Катар

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 25° 16' СГ Ш, 51° 13' ИГД

Држава Катар
دولة قطر
Flag of Qatar.svg
Emblem of Qatar.svg

Крилатица:
нема
Химна:
As-salam al-amiri
{{{alt}}}
Главни град Доха
Службени језик арапски
Владавина
Облик државе Апсолутна монархија
 — Емир Тамим ибн Хамед ел Тани
 — Премијер Абдула ибн Насер ибн Халифа ел Тани
Историја
Независност Од ВБ
3. септембар 1971.
Географија
Површина
 — укупно 11.437 km2(162)
 — вода (%) занемарљиво
Становништво
 — 2014. 2.155.446[1](142)
 — густина 74/km2
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2014
 — укупно $298,4 милијарди(49.)
 — по глави становника $145.894(1.)
ПХР (2014) 0,850(32.) — веома висок
Валута Катарски ријал
 — стоти део валуте 100 дирхама
Остале информације
Временска зона UTC +3
Интернет домен .qa
Позивни број +974

Катар (арап. قطر), или званично Држава Катар (арап. دولة قطر - Даулат Катар) је емират на Блиском истоку,[2] који се налази на малом Катарском полуострву које је део већег Арабијског полуострва. Граничи се са Саудијском Арабијом на југу; иначе Персијски залив окружује ову земљу.

По државном уређењу је апсолутна монархија – емират, а службени назив је Држава Катар. У последњих век и по политиком Катара доминира породица Тани из које потиче и садашњи емир. Након краја британског протектората 1971. земља се није придружила Уједињеним Арапским Емиратима, одабравши уместо тога потпуну независност.

Најзаступљенија религија је ислам. Арапски односно његов локални дијалект је језик већине становништва. Велик број становника су страни држављани на раду у индустрији нафте. Привредом Катара доминира нафтна индустрија. Приходи од продаје нафте омогућили су повећање животног стандарда и увођење социјалне државе налик на оне у Европи. БДП је у 2003. био 21.500 америчких долара по глави становника, мерено по ППП-у. Катар је седиште познате арапске ТВ-станице Ал-Џазира. У последње време земља се убрзано демократизује. Локални избори спроведени су по први пут 1999. а избори за законодавну скупштину предвиђени су за 2016.

Етимологија[уреди]

Плиније Старији, римски писац, најраније писани документ који се односи на становнике полуострва доноси око средине првог века нове ере. Он их назива Catharrei, што може имати ознаку изведену од имена локалног истакнутог насеља.[3][4] Један век касније, Птолемеј је нацртао прву карту на којој је полуострво представљено као Катара.[4][5] На мапи је уписан и град Ќадара' који се налази у истоčном делу полуострва.[6] До XVIII века се користио назив Катара, да би након тога био усвојен данашњи назив.[6]

Историја[уреди]

Најстарији археолошки налази на територији Катара потичу из 6. миленијума п. н. е. Пронађени су у Сагри на југоистоку Катара. Касније су кроз историју у Катару живела разна номадска племена која долазила иѕ разних крајева Арабијског полуострва, посебно иѕ регија Најд и Ал Хаса.[7] С временом су настала насеља рибара и ловаца на бисере пошто је море око Катара богато бисерним шкољкама и то је једно од најважнијих места у свету где се ваде бисери. У VII веку се шири ислам.[8] Од 750. године Катар долази под власт арапске династије Абасида.[9] Од 1517. на Катару постоји португалско трговачко упориште[10] које 1538. освајају Османлије.[11]

Британски протекторат (1916–1971)[уреди]

Стари град Доха 1904. године

Под утиском пораза Турака у Првом светском рату, Катар се придружио арапској побуни против Османлија. Побуна је била успешна и Османлије су морале да напусте Доху 1915. године. Као резултат поделе Отоманског царства, Катар је постао британски протекторат 3. новембра 1916. На тај дан, Велика Британија је потписала споразум са шеиком Абдулахом бин Јасим Ал Танијем. Он се сложио да се не уђе у било какве односе са било којом другом силом без сагласности британске владе, а Британци ће гарантовати заштиту Катару од свих агресија са мора. Дана 5. маја 1935, Абдулах је потписао још један уговор са британском владом који одобрава Катару заштиту од унутрашњих и спољних опасности. Резерве нафте су први пут откривене 1939. године, али је експлоатација морала бити одложена због Другог светског рата.

