Катар

С Википедије, слободне енциклопедије
Држава Катар
دولة قطر (арапски)
Крилатица: Бог, нација, емир
(арап. الله الوطن الأمير)
Химна: Мир емиру
(арап. السلام الأميري)
Положај Катара
Главни градДоха
Службени језикарапски
Остали језици у употребиенглески
Владавина
Облик државеУнитарна парламентарна уставна монархија
 — ЕмирТамим ибн Хамад
 — Председник Владе
Халид ибн Халифа
Законодавна властСаветодавна скупштина
Историја
Оснивање
 — Дан државности18. децембар 1878.
 — Проглашена независност
1. септембар 1971.
 — Независност од Уједињеног Краљевства
3. септембар 1971.
Географија
Површина
 — укупно11.581 km2(158)
 — вода (%)0,8
Становништво
 — 2020.2.795.484[1](139)
 — 2010.1.699.435[2]
 — густина176 ст./km2(76)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2022.
 — укупно315,299 млрд. $[3](31)
 — по становнику112.789 $[3](4)
ИХР (2019)0,848(45) — веома висок
Валутакатарски ријал
 — код валутеQAR
Остале информације
Временска зонаUTC +3 (AST)
Интернет домен.qa
قطر.
Позивни број+974
Вози се надесној страни[4]
ISO 3166QA

Катар (арап. قطر), званично Држава Катар,[а] суверена је држава у југозападној Азији. Заузима мало полуострво Катар на североисточној обали Арабијског полуострва и граничи се само са Саудијском Арабијом на југу, док је остатком своје територије окружен Персијским заливом. Бахреински залив, улаз у Персијски залив, одваја Катар од оближњег Бахреина. Главни град је Доха, дом преко 80% становништва земље.

Почетком 2017. укупно становништво Катара износило је 2,6 милиона: 313.000 држављана Катара и 2,3 милиона исељеника.[5] Званична религија је ислам.[6] У погледу прихода, земља има четврти највећи БДП (ПКМ) по глави становника у свету,[7] а шести БНД по глави становника (Атласов метод).[8] Уједињене нације класификују Катар као земљу која има веома висок ИХР, имавши трећи највећи ИХР у арапском свету.[9] Привреда Катара остварује високи доходак, а има трећу по величини резерву природног гаса и нафте.[10] Катар је највећи извозник течног природног гаса[11] и највећи емитер угљен-диоксида по глави становника.[12]

Катаром као наследном монархијом влада династија Тани откако је Мухамед ибн Тани потписао уговор са Британцима 1868. којим је признат његов посебан статус. Након владавине Османског царства, Катар је постао британски протекторат почетком 20. века до стицања независности 1971. године. Актуелни емир је Тамим ибн Хамад ел Тани, који има скоро сву извршну и законодавну власт према Уставу Катара, као и контролу правосуђа.[13] Он именује председника владе, као и саму владу. Саветодавна скупштина може блокирати законодавство и има ограничену могућност да разреши министре.

У 21. веку Катар је постао значајна сила у арапском свету захваљујући свом богатству ресурсима, као и своје глобалне медијске групе, Al Jazeera, док је наводно финансијски подржао неколико побуњеничких група током Арапског пролећа.[14][15][16] Због своје величине, Катар има несразмеран утицај у свету и представља средњу силу.[17][18] Светско првенство у фудбалу 2022. одржаће се у Катару, што га чини првом исламском и арапском земљом која је домаћин овог такмичења.[19] Азијске игре 2030. такође ће се одржати у Катару.[20]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Плиније Старији, римски писац, најраније писани документ који се односи на становнике полуострва доноси око средине 1. века н. е. Он их назива Catharrei, што је делимично изведено од имена локалног истакнутог насеља.[21][22] Један век касније, Птолемеј је нацртао прву мапу на којој је полуострво представљено као Катара.[22][23] На мапи је уписан и град Ќадара' који се налази у источном делу полуострва.[24] До 18. века се користио назив Катара, да би након тога био усвојен данашњи назив.[24]

Историја[уреди | уреди извор]

