Hjuston, imamo problem!

С Википедије, слободне енциклопедије
Hjuston, imamo problem!
Веб-сајтwww.houstonfilm.net
IMDb веза

Hjuston, imamo problem! (енгл. Houston, We Have a Problem!) je pseudodokumentarna komedija slovenačkog režisera Žige Virca.[1] Glavni protagonist je Ivan Pavić (glumi ga Božidar Smiljanić), navodni inženjer jugoslovenskog svemirskog programa, koga je Tito zajedno sa 25 inženjera tajno poslao u SAD, sa nadom da će uspeti da poprave nerazvijeni program o letu na mesec, koji je Tito na prevaru prodao Amerikancima za 2,5 milijardi dolara. U filmu se imitiranjem dokumenatrnog stila kombinuju istorijske činjenice sa izmišljenim podacima, koji zajedno grade zabavno-tragičnu teoriju zavere o usponu i padu socijalističke Jugoslavije. Osnovna ideja filma je da se prikaže kako se na lak način putem medija mogu snimati na ubedljiv način potpuno izmišljene besmislice i da se na taj način dovede u pitanje stvarnost koju gledalac svakodneno oblikuje gledajući televiziju, čitajući novine ili boraveći na internetu.[2][3]

Film je snimljen u koprodukciji Slovenije, Hrvatske, Češke , Nemačke i kablovskog kanala Ejč-Bi-Ou. Premijerno je prikazan na Tribeka filmskom festivalu 16. Aprila 2016. Izabran je za zvaničnog predstavnika Slovenije za 89. dodelu nagrade Oskar.[4][5][1]

O filmu[уреди | уреди извор]

Hladni rat, svemirska trka i аmeričko sletanje na Mesec bili su neki od glavnih događaja koje su oblikovali noviju istoriju. Ove događaje, međutim, okružuje pokrov misterija koje i dalje golicaju našu maštu. Hjustone, imamo problem!, film reditelja Žige Virca, predstavlja novi doprinos teorijama zavere vezanim za gore pomenute teme. Ova šaljivi pseudodokumenatarac se poigrava mitom o navodnoj kupovini jugoslovenskog svemirskog programa od strane Amerikanaca za vreme ranih šesdesetih godina prošlog veka, u sporazumu koji je bio vredan nekoliko milijardi dolara.[6] U filmu se pojavljuju različiti glumci koji tumače likove koji su anvodno učestvovali u tom projektu. Film istražuje mit o Jugoslovenskom svemirskom programu, razvijenom tokom 1960. godina, od strane Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, i prodaji istog Sjedinjenim Američkim Državama, u dogovoru orkestriranom od strane predsednika Tita i Kenedija, dok je program još uvek bio u razvojnoj fazi. Novac od prodaje omogućio je stanovnicima Jugoslavije bolji životni standard, nalik onom u kapitalističkim državama.[7][1]

Svi razgovori vođeni u filmu su odglumljeni. Božidar Smiljanić glumi Ivana Panića, Branka Selić glumi njegovu ćerku, američkog istoričara glumi Majkl Manske itd.

Mit o jugoslovenskom svemirskom programu[уреди | уреди извор]

Mit o tome da je Tito pokrenuo tajni svemirski program počeo je da se širi nakon raspada Jugoslavije. Prema istraživanju Radija Slobodna Evropa iz 2012. godine, čak 41,8% stanovništva Srbije veruje da je mit o Jugoslovenskom svemirskom programu istinit.[8] Glasine o navodnom svemirskom programu su prvobitno bile ograničene na uže krugove insajdera unutar Jugoslavenske narodne armije i drugih bezbednostih službi.[9]. Kao i kod priča o postojanju jugoslovenske atomske bombe, nema dokaza da je Titov svemirski program zaista postojao.

