Човечност и папирни балони
Човечност и папирни балони | |
---|---|
Изворни наслов | 人情紙風船 |
Жанр | историјска драма |
Режија | Јаманака Садао |
Продуцентска кућа | Никацу |
Година | 1937. |
Земља | Јапан |
Језик | јапански |
IMDb веза |
Човечност и папирни балони (јап. 人情紙風船) је јапанска историјска драма из 1937. године, коју је режирао Јаманака Садао.[1]
Радња[уреди | уреди извор]
Филм приказује трагичну судбину двојице суседа у сиротињској четврти Еда (Токио) средином 18. века, сиромашног младог самураја у потрази за послом, и сналажљивог младог фризера који зарађује за живот држећи илегалну коцкарницу. Млади самурај Уно Матађуро је одбачен од господара његовог покојног оца, који одбија да га запосли, и издржава га супруга која прави и продаје папирне балоне. Његов први сусед, сиромашни, али духовити и сналажљиви млади фризер Шинза, долази у сукоб са локалним јакузама који му отимају сав новац, пошто је без дозволе држао коцкарницу на њиховој територији. У очајању, Шинза киднапује кћер локалног трговца и зеленаша, и сакрива је уз помоћ свог суседа самураја. Пошто је успешно наплатио откуп (50 златника), фризер чашћава своје суседе, али га банда јакуза, које је унајмио зеленаш, одводи у смрт. За то време, самурајева супруга, сазнавши од сусетки да јој је муж учествовао у отмици и тиме укаљао њихову част, својим бодежом убија њега па себе.
Анализа[уреди | уреди извор]
Јаманака, који је радио за студио Никацу, није био заинтересован за нихилистичког хероја нити за спасиоца обичног човека, уобичајене протагонисте џидаи-геки филмова. Уместо тога, желео је да „сними џидаи-геки као гендаи-геки“[а], ону врсту филма коју је Хироши Инагаки назвао савременом драмом са самурајским перчином.[1]
У својој књизи Сто година јапанског филма, Доналд Ричи сматра да је Јаманакин најбољи филм био је његов последњи, Човечност и папирни балони (1937). У почетној секвенци, бивши самурај је извршио самоубиство. Његове комшије причају о смрти, а један каже: „Али се обесио као трговац. Где је био човеков дух бушидоа? Зашто се није распорио као прави самурај?" На шта други одговара: "Зато што више није имао мач - продао га је пре неки дан за пиринач." Ово је познато отварање теме смрти, тако типично за конвенционални џидај-геки, са упућивањем на бушидо, "пут самураја". Али постоји огромна разлика. У конвенционалном историјском филму, јунак би дошао до величанственог краја. Међутим, није тако, у овој критичном, контемплативном и савременом филму. Мач, који наводно симболизује живот самураја, продат је да би самурај, иронично, могао да живи.[1]
Сато Тадао је рекао да је овај филм „доследан покушај да се разбију стари стереотипи“. Ликови говоре савремени јапански уместо старинских фраза из уобичајених мелодрама из жанра самурајских филмова; понашање самураја више није ритуално стилизовано; нема конвенционалних генерализација, а оне које се појављују користе се у ироничне сврхе. Резултат је свежина, слобода, у којој се озбиљни проблеми третирају олако.[1]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Гендаи-геки је савремена драма, тј, са темом из савременог живота, за разлику од историјске драме - џидаи-геки.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Richie, Donald (2005). A hundred years of Japanese film : a concise history, with a selective guide to DVDs and videos. Paul Schrader (Rev. ed изд.). Tokyo: Kodansha International. стр. 71—72. ISBN 4-7700-2995-0. OCLC 61116307.