Утицај Британске Империје је почео да се смањује после Другог светског рата, нарочито после независности Индије и Пакистана 1947. године. Током педесетих година, нафта је почела да замењује риболов као главни извор катарских прихода. Зарада од нафте је почела да финансира експанзију и модернизацију Катара. Притисак да се Британије повуче из Катара био је нарочито велики педесетих година двадесетог века. Када је Британије 1968. године најавила да ће се званично пувући са Персијског залива у року од три године, Катар се придружио федерацији Бахреина и још седам држава. Регионални споразуми су убрзо приморали Катар да прогласи независност од коалиције која ће касније прерасти у Уједињене Арапске Емирате.

Независност (1971–)[уреди]

Северно поље гаса

Дана 3. септембра 1971. године, Катар је званично добио независност од Велике Британије и постао независна суверена држава. Влада је тада одлучила да се окрене за набавку оружја Французима. Ова повезаност је ојачала током времена и Французи ће постати њихов највећи снабдевач у новом миленијуму.[12] Халига бин Хамад Ал Тани је 1972. преузео власт у дворском удару за време раздора у владајућој породици. Катар Петролеум Qatar Petroleum је 1974. преузео контролу над свим налазиштима нафте у земљи, и Катар је брзо почео да се развија. Северно поље гаса, највеће у свету је откривено 1976. године.[12]

Током Заливског рата 1991. године Катар је играо значајну улогу, нарочито у бици код Хафџе када су катарски тенкови давали подршку јединицама Саудијске Арабије које су напали ирачаке трупе. Катар је дозволио коалиционим трупама из Канаде, Сједињених Америчких Држава и Француске да користе земљу као ваздухопловну базу за полетање авиона.[13]

Године 1995. емир Хамад ибн Калифа ел Тани је преузео контролу над земљом од свог оца Калифе ибн Хамада ел Танија, уз подршку оружаних снага суседних држава[14] и Француске.[12] Под емиром Хамадом Катар је искусиио умерен степен либерализације, укључујући и покретање телевизије Ал Џазире (1996), потврда о изборном праву жена које су добиле право гласа на општинским изборима (1999), израда првог устава (2005) и освећивање Римокатоличке цркве у Дохи. Катар је добио право да организује Светско првенство у фудбалу 2022., што ће први пут да је нека земља са Блиског истока домаћин првенства. Емир Катара је најавио да планира да одржи прве националне парламентарне изборе 2013. године. Они су ипак у јуну 2013. одложени за 2016. годину.

Катар је 2003. године служио као централна команда штаба Сједињеним Америчким Државама и једно од главних места са којих је покренута инвазија на Ирак.[15] У марту 2005. године, у самоубилачком бомбашком нападу убијен је један британски професор у позоришту у Дохи. Овај догађај је био шокантан за земљу која раније није искусила дела тероризма. Напад је извео Египћанин Омар Ахмед Абдулах Али који живи у Катару, а који је осумњичен за везе са Ал Каидом.[16][17] Катар се 2011. придружио НАТО интервенцији у Либији.[18] Тренутно је главни финансијер и добављач оружја за побуњеничке групе у грађанском рату у Сирији.[19]

У јуну 2013. године, шеик Тамим ибн Хамад ел Тани је постао емир Катара након што је његов отац предао власт у телевизијском говору.[20] Шеик Тамим је побошљање живота грађана, који укључује успостављање напредне здравствене и образовне системе, и ширење инфраструктуре земље и припреме за Светско првенство 2022. године.[21]

Катар је учествовао 2015. у интервенцији Саудијске Арабије у Јемену против Хута и снага лојалних бившем председнику Али Абдулаху Салиху, који је свргнут у арпаском пролећу.[22]

Административна подела[уреди]

