DHCP

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

DHCP (енгл. Dynamic Host Configuration Protocol или протокол за динамичко конфигурисање рачунара) је скуп правила који омогућава уређајима на рачунарској мрежи да траже и добију ИП адресу од DHCP сервера, дакле да прибави аутоматски дељену адресу и сазна додатне информације као што је адреса његовог рутера за први скок и адреса његовог ДНС сервера. DHCP је у стању да аутоматизује мрежне аспекте, отуда је и назван plug-and-play протоколом.

Историја[уреди]

DHCP се појавио, као стандардан протокол у октобру 1993. Функционалност DHCP-а је била очигледна у односу, на његову претечу, на старији BOOTP протокол. Због компатибилности DHCP уназад, веома мали број мрежа је наставио да користи чист BOOTP протокол.

У јулу 2003. се појавио још увек нестандардизован DHCPv6 протокол, који функционише у IPv6 окружењу.

Опис рада[уреди]

DHCP је протокол између клијента и сервера. Клијент је обично рачунар који се прикључује на мрежу и жели да добије информације о конфигурацији мреже и своју ИП адресу.

DHCP сервер је углавном инсталиран на засебном серверу на рачунарској мрежи, мада може бити покренут и на рутеру, који клијентима додељује адресе из унапред одређеног скупа ИП адреса. Клијентски уређаји могу бити рачунари, мрежни штампачи и мрежни адаптери. Уз ИП адресу клијенти могу добити и остала мрежна подешавања као што су подразумевани излаз са мреже (default gateway), мрежна маска, адреса DNS сервера и други. У супротном, да нема DHCP сервера на мрежи, све ове вредности би морале да се уносе ручно. DHCP се стара да све ИП адресе буду јединствене, тј. да нема две исте ИП адресе у мрежи.

Комуникација сервера и клијента[уреди]

Шема DHCP сесије
  1. Откривање - Клијентски рачунар (или било који други уређај), уколико нема подешавања за приступ рачунарској мрежи, прво ће пробати да нађе DHCP сервер на мрежи, преко DHCP discovery ( DHCP откривање) пакета који се шаље бродкастом.
  2. Понуда - Када DHCP сервер прими DHCP discovery пакет, он на њега реагује одговором који се назива DHCP offer ( DHCP понуда). Сервер у том тренутку резервише једну ИП адресу за клијента.
  3. Захтев - Клијент који прими DHCP понуду, новим бродкастом обавештава сервер који му је послао понуду, али и остале DHCP сервере на мрежи, да је добио ту понуду. Клијент шаље DHCP request (захтев за доделу ИП адресе) и у том захтеву наводи од ког сервера то захтева. Остали сервери могу да скину разервацију са ИП адресе коју су му понудили.
  4. Потврда - Сервер новим пакетом DHCP acknowledgement шаље клијенту саме потребне мрежне податке. Тиме се завршава процес.

У неким случајевима, клијент може захтевати своју последњу додељену ИП адресу. Уколико му DHCP сервер одобри тај захтев, он може имати исту адресу и након поновног укључивања (или поновног прикључивања у мрежу). У пракси је ово врло чест случај, тако да рачунар може дуго времена имати исту ИП адресу на мрежи, иако на њој постоји DHCP сервер.

Уколико клијент захтева ИП адресу, а на мрежи не постоји DHCP сервер, или му ниједан DHCP сервер не може издати адресу, клијент добија адресу из опсега приватних ИП адреса, поступком који се зове аутоконфигурисање.

Динамичка и статичка ИП адреса[уреди]

ИП адреса коју сервер додели клијенту се назива динамичка ИП адреса. Термин супротан овоме је статичка ИП адреса, коју карактерише да је ИП адреса клијента унапред одређена и већ уписана у рачунар. Microsoft Windows XP користи израз Obtain an IP address automatically за динамичку адресу, а Use the following IP address за подешавање статичке ИП адресе.

Термини динамичка и статичка ИП адреса нису у вези са терминима статичка и јавна ИП адреса. У приватним мрежама постоје и статичке и динамичке адресе. Јавне адресе су углавном статичке, али поједини провајдери интернета могу својим клијентима динамички додељивати јавне ИП адресе.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Куросе-Рос, Умрежавање рачунара од врха ка дну са интернетом у фокусу, ЦЕТ, Београд, 2005.