Најстарији археолошки налази на територији Катара потичу из 6. миленијума п. н. е. Пронађени су у Сагри на југоистоку Катара. Касније су кроз историју у Катару живела разна номадска племена која су долазила из разних крајева Арабијског полуострва, посебно из регија Најд и Ал Хаса.[25] Временом су настала насеља рибара и ловаца на бисере пошто је море око Катара богато бисерним шкољкама; реч је о једном од најважнијих места у свету где се ваде бисери. У 7. веку се регијом шири ислам.[26] Од 750. године Катар долази под власт арапске династије Абасида.[27] Од 1517. године у Катару постоји португалско трговачко упориште[28] које 1538. освајају Османлије.[29]

Британски протекторат (1916—1971)[уреди | уреди извор]

Стари град Доха 1904. године

Под утиском пораза Турака у Првом светском рату, Катар се придружио арапској побуни против Османлија. Побуна је била успешна и Османлије су морале да напусте Доху 1915. године. Као резултат поделе Османског царства, Катар је постао британски протекторат 3. новембра 1916. године. На тај дан, Британија је потписала споразум са шеиком Абдулахом бин Јасимом ел Танијем. Он се сложио да се не улази ни у какве односе са било којом другом силом без сагласности британске владе, а Британци ће Катару гарантовати заштиту од свих агресија са мора. 5. маја 1935. године, Абдулах је потписао још један уговор са британском владом који Катару одобрава заштиту од унутрашњих и спољних опасности. Резерве нафте су први пут откривене 1939. године, али је експлоатација морала бити одложена због Другог светског рата.

Утицај Британске империје је почео да се смањује после Другог светског рата, нарочито после независности Индије и Пакистана 1947. године. Током 1950-их година, нафта је почела да замењује риболов као главни извор катарских прихода. Зарада од нафте је почела да финансира експанзију и модернизацију Катара. Притисак да се Британија повуче из Катара био је нарочито велик педесетих година 20. века. Када је Британија 1968. године најавила да ће се званично повући са Персијског залива у року од три године, Катар се придружио федерацији Бахреина и још седам држава. Регионални споразуми су убрзо приморали Катар да прогласи независност од коалиције која ће касније прерасти у Уједињене Арапске Емирате.

Независност (1971—)[уреди | уреди извор]

Северно поље гаса

Дана 3. септембра 1971. године, Катар је званично добио независност од Уједињеног Краљевства и постао независна суверена држава. Влада је тада одлучила да се због набавке оружја окрене Французима. Ова повезаност је ојачала током времена и Французи ће постати њихов највећи снабдевач у новом миленијуму.[30] Халига бин Хамад ел Тани је 1972. године преузео власт у дворском удару за време раздора у владајућој породици. Катар петролеум је 1974. године преузео контролу над свим налазиштима нафте у земљи, а Катар је брзо почео да се развија. Северно поље гаса, највеће у свету, откривено је 1976. године.[30]

Током Заливског рата 1991. године Катар је играо значајну улогу, нарочито у бици код Хафџе када су катарски тенкови давали подршку јединицама Саудијске Арабије које су напале ирачке трупе. Катар је дозволио коалиционим трупама из Канаде, САД и Француске да користе земљу као ваздухопловну базу за полетање авиона.[31]

Године 1995. емир Хамад ибн Калифа ел Тани је преузео контролу над земљом од свог оца Калифе ибн Хамада ел Танија, уз подршку оружаних снага суседних држава[32] и Француске.[30] Под емиром Хамадом Катар је искусио умерен степен либерализације, укључујући и покретање телевизије Ал Џазира (1996), потврду о изборном праву жена које су добиле право гласа на општинским изборима (1999), израду првог устава (2005) и освештавање Римокатоличке цркве у Дохи.

Катар је добио право да организује Светско првенство у фудбалу 2022, што ће бити први пут да је нека земља са Блиског истока домаћин првенства. Емир Катара је најавио да планира да одржи прве националне парламентарне изборе 2013. године; међутим, они су у јуну 2013. одложени за 2016. годину.