Činjenice[уреди | уреди извор]

Iako predstavlja izmišljenu priču, u filmu postoje neke istinite istorijske činjenice:

1. Spisi Hermana Potočnika

Herman Potočnik bio je slovenački inženjer i osnivač astronautike, koji je pravio skice za rakete i letove za kosmos. Njegova publikacija "Problem svemirskog putovanja" oblikovala je rad mnogih nemačkih, američkih i sovjetskih naučnika. Potočnik je umro 1929. godine, a sumnja se da su američki agenti zaplenili sve njegove postojeće i neobjavljene beleške iz stana supruge njegovog brata u Beču 1945. Sudbina ovih dokumenata nije poznata, a njihovo postojanje nikada nije zvanično ni potvrđeno.

2. Finansijska podrška od strane SAD

Početkom 1960-ih, od Ajzenhauer mandata pa nadalje, Jugoslavija je imala privilegovan položaj u Američkoj spoljašnjoj politici, koji su pratila brojne darežljive finansijska pomaganja i zajmovi, radi uspostavljanja stabilnosti standarda življenja unutar Jugoslavije, kao i samog Titovog režima.[10] [11] [12] Sume koje je tada Jugoslavija dobijala od strane Sjedinjenih Američkih Država su bile u veličini tadašnjeg Nasinog celokupnog budžeta. Nakon Ajzenhauerovog režima, predsednik Kenedi je nastavio politiku naklonosti prema Jugoslaviji, uprkos snažnim protestima desničarskih krugova i pojedinih jugoslovenskih iseljenika u SAD.[13] Tito je bio poslednji strani državnik koji je posetio Kenedija pre nego što je poginuo 22. novembra 1963. godine.[14] Razlozi zbog kojih je Jugoslavija dobijala finansijsku pomoć od SAD-a ni dan danas nisu potpuno razjašnjeni.[15]

3. Tehnološki kapaciteti Jugoslavije

Uprkos svojoj spoljnoj politici i ekonomskim poteškoćama, Jugoslavija je napravila brz tehnološki napredak nakon prekida sa Sovjetskim Savezom, 1948. godine, a posebno nakon što se otvorila prema Zapadu i krenula da prima finansijsku podršku od strane SAD.[16] Ubrzo nakon toga, Jugoslavija je došla u posed nekoliko nuklearnih reaktora i instituta,[17] odbrambena industrija je počeka brzo da se razvija, što se vidi na primeru, Objekta 505, proizvodnji podmornice i vojnih aviona i dopune raketa. Koordinator i pokretač svih ovih projekata bio je Vojno-tehnički Institut u Beogradu, koji je tada sarađivao s brojnim domaćim i stranim kompanijama. Značaj ovih projekata kulminirao je razvojem nove supersonične leteće jedinice, pod imenom Novi avion, čiju je komercijalizaciju i primenu prekinuo raspad tadašnje zemlje. Veruje se da je tada, takođe u tajnosti, razvijen i jugoslovenski špijunski satelit, zajedno sa drugim projektima čiji detalji nam i dalje nisu poznati.[18]

4. Naučna saradnja između SAD i Jugoslavije

Paralelno sa američkom finansijskom podrškom za Jugoslaviju, postojala je i intenzivna naučna saradnja između ove dve države, i to u raznim oblastima.[19] Američki astronauti, uključujući i posade Apola 8, 9 i 11, redovno su posećivali Jugoslaviju, radi razmene naučnih iskustava i nalaza.[20] 26. septembra 1967. godine, u Beogradu održan je prvi međunarodni simpozijum o istraživanju svemira, pod nazivom "Prvi koraci ka Svemiru". Drugi simpozijum održan je u Njujorku 16. oktobra 1968.[21] 27. juna 1971. godine, u Beograd održana je izložba svemirskih tehnologija, koja je spojila brojne američke i sovjetske stručnjake pod istim krovom. „Izložba svemirskih tehnologija”. Приступљено 13. 05. 2016. </ref> Titovom intervencijom podstaknuta je saradnja u istraživanju svemira između SAD i Sovjetskih zemalja, koji se i dan danas nastavlja.[22]

