Цимбал

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Цимбал је жичани музички инструмент тела (корпуса) трапезног облика са жицама разапетим на врху, који се свира ударањем по жицама дрвеним батићима.

Цимбал

Опште карактеристике[уреди]

Као и цитра, цимбал се развио из псалтеријума, па су разумљиве извесне опште сличности са њом: плитак, четвороугласт корпус, са низом жица разапетих попречно у односу на свирача. Међутим, разлике су битније: корпус је знатно већих димензија (око 135 цм на предњој и 92 цм на задњој страни - дакле, трапезног облика) па има и сопствене ноге; такође, број жица је много већи, оне обухватају тонски распон од Е до е3 хроматски, и уз то су штимоване најчешће по три или четири на исти тон; хватннка нема, па је интонација фиксирана штимовањам; жице се не трзају, већ ударају, дрвеним батићима, чије главице су с једне стране обложене филцом, па могу да врше, по вољи, тврђи или мекши удар.

Звучне карактеристике[уреди]

Начин произвођења звука - ударом, затим величина резонатора, те велик број и дужина жица, разлог су да је цимбал доста звучан инструмент. Карактеристично је за њега знатно сливање звука - као код харфе, само у још већој мери - јер су жице, доскора, пригушиване само руком (подлактицом), што није увек довољно ефикасно, нити је у свакој прилици могуће, пошто су руке већ заузете. ударањем жица, држећи каткад и по две палице у једној руци. Зато је код новијих, модерних цимбала постављен систем пригушивача, који се регулише једном педалом; сливање звука је, разуме се, и ту могуће према потреби, а то омогућава звучно богате разложене акорде кроз читав распон инструмента, који се на цимбалу веома често и радо користе. Такође је за овај инструмент каректеристичан тремоло на дужим мелодијским тоновима.

Историјат инструмента[уреди]

Непосредан претходник цимбала је, како је већ споменуто, средњовековни псалтеријум, и то један немачки тип овог инструмента (на италијанском: salterio tedesco), назван хакбрет (Hackbrett), код којега су жице већ тада, уместо трзања, ударане малим дрвеним палицама, језичастог облика - али који је од каснијег цимбала био знатно мањи и обично се носио окачен о врат. У даљем пореклу је, међутим, и та врста инетрумента са подручја Блиског истока, одакле је у 12.веку доспела у Шпанију, па у западну и средњу Европу. Савршенији, клавирски инструменти са жицама нису дозволили хакбрету, као ни касније цимбалу, да заузму истакнутије место у музичкој пракси, па су се они одржали само у фолклору неких крајева и у музицирању појединих виртуоза. Међу њима је најзначајнији био Панталеон Хебнштрајт (Hebenstreit; 1669- 1750), који је и сам конетруисао један тип великог цимбала, са два резонатора и 185 жица, па је по њему, као и по својевремено великој извођачкој слави његовог конструктора, цимбал задуго називао: панталеон (или панталон). Са друге стране, цимбал је доста рано, посредством Турака, доспео у мађарске и словачке крајеве (касније, мађарским утицајем, и у неке наше северне области), па се ту и до данас одржао, нарочито у ромским ансамблима, под називом: цимбалом. Отуда се понекад јавља, као носилац локалнога колорита, и у уметничкој музици појединих композитора, надахнутих фолклором (нпр. у свити " Хари Јанош" Золтана Кодаља; 1882-1967). [1]

Референце[уреди]

  1. ^ Деспић Дејан "Музички инструменти" Факултет музичке уметности Београд 1989.