Катар је 2003. године служио као централна команда штаба Сједињених Америчких Држава и једно од главних места са којих је покренута инвазија на Ирак.[33] У марту 2005. године, у самоубилачком бомбашком нападу убијен је један британски професор у позоришту у престоници Дохи. Овај догађај је био шокантан за земљу која раније није искусила дела тероризма. Напад је извео Египћанин Омар Ахмед Абдулах Али који живи у Катару, а који је осумњичен за везе са Ал Каидом.[34][35] Катар се 2011. године придружио НАТО интервенцији у Либији.[36] Тренутно је главни финансијер и добављач оружја за побуњеничке групе у Грађанском рату у Сирији.[37]

У јуну 2013. године, шеик Тамим ибн Хамад ел Тани је постао емир Катара након што је његов отац предао власт у телевизијском говору.[38] Шеик Тамим је успео да побољша живот грађана, укључујући успостављање напредних здравствених и образовних система, као и ширење инфраструктуре земље и припреме за Светско првенство 2022. године.[39]

Катар је учествовао 2015. године у интервенцији Саудијске Арабије у Јемену против Хута и снага лојалних бившем председнику Алију Абдулаху Салиху, који је свргнут у Арапском пролећу.[40]

Политика[уреди | уреди извор]

Катар је званично уставна монархија,[41][42] али овлашћења која је задржала монархија га и даље граничи са апсолутном монархијом[43][44] којом владају ел Танијеви.[45][46] Династија ел Тани влада Катаром од свог оснивања 1825. године.[47] Катар је 2003. усвојио Устав који је предвиђао директне изборе 30 од 45 чланова законодавног тела.[47][48][49] Устав је усвојен великом већином на референдуму, са скоро 98% који одобравају.[50][51]

Управна канцеларија емира.

Осми емир Катара је Тамим ибн Хамад ел Тани, коме је отац Хамад ибн Халифа ел Тани предао власт 25. јуна 2013. године.[52] Емир има искључиву власт да именује председника и министре владе који чине Веће министара, које је врховна извршна власт у земљи.[53] Веће министара такође иницира доношење закона.[53]

Саветодавну скупштину чини 30 посланика које бира народ и 15 које именује емир. Може да блокира законе апсолутном већином и разреши министре, укључујући председнике владе, двотрећинском већином. Након неколико одлагања, први избори за савиз Скупштине одржани су у октобру 2021. године.[54][55][56]

Катарски закон не дозвољава оснивање политичких тела или синдиката.[57]

Право[уреди | уреди извор]

Према Уставу Катара, шеријат је главни извор катарског законодавства,[58][59] иако је у пракси правни систем Катра мешавина континенталног и шеријатског права.[60][61] Шеријат се примењује на породично, наследно и неколико кривичних права (укључујући прељубу, пљачку и убиство). У неким случајевима, шеријатски породични судови третирају сведочење жене као да вреди упола мање од мушкарца.[62] Кодификовано породично право је уведено 2006. године. Исламска полигинија је дозвољена.[30]

Судско телесно кажњавање се практикује у Катару. Бичевање се користи као казна за конзумирање алкохола или недозвољене сексуалне односе.[63] Члан 88 катарског кривичног закона прописује да је казна за прељубу 100 удараца бичем,[64] а 2006. године на ту казну је осуђена једна Филипинка.[64] Године 2010. најмање 18 особа (углавном страних држављана) осуђено је на између 40 и 100 удараца бичем за кривична дела која укључују „недозвољене сексуалне односе” или конзумирање алкохола.[65] Године 2011. најмање 21 особа (углавном страних држављана) осуђена је на између 30 и 100 удараца бичем из истих разлога,[66] а 2012. године шест исељеника је осуђено на 40 или 100 удараца бичем.[63] Само муслимани који се сматрају здравствено способним подлежу извршењу таквих казни. У априлу 2013. муслимански исељеник осуђен је на 40 удараца бичем због конзумирања алкохола,[67][68][69] а у јуну 2014. муслимански исељеник осуђен је на 40 удараца бичем због конзумирања алкохола и вожње под дејством алкохола.[70]

Каменовање је законска казна у Катару,[71] а апостасија и хомосексуалност су злочини за које се добија смртна казна; међутим казна није извршена ни за једно од ових кривичних дела.[72][73] Богохуљење може довести до седам година затвора, а прозелитизам и до десетогодишње казне.[72][74]

