Хабитуација
Хабитуација је врста адаптације у којој особа не губи генералну способност одговора на дражи, већ нервни систем успорено, а често уопште адекватно, не реагује на стимулусе. Поједини стручњаци хуманистичких професија користе појам хабитуације како би описали форму зависности од дрога коју одликује психолошка зависност више од физичке и која се одликује психичким симптомима одвикавања.
Хабитуација би се могла дефинисати и као врста неасоцијативног учења током којег организам учи својства стимулуса којем је изложен једном или више пута. Неасоцијативно учење се може испољити као хабитуација и сензитизација. Хабитуација би тако представљала слабљење реакције организма на понављани а нештетни или безначајни стимулус [1].
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Драган Маринковић. Биолошке основе понашања. Издавач: Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.
Литература[уреди | уреди извор]
- Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- Kececi, H.; Degirmenci, Y.; Atakay, S. (2006). „Habituation and Dishabituation of P300”. Cognitive and Behavioral Neurology. 19 (3 https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D1%82%D1%83%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0#catlinks): 130—134. PMID 16957490. doi:10.1097/01.wnn.0000213911.80019.c1.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
