Polihlorovani dibenzodioksin

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Dioxins)
Opšta struktura PCDD molekula, gde su n i m u opsegu od 0 do 4

Polihlorovani dibenzodioksin (PCDD), ili jednostavno dioksini su hemikalije koje sadrže hlor (Cl), ugljenik (C), kiseonik (O) i vodonik (H), i u čijoj osnovi je dibenzo-1,4-dioksin. Termin dioksin podrazumva sve diokdine, bilo koji pojedinačni dioksin ili neku grupu dioksina. Ali, uglavnom pod terminom dioksin podrazumevamo najtoksičniji od svih TCDD.[1][2]

Neki naučnici veruju da dioksini spadaju među najtoksičnija veštačka jedinjenja. Dioksini su neželjeni nusprodukti formirani tokom hemijskih procesa u koji su umešani Cl i pojedina jedinjenja C i H. Dioksini se formiraju kada se hlorni gas upotrebljava za izbeljivanje papira, za proizvodnju pesticida, antiseptika na bazi Cl ili pri spaljivanju pojedinih Cl jedinjenja. Dioksini nemaju komercijalnu upotrebu i ne postoje dokazi da se proizvode od strane živih organizama. Šumski požari proizvode dioksine, ali u malim koičinama.

Hemijske osobine[уреди | уреди извор]

Diksini su hemijski stabilni, što znači da se ne razlažu na manje komponente. Stoga, jednom formiran dioksin postoji u prirodi dugo vremena. Naučnici su pronašli dioksin gotovo svuda, u vodenim tokovima, vazduhu, životinjama, ribi i čoveku.

Dioksini se formiraju tokom hemijskih procesa koji sadrže molekule Cl, C i H. Molekuli koje formiarju dioksni, obično sadrže grupu atoma koja se zove fenolna grupa. Fenol sadrži prsten od 6 C atoma - benzenov prsten, koji je povezan sa kiseonikovim i vodonikovim atomom. 2 fenola mogu da se povežu međusobno povezivanjem atoma O sa jednog fenola i atoma C na drugom fenolu i obratno. Ako je atom Cl takođe povezan sa molekulom onda s formira dibenzo-p-dioskin ili samo dioksin.

Danas se zna za 75 različitih tipova dioskina. Svaki molekul dioksinasadrži 12 atoma C dva atoma O i ukupno 8 atoma Cl i H. Svaki dioksin je osoben po broju C atoma na koje su povezani atomi Cl. Molekul koji sadrži atome hlora na pozicijama 2, 3, 7 i 8 se naziva 2, 3, 7, 8 – tetrahlorodibenzo – p – dioksinili TCDB.

Dioksini se ne rastvaraju lako u vodi, ali se zato dobro rastvaraju u uljima i mastima. Iz ovog razloga oni teže da se akumuliraju u lancu ishrane. Dioskin iz vazduha pada na biljke; životinje jedu biljke i mala količina dioksina se sa svake biljke akumulira u životinji. Životine dalje ulaze u lanac ishrane čime se dioksin koncentruje još više. Ovaj proces se naziva biomagnifikacija.

Toksičnost[уреди | уреди извор]

Neki naučnici veruju da su dioksini izuzetno toksične supstance. Laboratorijska istraživanja su pokazala da zamorci uginu i od izuzetno malih količina kad ih pojedu. Hrčkovi mogu da prežive i mnogo veće koncentracije.[3]

Naučnici su sproveli obimna istraživanja, radi utvrđivanja koliko je dioksin opasan po ljude. Ljudi spadaju u srednji nivo osetljivosti na dioksin. Pošto su dioksini stabilna jedinjenja koja se ne razlažu lako, čak i male dnevne doze mogu da se akumuliraju do nivoa kada su opasni. Naučnici veruju da su dioksini toksični zato što im njihova veličina i oblik omgućava da imitiraju hormone, prirodne hemikalije koje imaju ulogu nosioca informacija u telu. Hormoni kontrolišu rast, razvoj, reprodukciju i funkciju organa. Kada toksini funkcionišu kao hormoni oni mogu da ometu normalan telesni razvoj i funkciju.[4]

TCDD ima 4 atoma Cl povezana sa ugljenikom na dalekim krajevima molekula (na pozicijama 2, 3, 7 i 8) što im daje skoro ravan oblik. Dioksini sa više ili manje atoma Cl u molekulu imaju neki drugi oblik sa smanjenom i nikakvom toksičnošću. Naučnici veruju da im ovaj ravan oblik upravo omogućava da imitiraju hormone. Dioksini takođe mogu da izazovu poremaćaj rada jetre, jake glavobolje, gubitak mase, akne, oštećenje nervnog sistema i dr. Takođe mogu da izazovu probleme sa imunim sistemom, reprodukcijom enzima i genima.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Beychok, Milton R. (1987). „A data base for dioxin and furan emissions from refuse incinerators”. Atmospheric Environment. 21 (1): 29—36. doi:10.1016/0004-6981(87)90267-8. 
  2. ^ Weber R, Tysklind M, Gaus C (2008). „Dioxin — Contemporary and future challenges of historical legacies (Editorial, dedicated to Otto Hutzinger)”. Env Sci Pollut Res. 15 (2): 96—100 (p.97). doi:10.1065/espr2008.01.473. 
  3. ^ R. Pohjanvirta, J. Tuomisto, Short-term toxicity of 2,3,7,8-tetrachlorodibenzop- dioxin in laboratory animals: effects, mechanisms, and animal models, Pharmacological Reviews 1994: 46: 483–549.
  4. ^ Birnbaum LS, Tuomisto J; Tuomisto (2000). „Non-carcinogenic effects of TCDD in animals”. Food additives and contaminants. 17 (4): 275—88. PMID 10912242. doi:10.1080/026520300283351. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Polihlorovani dibenzodioksin на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Polihlorovani_dibenzodioksin&oldid=26779901”