Конзумација алкохола је делимично легална у Катару; неким луксузним хотелима са пет звездица је дозвољено да продају алкохол немуслиманским гостима.[75][76] Муслиманима није дозвољено да конзумирају алкохол, а они који буду ухваћени да га конзумирају подлежу бичевању или депортацији. Исељеници који нису муслимани могу добити дозволу за куповину алкохола за личну потрошњу. The Qatar Distribution Company (подружница авио-компаније Qatar Airways) има дозволу да увози алкохол и свињетину; води једину продавницу пића у земљи, која такође продаје свињетину људима са дозволом за алкохол.[77][78] Катарски званичници су такође наговестили спремност да дозволе алкохол у „зонама навијача” за Светско првенство у фудбалу 2022.[79]

До 2011. ресторанима на Перл Катару (вештачком острву у близини Дохе) било је дозвољено да служе алкохолна пића.[75][76] Међутим у децембру 2011. ресторанима острва је речено да престану да продају алкохол.[75][80] Није дато никакво објашњење за забрану,[75][76] али се спекулисало о охрабривању побожнијег имиџа пред значајне изборе и гласине о финансијском спору између владе и инвеститора.[80] Забрана алкохола је касније укинута.[81]

Године 2014. покренута је кампања која би подсетила туристе на рестриктивни кодекс облачења у земљи.[82] Туристкињама је саветовано да у јавности не носе хеланке, кратке сукње, хаљине без рукава, или кратку и уску одећу. Мушкарци су упозорени да не носе само шортс и мајице.[83]

Међународни односи[уреди | уреди извор]

Емир Тамим ибн Хамад ел Тани и председник САД Џо Бајден у јануару 2022.

Међународни профил и активна улога Катара у међународним пословима навели су неке аналитичаре да га идентификују као средњу силу. Катар је био први члан ОПЕК-а и један од оснивача Савета за заливску сарадњу арапских држава. Члан је Арапске лиге.[47] Дипломатске мисије у Катару су смештене у његовом главном граду, Дохи.

Регионалне односе и спољну политику Катара карактерише стратегија балансирања и изградње савеза међу регионалним и великим силама. Одржава независну спољну политику и бави се регионалним балансирањем како би осигурао своје стратешке приоритете и био признат на регионалном и међународном нивоу.[84][85][86] Као мала држава у Заливу, Катар је успоставио спољну политику „отворених врата” у којој одржава везе са свим странкама и регионалним играчима у региону, укључујући организације као што су Талибан и Хамас.[87] Историја савеза Катара пружа увид у основе његових спољних односа. Између 1760. и 1971. Катар је тражио формалну заштиту од високих прелазних сила Османлија, Британаца, ел Халифа из Бахреина и Саудијске Арабије.[88]

Катар има изузетно добре односе са Кином,[89] Ираном,[90] Турском[91] и САД,[92] као и бројним исламистичким покретима на Средњем истоку, укључујући Муслиманско братство.[93][84][94] У јуну 2017. Саудијска Арабија, УАЕ, Бахреин, Египат и Јемен прекинули су дипломатске односе са Катаром, оптужујући га да подржава тероризам.[95] Криза је ескалирала због подршке Катара Муслиманском братству, које неке арапске земље сматрају терористичком организацијом.[96] Дипломатска криза је окончана у јануару 2021. потписивањем декларације AlUla.[97]

Војска[уреди | уреди извор]

Два катарска Миража 2000 лете у формацији током вежбе противваздушне одбране.

Оружане снаге Катара су његове војне снаге. Земља има скромну војну снагу од око 11.800 људи, укључујући војску (8.500), морнарицу (1.800) и ваздухопловство (1.500). Расходи за одбрану Катара чинили су приближно 4,2% БДП-а 1993. године и 1,5% БДП-а 2010. године, последњој години доступној у статистичкој бази података SIPRI.[98] Катар је недавно потписао одбрамбене пакте са САД и Уједињеним Краљевством, као и са Француском током 1994. године. Катар игра активну улогу у колективним одбрамбеним мисијама Савета за заливску сарадњу арапских држава; осталих пет чланица су Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, УАЕ и Оман. Присуство велике ваздушне базе ел Удеид, којом управљају САД и неколико других УН нација, представља гарантовани извор одбране и националне безбедности. Године 2008. Катар је потрошио 2,3 милијарде долара на војне трошкове, 2,3% БДП-а.[99] Катарске специјалне снаге обучавале су Француска и друге западне земље, а верује се да поседују значајне вештине.[100] Такође су помагали либијским побуњеницима током Битке за Триполи 2011. године.[100]

