Барух Спиноза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Барух де Спиноза
Spinoza.jpg
Барух де Спиноза, 1665.
Пуно имеБарух де Спиноза
Датум рођења(1632-11-24)24. новембар 1632.
Место рођењаАмстердам
Холандија
Датум смрти21. фебруар 1677.(1677-02-21) (44 год.)
Место смртиХаг
Холандија
ЕпохаНововековна филозофија
РегијаЗападна филозофија
Школа филозофијерационализам
Интересовањаетика, метафизика, епистемологија, психологија, политика, религија
Идејепантеизам
Потпис
Spinoza's signature (1671).svg

Барух де Спиноза (хебрејски: ברוך שפינוזה‎, хол. Baruch de Spinoza), касније Бенедикто Спиноза (лат. Benedictus; 16321677) је био холандски филозоф, јеврејског порекла, представник филозофије рационализма коју развија под непосредним Декартовим утицајем. На његову филозофију такође утичу јеврејска мисао, Платон, Аристотел, стоички филозофи, неоплатонисти и средњовековна мисао. Главна поља интересовања су му била метафизика, епистемологија, психологија, етика, политичка теорија и филозофија религије.

Спиноза је био један од најзначајнијих и најдоследнијих представника рационалистичке и монистичке филозофије. Његова мисао, изнета у капиталном делу "Етика", извршила веома значајан утицај на европску филозофију. Критички однос према Библији и Талмуду изазвао гнев у теолошким круговима, а јеврејска заједница га 1656. анатемисала и искључила из својих редова. Његово учење се често поистовећује са пантеизмом. Сматра се да је био једна од најзначајних фигура рационализма XVII вијека.

Биографија[уреди]

Спиноза се родио у Амстердаму, у јеврејској породици, која се доселила из Португала.[1] Одрастао у јеврејској заједници и од најранијих година био је другачији од вршњака и веома посвећен изучавању Библије, Талмуда и средњовековне филозофије.[2] Отац га је послао у школу за рабина, јер је то велика част за сваку јеврејску породицу. У школи се млади Барух истицао лакоћом памћења и проницљивим питањима која је постављао поштованим рабинима. Између 1652. и 1656. године студира картезијанску филозофију у школи Франсис ван Емдем. У 22. години живота је промијенио своје јеврејско име Барух у латинско Бенедикто. Током студија филозофије је развио хетеродоксне концепције о природи божанског, напуштајући традиционална гледишта јудаизма. Јеврејске старешине га прво моле, а потом му наређују да се тих ставова јавно одрекне. Млади Спиноза то одбија, те га вијеће стараца проклиње најтежом анатемом и изопштава из јеврејске заједнице 1656. године.

Спинозина кућа у Ријнсбургу, претворена у музеј

1666. године Спиноза напушта Амстердам и пребива у Ријнсбургу, Ворбургу и Хагу. Најтеже му пада одвајање од старије сестре Ребеке, која му је у најранијим данима усадила љубав ка учењу.[2] Сестри Ребеки препушта читаво очево наследство и за себе оставља само један кревет и трпезу. Прогањан и понижаван као »принц безбожник», »отпадник« и »инкарнација сатане« чија дела »заслужују да буду бачена у таму пакла«, Спиноза одбија да напусти свој теоријски став. Он одбија позив за професора на филозофској катедри у Хајделбергу 1673. године, да би се издржавао напорним радом брушења оптичких стакала и осигурао тако себи интелектуалну и моралну независност.[1] Његово познавање оптике га је навело на значајан допринос науци XVII вијека.

Провео је цијели свој живот у Холандији. Умире у 45. години живота од туберкулозе. За време живота су му објављена само 2 списа: „Принципи филозофије Рене Декарта“, у којем излаже сопствену интерпретацију учење Декарта, и „Теолошко-политички трактат“, који је због оштре критике и слободоумних теза штампао анонимно. Његово капитално дело „Етика геометријским редом изложена“ је објављено постхумно.

Учење[уреди]

Спинозина рада соба
Спиноза у радној соби

Метафизика[уреди]

Спиноза именује врховно биће појмом »Бог или Природа« (»Deus sive Natura«), чиме указује да у његовој метафизици Бог и природа јесу једно те исто. Ово се ослања на његово мишљење да Бог има тијело. Природа јесте божије тијело, односно Бог сам, а свако биће или ствар, дио је Бога.[2]

Спиноза негира антропоморфизам у религији. За њега Бог није личност; нема осјећање разума, воље или моралних квалитета. Бог није човјек и не треба му приписивати људске особине. Бог није искључиво добар; његови поступци људима, из њихове ограничене перспективе, могу изгледати злим. Али зло је такође дио Бога - његова супротност не постоји, јер је његова безграничност и то уклопила у себе[2]. Непостојање ђавола Спиноза покушава и онтолошки да докаже:


Епистемологија и психологија[уреди]

Теолошко-политички трактат

Као и остали рационалисти, Спиноза разликује двије врсте представе: путем маште и путем интелекта. Машта је представа преко које настаје унутрашња слика ствари, односно као последица чулног опажања. Интелектом се стварају одговарајући концепти, не слика ствари.

Спиноза, такође разликује три врсте сазнања:

  • Прво и ниже на скали назива мишљење, машта (opinio, imaginatio). Овде укључује „случајно и неодређено искуство” (experientia vaga), такође сазнање из друге руке, (преко туђег искуства) и сазнање које се може стећи преко симбола и знакова. Закључује да ова врста сазнања зависи од „збуњујућих и непрецизно одређених података”, значи посредно и преко чулних опажања, те стога није прикладно као база за филозофску аргументацију.
  • Друго и више на скали, долази путем разума (ratio), које зависи од карактеристика и природе структуре ствари, тј., „заједничко за све и исто у делу и свеобухватности”, или одговарајуће сазнање о супстанцији, али ипак супротно есенцији.
  • Треће и највише на скали, дефинише као „интуитивно сазнање” (scientia intuitiva). Интуитивно сазнање, по Спинози, долази преко одговарајућег сазнања о супстанцији и атрибутима божанским, као и сазнања о самој есенцији ствари. Такву врсту сазнање је могуће стећи једино путем одговарајућег „редоследа акције и реакције”.

Етика[уреди]

Спинозин споменик у Ријнсбургу, Холандија.

По Спинози, иако филозофија почиње метафизиком, њен крајњи циљ је да служи као потпора етичкој мисли.

Дела[уреди]

Једино спис које је Спиноза објавио за живота јесте Принципи картезијанске филозофије (Renati Des Cartes Principiorum Philosophiae, Part I et II), 1663. године. То је био његов покушај реформулисања и сажимања Декартовог списа Принципи филозофије, на начин који је сам дефинисао као „геометријски метод”. Спинозин „геометријски метод” се заснива на моделу Еуклидових Елемената и „методу синтезе” позајмљен од Декарта. Полази од исказа почетног скупа дефиниција и аксиома, да би покушао доказати различите претпоставке.

Његово капитално дело „Етика“ је написано на латинском, а не на холандском језику, што је неуобичајено за то време.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Спиноза, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]