Општине у Катару

Од 2004. године, Катар је подељен на седам општина (арпаски: baladiyah).[23]

  1. Мадинат аш Шамал
  2. Ал Кор
  3. Ум Салал
  4. Ал Дајен
  5. Ал Рајан
  6. Доха
  7. Ал Вакрах

За статистичке сврхе, општине су даље подељени у 98 зоне (од 2010. године).[24] које су даље подељени у блокове.[25]

Географија[уреди]

Пустињски предео

Катар се налази на Арабијском полуострву унутар Персијског залива. Копнено се граничи само са Саудијском Арабијом. Морем је раздвојена од Бахреина и Уједињених Арапских Емирата. Рељеф је заравњен са ниским брежуљцима. Уз границу са Саудијском Арабијом су удубљења у којима су слане мочваре. Највиша тачка у Катару је Кураин Абу ал Дерем висока 103 метара.[26]

У мору постоје корална острва. Клима је пустињска с врућим летима и врло мало падавина. Нема сталних водених токова. Област Џебел Духан садржи главна налазишта нафте, док поља природног гаса леже у близини обале, на северозападу полуострва.

Политика[уреди]

Катар је монархија којом влада Династија Тани. Они владају Катаром од 1825. године.[26] Не постоји независно законодавство, а политичке партије су забрањене.[27] Катар је 2003. усвојио Устав који предвиђа директан избор 30 од 45 чланова Саветодавног већа.[26][28][29] Парламентарни избори, који су првобитно обећани за 2005. годину, су одложено на неодређено време.[27]

Осми емир Катара Тамим бин Хамад Ал Тани наследио је свог оца Хамад ибн Халифу на челу државе 25. јуна 2013. године.[30] Он има право да именује и уклони премијера и министре, који су у влади заједно чине Веће министара, што је највиши орган извршне власти у земљи.[31] Веће министара такође иницира и законе. Закони и уредбе предложене од стране Савета министара достављају се Саветодавном већу на дискусију, након чега се подносе емиру на ратификацију.[31] Парламент Катара има надлежност да усвоји законе, али емир има коначну реч о свим питањима.[26] Савет је у потпуности састављен од чланова које именује емир.[26]

Катарски закон не дозвољава оснивање политичких тела, форума за расправу или синдиката. Нема информација о јавним резервама, инвестицијеама, а ни величина националног дуга није објављена. Поред тога, извештаји из Међународног монетарног фонда указују на то да се велики део прихода од нафте и гаса не појављује у релевантном делу националног буџета.[32]

Демографија[уреди]

Популација
Year Pop. ±%
1904 27.000 —    
1970 111.133 +311.6%
1986 369.079 +232.1%
1997 522.023 +41.4%
2004 744.029 +42.5%
2010 1.699.435 +128.4%
2013 1.903.447 +12.0%
Source: Qatar Statistics Authority (1904–2004);[33] Попис 2010;[1] Процена 2013[34]

Укупан број становника Катара према подацима из 2013. године је 1,8 милиона. Од тог броја 278.000 су држављани Катара, а 1,5 милиона странци што значи да су само 13% становника држављани Катара.[35] Индијци су највећа етничка заједница, а према подацима из 2013. било их је 545.000. Поред њих, било је 341.000 Непалаца, 185.000 Филипинаца, 137.000 Бангладешанаца, 100.000 Шриланчана, 90.000 Пакистанаца и многих других националности.[35]

Први записи о демографији Катара датирају из 1892. године који је припремио отомански гувернер у региону. На основу овог пописа, који укључује само становнике у градовима, укупна популација Катара била је је 9.830 становника.[36]

Попис из 2010. године је показао да Катар има 1.699.435 становника.[1] У јануару 2013. године Qatar Statistics Authority је дала процену да у Катару живи 1.903.447 људи, од којих је 1.405.164 мушкараца и 498.283 жена.[34] У време првог пописа, који је одржан у 1970 године број становника је износио 111.133.[33] Становништво се утростручио у наредној деценији. Прилив мушкараца који су на привременом раду је пореметио родну равнотежу, а жене сада чине само једну четвртину становништва.[37]

