017”. vLex (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-13. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Умереност&oldid=27780580”