Звезда

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Звезда (вишезначна одредница).
Изузев Сунца, звезде су толико далеко да их и телескопима видимо само као сјајне тачке, иако им се пречници мере милионима километара. На слици је део отвореног звезданог јата М24 у сазвежђу Стрелац

Звезда је небеско тело које зрачи сопственом светлошћу. Сфероидног је облика, а у стању плазме (високо јонизованог гаса на великој температури) састоји се највише од водоника и хелијума, и тек малог дела од других елемената. Звезда ствара енергију у свом језгру термонуклеарним реакцијама. Та енергија се преноси у околни простор путем конвекције и електромагнетног зрачења и честица.

Већина атома хемијских елемената тежих од хелијума који тренутно постоје у васиони, као и сви елементи тежи од литијума су настали у средиштима звезда преко процеса нуклеосинтезе.

Најближа звезда Земљи је Сунце, извор светлости, топлоте и живота за нашу планету. Остале звезде (са изузетком појединих супернових) су видљиве само током ноћи, као сјајне тачке на небу које трепере услед ефекта Земљине атмосфере. У свакодневном говору под појмом звезде се понекад сматрају и видљиве планете, па чак и комете и метеори.

У нашој Галаксији процењује се на има око 200 милијарди звезда. Однос сјаја и величине звезде приказује се Херцшпрунг-Раселовим дијаграмом.

Формација и еволуција[уреди]

Према мишљењу астронома, звезде настају у молекуларним облацима, тј. великим подручјима незнатно велике густине материје и које настају због гравитационе нестабилности унутар ових облака. Гравитациона нестабилост покреће ударне таласе из супернове, а густина материје је још мање густине од земаљске вакуумске коморе.

Звезде проводе око 90% свога „живота“ трошећи водоник у процесу фузије да би произвеле хелијум у реакцијама под високим притиском у близини језгра. За овакве звезде се каже да су то звезде главног низа.

Мале звезде, које се називају белим патуљцима сагоревају своје гориво врло споро, од сто до билион година. На крају својих живота постају све тамније и тамније, да би се на крају претвориле и потом постају црни патуљци.

Пошто већина звезда потроши своје залихе водоника, улази у нестабилну фазу сагоревања хелијума, и тад се њихови спољни слојеви шире и хладе, па тако формирају црвене џинове. За приближно 6 милијарди година, када Сунце постане црвени џин, спржиће планете Меркур и Венеру. У међувремену се језгро довољно компресује како би могла започети нуклеарна фузија даљих елемената, а звезда се прегрејава и сабија. Теже звезде производе у процесу фузије и тешке елементе, закључно до гвожђа.

Бели патуљак

Звезда просечне величине ће затим распршити своје спољне слојеве правећи тако планетарну маглину. Језгро које преостаје ће постати мала лоптица дегенерисане материје недовољно масивна за даљи процес фузије и коју одржава дегенеративни притисак. Овакав објекат се зове бели патуљак. Потом, како време одмиче, ће се довољно охладити и на крају ће се претворити у црног патуљка.

Код већих звезда фузија се одвија док се не заврши сажимање узрокујући експлозију те звезде и настанак супернове. Ово је једини космички процес који се дешава током људског века. Током историје су опсервиране као „нове звезде“ којих није било пре. Већина звездане материје се распрши током експлозије формирајући маглице (попут Рак маглине), а њени остаци колабрирају у неутронску звезду (пулсар или рендгенски распршивач, или у случају већих звезда у црну рупу.

У састав распршених спољних слојева улазе и тешки елементи од којих се често граде нове звезде или планете. Испуштена материја из супернове и звездани ветар великих звезда играју кључну улогу у обликовању међузвездане средине.

Звездана еволуција углавном објашњава настанак и нестанак звезда.

Стабилност звезде[уреди]

Стабилност звезде зависи од две међусобно супротстављене силе:

  • термонуклеарне реакције ослобађају огромну енергију у виду огромног броја фотона који доводе до огромног притиска у звезди усмереног ка споља, тежећи да распрши материјал звезде у околни простор
  • сила гравитације, која се томе супротставља, настоји да задржи масу звезде на окупу и да је што више сажме.

Ако превлада сила гравитације, материјал звезде се сажима, па настају звезде у којима је материја сабијена до врло високих густина (бели патуљци) или ако је маса већа од Чандрасекарове границе, настаје неутронска звезда. Уколико је маса звезде још већа долази до бесконачног сажимања у физички сингуларитет из којег више не може побећи чак ни светлост, те настаје црна рупа.

Класификација звезда[уреди]

За више информација погледајте чланак Звездана класификација.

Разни типови звезда имају и различите спектре. Они су један од главних извора података о звездама. Спектар звезде се снима помоћу спектрографа и он показује различите тамне и светле линије које карактеришу поједине елементе. Вруће и младе звезде којима је главни извор енергије фузија водоника у хелијум, имаће изражене карактеристичне линије та два елемента. Звезде средњих типова имају много линија тежих елемената, а црвене звезде имају пуно линија које одговарају молекулама као што је титанијум-оксид. Према звезданим мерилима управо су оне, црвене звезде, старе звезде.

Редослед “О B A F G K M” представља температурни низ од врућих, плавих O звезда, према хладнијим, црвеним M звездама. Прва 3 типа се називају раним спектралним типом, а последња три касним, будући да се пре мислило да је то еволутивни низ. Данас је познато да се то односи на разлике у маси, али редослед је задржан.

Главни типови су се проширили додавањем подтипова означених бројевима од 0-9 (нпр. B0-B9). У почетку физички смисао овакве поделе није био познат, тек са применом квантне механике и статистичке физике могуће је било пронаћи узроке различитих спектара.

Имена[уреди]

Многе звезде се идентификују само према каталошким бројевима, а само их неколико има властито име. Имена су традиционална и углавном су пореклом из арапског, латинског и грчког језика, па као Фламстеедове десигнације или као Бајерове десигнације. Једина установа којој је данас дато право од стране научних кругова да именује звезде и друга небеска тела је Међународна астрономска унија. Један број приватних компанија (попут Међународног звезданог регистра) тврде да дају имена звездама, али ипак ова имена не прихватају научни кругови, нити их користе.

Звезда у митологији, философији и поезији[уреди]

Веровало се да се Сунце ујутро рађа, а навече умире и да се сваки дан рађа ново Сунце. Тако је исток постао место истине и наде у живот, а запад таме, смрти и зла. Стога, између осталог, православни храмови и гробови су окренути ка истоку. Бетлехемска звезда водиља води три мудраца до пећине где се родио Спаситељ. Звезде су представљале просторно-временску оријентацију за људе у свим временима. Људи који верују у судбину сматрају да је све записано у звездама, а од звезда су створена и митолошка бића. Звезда је чест мотив на заставама муслиманских земаља због предисламске паганске традиције поштовања звезда као божанстава.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]