Панорама Дохе

Религија[уреди]

Џамија у Катару

Ислам је доминантна религија. Званична државна религија је вахабизам.[38] Највећи број грађана Катара припада салафизму, секти ислама.[39][40][41] Већина су муслимани сунити, а између 10–20 % су муслимани шити.[42] Према попису из 2004. године, 71,5% становништва су сунитски муслимани, а око 10-20% муслимани шити, 8.5% су хришћани и 10% су остали.[26][43] Шеријатско право је главни извор законодавста по Уставу Катара.[44]

Према подацима Pew Research Center у 2010. години у Катару је живело 67,7% муслимана, 13,8% хришћана, 13,8% хиндуиста и 3,1% будиста.[45]

У марту 2008. године, римокатоличка црква је освештена у Дохи. На цркви нема хришћанских симбола као што је звоно или крст.[46] Студија која је урађена 2015. године процењује да у Катару има само око 200 хришћана који су грађани ове државе.[47]

Хришћанско становништво чине скоро у потпуности странци који су на раду у Катару. Активне цркве су мартоманска црква, маланкара православна сиријска црква, Православна црква из Јужне Индије, арапска евангелистичка из Сирије и Палестине, англиканска, католичка и коптска.[48] Ниједан мисионар не делује у земљи[49], али влада дозвољава људима да посећују цркве и присуствују литургијама и мисама. Упркос томе што има значајан број становништва хиндуистичке вероисповести, нема знакова постојања хинду храмова.

Спорт[уреди]

Фудбал је најпопуларнији спорт у држави.[50] Фудбалска репрезентација Катара до 20 година освојила је друго место на Светском првенству у Аустралији, након пораза од Западне Немачке 4:0. У јануару 2011. петнаести Азијски куп одржан је у Катару. То је било други пут да је Катар домаћин турнира након што га је први пут организовао 1988. године.[51]

Дана 2. децембра 2010. године, Катар је добио право да организује Светско првенство у фудбалу 2022., иако се никада раније није квалификавао за Светско првенство у фудбалу.[52] Организатори планирају да направе девет нових стадиона и прошире три постојећа. Додељивање организације Катару са одушевљењем су поздравиле све државе у Персијском заливу и региону, јер је то први пут да једна земља на Средњем Истоку изабрана да буде домаћин турнира. Међутим, избор је пратио и скандал о корупцији и намештању. УЕФА се такође успотивила да се такмичење одржи у Катару из разних разлога, од утицаја високим температурама на играче, да тога да првенства у европским лигама треба да буду прекинута, јер се такмичење одржава у новембру и децембру.[53][54] У мају 2014. године, катарски фудбалски званичник Мохамед бин Хамам је оптужен да је платио 3 милиона долара званичницима како би Катар био домаћин.[55] ФИФА је урадила дужу истрагу поводом ових оптужби те је њен извештај закључио да избор Катра нема никакве везе са корупцијом.[56]

Иако је фудбал најпопуларнији спорт, други тимски спортови су доживели веће успехе. Рукометна репрезентација Катара је осовјила друго место на Светском првенству 2015. које је одржано у Катару поразом од Француске у финалу.[57]