SIPRI је открио да је Катар у периоду 2010—2014. био 46. највећи увозник оружја на свету. Такође наводи да су се убрзали планови Катара да трансформише и значајно увећа своје оружане снаге. Наруџбине у 2013. за 62 тенка и 24 самоходна топа из Немачке праћене су 2014. низом других уговора, укључујући 24 борбена хеликоптера и 3 авиона за рано упозорење и контролу из САД и 2 авиона танкера из Шпаније.[101] Катар је 2015. био 16. највећи увозник оружја у свету, а 2016. чак 11, наводи SIPRI.[102]

Војска Катара учествовала је у интервенцији коју је предводила Саудијска Арабија у Јемену против шиитских Хута. Године 2015. Al Jazeera America је известила: „Бројни извештаји сугеришу да је коалиција против опозиционих група у Јемену предвођена Саудијском Арабијом неселективно напала цивиле и користила касетне бомбе у областима насељеним цивилима, кршећи међународно право.”[103] Многи цивили су убијени, а велики делови инфраструктуре у овом региону су сада уништени.[104] Саудијска Арабија, уз помоћ сарадника, такође је бомбардовала болнице.[105][106] Катар је суспендован из коалиције у Јемену због дипломатске кризе 2017. године.

Људска права[уреди | уреди извор]

Радници мигранти у Дохи.

Од 2014. године одређене одредбе катарског кривичног закона дозвољавају изрицање казни као што су бичевање и каменовање као кривичне санкције. Комитет УН против тортуре утврдио је да ове праксе представљају кршење обавеза наметнутих Конвенцијом УН против тортуре.[107][108] Катар и даље практикује смртну казну, углавном за претње по националну безбедност, као што је тероризам. Употреба смртне казне је ретка и ниједна државна егзекуција није извршена у Катару од 2003. године.[109] У Катару су хомосексуални чинови незаконити, а они који их чине могу добити смртну казну.[110]

У извештају Стејт департмента из 2011. закључено је да су се неки радници из земаља широм Азије и делова Африке, који су добровољно мигрирали у Катар као нискоквалификовани радници или кућна послуга, касније суочени са условима који указују на присилно ропство. Нека од чешћих повреда радних права укључују премлаћивање, задржавање плаћања, наплаћивање радника за бенефиције за које је послодавац одговоран, ограничења слободе кретања (као што је одузимање пасоша, путних исправа или излазних дозвола), произвољно задржавање, претње судском акцијом и сексуални напад.[111] Многи радници мигранти који стижу на посао у Катар плаћали су превисоке накнаде регрутерима у својим матичним земљама.[111]

Земља је женама дала право гласа у исто време када и мушкарцима у вези са изборима за Централно општинско веће 1999. године.[48][112] Ови избори — први икада у Катару — намерно су одржани 8. марта 1999. на Међународни дан жена.[48]

Административна подела[уреди | уреди извор]

Доха, најнасељенија општина у Катару.

Од 2014. године Катар је подељен на осам општина.[113]

Општине Катара од 2014.
Број Општина Становништво
(2015)[114]
Површина
(km2)
1 Шамал 8.794 859,8
2 Хор 202.031 1.613,3
3 Шаханија 187.571 3.309,0
4 Ум Салал 90.835 318,4
5 Дајен 54.339 290,2
6 Доха 956.457 202,7
7 Рајан 605.712 2.450
8 Вакра 299.037 2.577,7
  Укупно 2.404.776 11.621,1

Географија[уреди | уреди извор]

Пустињска обала
Пустињски пејзаж у Катару

Катарско полуострво стрши 160 километара у Персијски залив, северно од Саудијске Арабије. Лежи између 24° и 27° северне ширине и 50° и 52° источне географске дужине. Већи део земље чини ниска, неплодна равница, прекривена песком. На југоистоку се налази ел Удаид („Унутрашње море”), подручје валовитих пешчаних дина које окружују улаз у Персијски залив. Зиме су благе, а лета веома топла и влажна.

Највиша тачка у Катару је Кураин Абу ел Бол[47] на 103 метра на западу, низ ниских кречњачких изданака који се протежу у правцу север—југ од Зикрита преко Ум Баба до јужне границе. Подручје Џебел Духан такође садржи главна налазишта нафте у Катару, док се поља природног гаса налазе на мору, северозападно од полуострва.