5. Jugoslovenski inženjeri u NASI

NASA zapošljava neuobičajeno veliki broj jugoslovenskih inženjera, imajući u vidu da Amerikanci imaju tendenciju da budu nepoverljivi prema ljudima iz socijalističkih zemalja i da je njihov svemirski program pun osetljivih podataka, koji su mogli da utiču na njihovu bezbednost. Mnogi od ovih inžinjera, zauzimaju pozicije na visokom nivou; među kojima je verovatno najpoznatiji pokojni Majk (Milojko) Vučelić, koji je nagrađen nagradom za slobodu od strane predsednika Džonsona za svoj rad na Аполо programu. Najpoznatiji Slovenac koji je radio прi Nasi, je sada penzionisani inženjer Anton Mavretič.

6. Jugoslovenska zastava na Mesecu

Slabo je poznata činjenica da je ekipa ekspedicije Apola 11 nosila sa sobom i zastavu Jugoslavije zajedno sa desetinama zastava drugih zemalja,[23] kada je ravila prve korake u istoriji čovečanstva na Mesecu 20. jula 1969.

Ova zastava, kao i kamen s Meseca kao uzorak, dostavljeni su Titu po povratku američkih astronauta,[24] koji se danas čuvaju u Jugoslovenskom muzeju istorije u Beogradu.[25] Oba ova eksponata bila su prikazani javnosti u više navrata. Poslednji put u aprilu 2016. godine u Banja Luci, drugom najvećem gradu Bosne i Hercegovine.[26]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Houston, imamo problem!”. Baza HR kinematografije. Приступљено 24. 1. 2021. 
  2. ^ Pond, Steve (16. 04. 2016). „‘Docu-Fiction’ Movie Confuses Tribeca Film Festival Audience – and That’s the Point”. TheWrap. Приступљено 25. 10. 2016. 
  3. ^ Robinson, P. Stuart (12. 09. 2016). „You can almost taste the authenticity in Žiga Virc’s “documentary” Houston, We Have a Problem!”. Montages. Приступљено 25. 10. 2016. 
  4. ^ „Houston, We Have a Problem! to vie for Oscar nomination”. STA. 20. 10. 2016. Приступљено 20. 10. 2016. 
  5. ^ Holdsworth, Nick (21. 10. 2016). „Oscars: Slovenia Selects 'Houston, We Have a Problem!' for Foreign-Language Category”. The Hollywood Reporter. Приступљено 21. 10. 2016. 
  6. ^ „Kupovina Jugoslovenskog svemirskog programa”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  7. ^ „Mit o Jugoslavenskom svemirskom programu”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  8. ^ „Titov svemirski program”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  9. ^ „houston tezeve imamo”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  10. ^ „Keeping Tito Afloat”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  11. ^ „Financijska potpora SAD-a Jugoslaviji”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  12. ^ „Jugoslavija na prekretnici”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  13. ^ „Prosvjedi u SAD-u”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  14. ^ „Knjiga Once upon a time in Yugoslavia”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  15. ^ „Odnosi Jugoslavije i SAD-a”. Архивирано из оригинала на датум 04. 06. 2016. Приступљено 13. 05. 2016. 
  16. ^ „Yugoslavia at the Crossroads”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  17. ^ „Tito’s Nuclear Legacy”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  18. ^ „Mit ili stvarnost2” (PDF). Приступљено 13. 05. 2016. 
  19. ^ „Jugoslavenski astronauti”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  20. ^ „Tito — Personal Reflections”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  21. ^ „First steps toward space”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  22. ^ „Bilješke Mike i Tito”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  23. ^ „Apollo progam i slijetanje”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  24. ^ „Najveći doček u povijesti Beograda”. Приступљено 13. 05. 2016. 
  25. ^ „Izlošci u Beogradu”. Приступљено 13. 05. 2016. [непоуздан извор?]
  26. ^ „Kamen s Mjeseca”. Приступљено 13. 05. 2016. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]