Међународни Калифа тениски и сквош комплекс је од 2008. до 2010. године био домаћин ВТА првенства на коме се такмиче најбољих осам тенисерки током године у појединачној и дубл конкуренцији. Доха је домаћин ВТА турнира Отворено првенство Катара које се одржава сваке године. Катар је домаћин бициклистичке трке која се вози шест етапа. Свака етапа има више од 100 километара. [58]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Populations”. Qsa.gov.qa. Приступљено 3. 11. 2015. 
  2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. Casey, Paula; Vine, Peter (1992). The heritage of Qatar. Immel Publishing. стр. 17. 
  4. 4,0 4,1 „History of Qatar”. Qatar Statistics Authority. Приступљено 31. 10. 2015. 
  5. „Maps”. Qatar National Library. Приступљено 31. 10. 2015. 
  6. 6,0 6,1 „About us”. Katara. Приступљено 31. 10. 2015. 
  7. Kozah, Mario; Abu-Husayn, Abdulrahim; Al-Murikhi, Saif Shaheen (2014). The Syriac Writers of Qatar in the Seventh Century. Gorgias Press LLC. стр. 24. ISBN 978-1463203559. 
  8. „Bahrain”. maritimeheritage.org. Приступљено 31. 10. 2015. 
  9. Rahman, Habibur (2006). The Emergence Of Qatar. Routledge. стр. 34. ISBN 978-0710312136. 
  10. Gillespie, Carol Ann (2002). Bahrain (Modern World Nations). Chelsea House Publications. стр. 31. ISBN 978-0791067796. 
  11. Anscombe, Frederick (1997). The Ottoman Gulf: The Creation of Kuwait, Saudia Arabia, and Qatar. Columbia University Press. стр. 12. ISBN 978-0231108393. 
  12. 12,0 12,1 12,2 nouvelobs.com: "Qatar : "S'ils pouvaient, ils achèteraient la Tour Eiffel", 7.4.2013
  13. Toth, Anthony. "Qatar: Historical Background." A Country Study: Qatar (Helen Chapin Metz, editor). Library of Congress Federal Research Division (January 1993). This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
  14. „New Qatari emir Sheikh Tamim 'set to announce reshuffle'. BBC News. 3. 11. 2015. Приступљено 26. 6. 2013. 
  15. „Qatar (01/10)”. State.gov. Приступљено 3. 11. 2015. 
  16. Coman, Julian (21. 3. 2005). „Egyptian Suicide Bomber Blamed for Attack in Qatar”. The Independent. 
  17. Analytica, Oxford (25. 3. 2005). „The Advent of Terrorism in Qatar”. Forbes. 
  18. „Qatar Timeline”. BBC News. 14. 6. 2012. Приступљено 3. 11. 2015. 
  19. Roula Khalaf and Abigail Fielding Smith (16.3.2013). „Qatar bankrolls Syrian revolt with cash and arms”. Financial Times. Приступљено 3.11.2015. 
  20. Nordland, Rod (3. 11. 2015). „In Surprise, Emir of Qatar Plans to Abdicate, Handing Power to Son”. NYTimes.com. Приступљено 26. 6. 2013. 
  21. „The World factbook”. CIA.Gov. 20. 6. 2014. Приступљено 3. 11. 2015. 
  22. "Saudi-led coalition strikes rebels in Yemen, inflaming tensions in region". CNN. 27.3.2015
  23. „Qatar Municipalities”. Qatar Ministry of Municipality and Urban Planning. Архивирано из оригинала на датум 22.12.2011. 
  24. „Administrative Division of the State” (PDF). The General Census of Population and Housing, and Establishment Apr 2010. State of Qatar Statistics Authority. стр. 25. 
  25. „Population By Gender, Municipality And Zone, March 2004”. General Secretariat for Development Planning. Архивирано из оригинала на датум 1.11.2015. 
  26. 26,0 26,1 26,2 26,3 26,4 26,5 „Qatar”. CIA World Factbook. Central Intelligence Agency. 8. 02. 2012. Приступљено 1.11.2015. 
  27. 27,0 27,1 „The Strange Power of Qatar by Hugh Eakin”. The New York Review of Books. Приступљено 3. 11. 2015. 
  28. Lambert, Jennifer (2011). „Political Reform in Qatar: Participation, Legitimacy and Security” 19 (1). Middle East Policy Council. 
  29. „Qatar to hold advisory council elections in 2013”. Reuters (UK edition) (Reuters). 1 November 2011. Приступљено 2.11.2015. 
