Flogistonska teorija

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Alhemičar i fizičar J. J. Beher je predložio flogistonsku teoriju

Flogistonska teorija je nekadašnja naučna teorija koja postulira da je elemenat sličan vatri zvani flogiston sadržan unutar zapaljivih tela i da se oslobađa tokom sagorevanja. Ime potiče od antičke grčke reči φλογιστόν phlogistón (spaljivanje), čiji koren je reč φλόξ phlóx (plamen). Ovo stanovište je prvi put naveo 1667. godine Johan Joačim Beher, a potom ga je formalizovao Georg Ernst Štal. Ova teorija pokušava da objasni procese kao što su sagorevanje i rđanje, koji su u današnje vreme kolektivno poznati kao oksidacija.

Teorija[уреди]

Flogistonska teorija navodi da su flogistikovane supstance one supstance koje sadrže flogiston i da dolazi do deflogistikacije kad sagorevaju. Deflogistikacija je proces oslobađanja flogistona iz supstance i flogiston biva apsorbovan vazduhom. Biljke pri rastu zatim apsorbuju taj flogiston, što je razlog za njihovo spontano sagorevanje, kao i razlog za dobro sagorevanje biljnog materijala.

Flogiston je predstavljao sagorevanje putem procesa koji je bio suprotan onom opisanom kiseoničnom teorijom.

Generalno, za supstance koje sagorevaju u vazduhu se kaže da su bogate flogistonom; činjenica da sagorevanje ubrzo prestaje u zatvorenom prostoru je uzimana kao jasan dokaz da vazduh ima kapacitet da apsorbuje samo konačnu količinu flogistona. Kad vazduh postane potpuno flogistikovan on više ne služi kao podržavalac sagorevanaj bilo kog materijala, niti će metal zagrevan u njemu davati kreč; niti može flogistikovani vazduh podržavati život. Verovalo se da se disanjem flogiston uklanja iz tela.[1]

Džozef Blekov student Danijel Ruderford je otkrio azot 1772. godine i njih dvoje su koristili ovu teoriju da objasne svoje rezultate. Ostatak vazduha koji ostaje nakon sagorevanja, zapravo je smeša azota i ugljen dioksida, i ponekad se naziva flogistikovanim vazduhom, pošto je preuzeo sav flogiston. Nasuprot tome, kad je kiseonik bio otkriven, smatralo se da je to deflogistikovani vazduh, koji ima sposobnost kombinovanja sa flogistonom i da tako podržava sagorevanje duže od običnog vazduha.[2]

Refernce[уреди]

  1. ^ James Bryan Conant, ed. The Overthrow of Phlogiston Theory: The Chemical Revolution of 1775–1789. Cambridge: Harvard University Press (1950), 14. OCLC 301515203
  2. ^ „Priestley, Joseph”. Spaceship-earth.de. Архивирано из оригинала на датум 02. 03. 2009. Приступљено 2009-06-05.