Биодиверзитет и животна средина[уреди | уреди извор]

Арабијски орикс, национална животиња Катара
Нојеви у Катару

Катар је потписао Конвенцију о биолошкој разноликости 11. јуна 1992. године, а постао је потписница конвенције 21. августа 1996. године.[115] Након тога је израдио Националну стратегију и акциони план за биодиверзитет, који је примљен на конвенцији 18. маја 2005. године.[116] У Катару су забележене укупно 142 врсте гљива.[117] Књига коју је недавно објавило Министарство животне средине документује гуштере за које се зна или се верује да су присутни у Катару, на основу истраживања које је спровео међународни тим научника и других сарадника.[118]

Према бази података о емисијама за глобална атмосферска истраживања, емисија угљен-диоксида по особи у просеку износи преко 30 тона, чиме је Катар један од највећих емитера угљен-диоксида у свету.[119] Катарци су такође једни од највећих потрошача воде по глави становника дневно, користећи око 400 литара воде.[120]

Године 2008. Катар је покренуо своју Националну визију 2030. која истиче развој животне средине као један од четири главна циља Катара у наредне две деценије. Национална визија се обавезује да ће развити одрживе алтернативе енергији заснованој на нафти како би се очувала локална и глобална животна средина.[121]

Клима[уреди | уреди извор]

Клима Катара
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 22
(72)
23
(73)
27
(81)
33
(91)
39
(102)
42
(108)
42
(108)
42
(108)
39
(102)
35
(95)
30
(86)
25
(77)
33,3
(91,9)
Минимум, °C (°F) 14
(57)
15
(59)
17
(63)
21
(70)
27
(81)
29
(84)
31
(88)
31
(88)
29
(84)
25
(77)
21
(70)
16
(61)
23
(73,5)
Количина падавина, mm (in) 12,7
(0,5)
17,8
(0,701)
15,2
(0,598)
7,6
(0,299)
2,5
(0,098)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
2,5
(0,098)
12,7
(0,5)
71
(2,794)
Извор: http://us.worldweatheronline.com/doha-weather-averages/ad-dawhah/qa.aspx

Становништво[уреди | уреди извор]

Доха, главни и највећи град Катара
Популација (ист.)
Год.Поп.± %
1950.25.000—    
1960.47.000+88,0%
1970.110.000+134,0%
1980.224.000+103,6%
1990.476.000+112,5%
2000.592.000+24,4%
2010.1.856.000+213,5%
2019.2.832.000+52,6%
извор:[122]

Број људи у Катару значајно варира у зависности од годишњег доба, пошто се земља у великој мери ослања на мигрантску радну снагу. Почетком 2017. укупно становништво Катара износило је 2,6 милиона, док су странци чинили огромну већину. Само 313.000 становника (12%) били су држављани Катара, док су преосталих 2,3 милиона (88%) били исељеници.[5]

Укупан број становника јужне Азије (из земаља индијског потконтинента укључујући Шри Ланку) представља преко 1,5 милиона људи (60%) становништва Катара. Међу њима, Индијци су највећа заједница, која броји 650.000 од 2017. године,[5] затим 350.000 Непалаца, 280.000 Бангладешана, 145.000 Шриланчана и 125.000 Пакистанаца. Контингент исељеника који нису јужноазијског порекла представљају око 28% становништва Катара, од којих је највећа група 260.000 Филипинаца и 200.000 Египћана, плус многе друге националности (укључујући држављане других арапских земаља, Европљане итд).[5]

Стамбене зграде на вештачком острву Перл.

Први демографски подаци Катара датирају из 1892. године, а водили су их османски гувернери у региону. На основу овог пописа, који обухвата само становнике градова, укупан број становника 1892. године износио је 9.830.[123] Попис из 2010. године забележио је укупан број становника од 1.699.435.[2] У јануару 2013. Статистичка управа Катара проценила је становништво земље на 1.903.447, од чега су 1.405.164 били мушкарци и 498.283 жене.[124] У време првог пописа, одржаног 1970. године, број становника је био 111.133.[125] Становништво се утростручило у деценији до 2011. године, са нешто више од 600.000 људи из 2001. године, остављајући држављане Катара као мање од 15% укупне популације.[126] Прилив мушких радника искривио је родну равнотежу, а жене су сада само једна четвртина становништва.