  30. „Qatari emir Sheikh Hamad hands power to son Tamim”. BBC. 2. 11. 2015. Приступљено 256.2013. 
  31. 31,0 31,1 „Council of Ministers”. Embassy of the State of Qatar in Washington DC. Приступљено 2.11.2015.  [мртва веза]
  32. „The People Want Reform… In Qatar, Too.”. Jadaliyya. 
  33. 33,0 33,1 „History of Census in Qatar”. Qatar Statistics Authority. Приступљено 16. 06. 2013. 
  34. 34,0 34,1 „Population structure”. Qatar Statistics Authority. 1. 11. 2015. 
  35. 35,0 35,1 „Population of Qatar”. Приступљено Децембар 2013. 
  36. Kursun, Zekeriya (2004). Katar'da Osmanlilar 1871–1916. Turk Tarih Kurumu. 
  37. „Qatar's delicate balancing act”. BBC News. 1. 11. 2015. Приступљено 23. 05. 2013. 
  38. „Report on International Religious Freedom – Qatar”. US Department of State. »The official state religion follows the conservative Wahhabi tradition of the Hanbali school of Islam« 
  39. „Tiny Qatar's growing global clout”. BBC. 2. 11. 2015. Приступљено 12. 03. 2015. 
  40. „Qatar's modern future rubs up against conservative traditions”. Reuters. 27. 9. 2012. 
  41. „Rising power Qatar stirs unease among some Mideast neighbors”. Reuters. 2. 11. 2015. Приступљено 13. 6. 2013. 
  42. „2011 Report on International Religious Freedom – Qatar”. US Department of State. 
  43. „Population By Religion, Gender And Municipality March 2004”. Qatar Statistics Authority. 
  44. „The Permanent Constitution of the State of Qatar”. Government of Qatar. 
  45. „Religious Composition by Country” (PDF). Global Religious Landscape. Pew Forum. Приступљено 2. 11. 2015. 
  46. Verma, Sonia (2.11.2015). „First Catholic Church Opens in Qatar, Sparking Fear of Backlash Against Christians”. Fox News. Архивирано из оригинала на датум 16.3.2008. 
  47. Johnstone, Patrick; Miller, Duane Alexander (2015). „Believers in Christ from a Muslim Background: A Global Census”. Interdisciplinary Journal of Research on Religion 11: 17. Приступљено 2. 11. 2015. 
  48. Barrett, David B.; George Thomas Kurian; Johnson, Todd M. (2001). World Christian encyclopedia: a comparative survey of churches and religions in the modern world 1. Oxford University Press. стр. 617. ISBN 978-0-19-510318-2. 
  49. „CIA The World Fact Book”. State.gov. 2006. Приступљено 28. 03. 2010. 
  50. „Qatar – a Sporting Nation”. Qatar e-Government. Приступљено 1. 11. 2015. 
  51. Gibbes, Martin; Schiller, Emma (4. 01. 2011). „Fox Sports brings you everything you need to know - and a few things you don't - about the Asian Cup”. Fox Sports. Приступљено 1. 11. 2015. 
  52. Radford, Paul (2. 12. 2010). „Russia, Qatar win 2018 and 2022 World Cups”. Reuters. Приступљено 1. 11. 2015. 
  53. „Europe's Top Leagues protest against 2022 winter World Cup in Qatar”. Qatar Chronicle. 12.8.2013. Приступљено 1.11.2015. 
  54. „Fifa wants Qatar 2022 postponed to Winter”. Qatar Chronicle. 20.7.2013. Приступљено 1.11.2015. 
  55. „BBC Sport – Qatar World Cup: '£3m payments to officials' corruption claim”. Bbc.co.uk. Приступљено 1. 11. 2015. 
  56. „World Cup inquiry clears Qatar but criticises English FA”. BBC. 13111.2014. Приступљено 1. 11. 2015. 
  57. „Match report” (PDF). International Handball Federation. Приступљено 1. 11. 2015. 
  58. „The homepage of Tour of Qatar”. Letour.fr. 1. 12. 1994. Приступљено 1. 11. 2015. 

Литература[уреди]

  • Kozah, Mario; Abu-Husayn, Abdulrahim; Al-Murikhi, Saif Shaheen (2014). The Syriac Writers of Qatar in the Seventh Century. Gorgias Press LLC. стр. 24. ISBN 978-1463203559. 
  • Casey, Paula; Vine, Peter (1992). The heritage of Qatar. Immel Publishing. стр. 17. 

Спољашње везе[уреди]