Пређи на садржај

Млазна ерупција

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Astrophysical jet)
Ерупција из центра галаксије М87 је вероватно изазвана присуством супермасивне црне рупе чија маса је процењена на 3 милијарде масе Сунца

.

У астрофизици, млазна ерупција је цурење материје избризгавањем од стране неког свемирског објекта. Ерупције могу бити емитоване од стране астрономских објеката различите природе:[1]

Механизам

[уреди | уреди извор]

Ерупције су често у вези са диском нарастања у магнетним структурама нарастања избризгавањем, али особине и функције оваквих структура су пуне контроверзе.[1] Ерупција захтева неки мотор који изазива ерупцију као и процеси везани за флуиде. Већина аутора се слаже да магнетно поље има значајну улогу.[2][3][4][5]

Објекти на које се односи

[уреди | уреди извор]
Објекти ХХ1 и ХХ2 настали услед судара ерупције младе звезде са међузвезданим простором.

У галактичкој физици налазимо на ерупције једног броја младих звезда[6] као и око црних рупа звезданог порекла.[7] У екстрагалктичкој области срећу се код активних галактичких језгара[8] и микроквазара[9]; у та два случаја црна рупа је компактни објекат и узрок ерупције.

Кад су повезани са присуством централне црне рупе они су релативни[9] и могу да досегну и више милиона светлосних година. Због ефекта перспективе могу да се крећу брже од светлости (насупрот томе што теорија релативитета каже да се материја у вакууму не може кретати брже од брзине светлости), наиме овде се ради о оптичкој илузији. Те ерупције се квалификују као супрасветлосне.

Ерупције могу да изазову сударе у међузвезданом простору јер генерално поседују надзвучне брзине.[10] Већина објеката Хербиг-Харо су повезани са ерупцијама младих звезда и објашњавају се као удари.[11]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Hartmann 2003, стр. 205
  2. ^ Ентони П. Гудсон, Роберт М. Вингли, Карл-Хајнц Боем, « Акреција која зависи од времена због магнетизма младих звезданих објеката као лансирног механизма за млазне ерупције », Астрофизички журнал, изд. 489, 1997, с. 199
  3. ^ Фабијан Кас и Рони Кипенс, « Магнетизована акреција-структуре избацивања: 2.5-димензионалне магнетохидродинамичке симулације сталног идеала лансирања млаза са отпорних акрецијских дискова », Астрофизички журнал, изд. 591, 2002, с. 988
  4. ^ Џонатан Фереира, Кетрин Дугадос, Силви Кабрит, « Који механизми за млазно лансирање су коришћени за Т Таури звезде? », Астрономија и астрофизика, изд. 453, 2006, с. 785
  5. ^ Кристијан Фендт, « Колимација астрофизичких млазова: Улога дистрибуције магнетног поља акрецијског диска », Астрофизички журнал, изд. 651, 2006, с. 272
  6. ^ Силви Кабрит, « Млазеви младих звезданих објеката: тренутни проблеми и изазови за будућност », Астрофизика и свемирска наука, изд. 287, 2003, с. 259
  7. ^ Елена Гало, Роб Фендер, Кристијан Калер и др., « Тамни млаз доминира над спољном снагом звездане црне рупе Сигнис X-1 », Природа, изд. 436, 2005, с. 819
  8. ^ Хејно Фалке и Питер Л. Бирман, « Галактички извори млазева и АГН конекција. », Астрономија и астрофизика, изд. 308, 1996, с. 321
  9. ^ а б Стефани Корбел, « Велики млазеви у микроквазарима », Астрофизика и свемирке науке, изд. 300, 2005, с. 275
  10. ^ Џ.М. Фостер, Б.Х. Вајлд, П.А. Росен, П.А и др., « Лабораторијске астрофизичке студије густине високе енергије о млазевима и лшоковима лука », Астрофизички журнал, изд. 634, 2005, с. 77
  11. ^ Џон М. Блондин, Аријех Конигл и Брус А. Фраксел, « Хербиг-Харо објекти као главе радијацијских млазова », Астрофизички журнал, изд. 337, 1989, с. 37

Литература

[уреди | уреди извор]