Пројекције које је објавила Статистичка управа Катара показују да би укупан број становника Катара могао да достигне 2,8 милиона до 2020. године. Национална развојна стратегија Катара (2011—2016) процењује да ће становништво земље достићи 1,78 милиона у 2013, 1,81 милиона у 2014, 1,84 милиона у 2015. и 1,86 милиона у 2016. години — годишња стопа раста је само 2,1%. Међутим становништво земље је порасло на 1,83 милиона до краја 2012. године, показујући раст од 7,5% у односу на претходну годину.[127] Укупно становништво Катара достигло је рекордних 2,46 милиона у новембру 2015, што је повећање од 8,5% у односу на претходну годину, што је далеко премашило званичне пројекције.[128]

Религија[уреди | уреди извор]

Џамија у Катару

Ислам је доминантна и државна религија Катара, иако није једина религија која се практикује у земљи.[129] Већина грађана Катара припада селефијском муслиманском покрету вехабизма,[130][131][132] а између 5—15% муслимана у Катару прати шиизам, док су друге исламске поделе врло малобројне.[133] Године 2010. становништво Катара износило је 67,7% муслимана, 13,8% хришћана, 13,8% хиндуиста и 3,1% будиста; остале вероисповести и верски неофређених људи чине преосталих 1,6%.[134] Шеријат је главни извор законодавства према Уставу Катара.[58][59]

Визија Министарства за акваф и исламска питања (Катар) је „изградња савременог исламског друштва уз неговање шеријата и културног наслеђа”.[135]

Немуслиманско становништво је готово у потпуности састављено од странаца. Од 2008. хришћанима је дозвољено да граде цркве на земљи коју је донирала влада,[136] иако се мисионарска активност страних земаља званично обесхрабрује.[137] Активне цркве су Маланкарска Мартоманска сиријска црква, Маланкарска оријентално-православна црква, католичка црква Девице Марије и англиканска црква Богојављења.[138][139][140] Постоје и два мормонска одељења.[138][139][140]

Језици[уреди | уреди извор]

Арапски је званични језик Катара, док је катарски арапски локални дијалект. Катарски знаковни језик је језик заједнице глувих. Енглески се обично користи као други језик,[141] као и lingua franca у успону, посебно у трговини, у мери у којој се предузимају кораци да се арапски сачува од задирања енглеског.[142] Енглески је посебно користан за комуникацију са великом заједницом исељеника у Катару. У медицинској заједници и у ситуацијама као што је обука медицинских сестара за рад у Катару, енглески делује као lingua franca.[143] Одражавајући мултикултурални састав земље, говоре се и многи други језици, укључујући персијски, белучи, брахуи, хинди, малајалам, урду, паштунски, канада, тамилски, телугу, непалски, синхалешки, бенгалски, тагалски, тулу и индонежански.[144]

Здравствена заштита[уреди | уреди извор]

Стандарди здравствене заштите у Катару су углавном високи. Држављани Катара су покривени националном шемом здравственог осигурања, док исељеници морају или добити здравствено осигурање од својих послодаваца, или у случају самозапослених, купити осигурање.[145] Потрошња Катара на здравствену заштиту међу највећим је на Средњем истоку, са 4,7 милијарди долара уложених у здравство у 2014. години.[146] Ово је повећање од 2,1 милијарде долара у односу на 2010.[147] Главни пружалац здравствене заштите у земљи је Hamad Medical Corporation, коју је основала влада као непрофитни пружалац здравствене заштите, која води мрежу болница, амбулантних служби и услуга кућне здравствене неге, а све су акредитоване од стране Заједничке комисије.

Године 2010. потрошња на здравствену заштиту износила је 2,2% БДП-а земље; највиши на Средњем истоку.[148] Године 2006. на 10.000 становника било је 23,12 лекара и 61,81 медицинска сестра.[149] Очекивани животни век при рођењу био је 82,08 година у 2014, или 83,27 година за мушкарце и 77,95 година за жене, што га чини највишим животним веком на Средњем истоку.[150] Катар има ниску стопу смртности новорођенчади од 7 на 100.000.[151]

Године 2006. на 10.000 становника било је укупно 25 болничких кревета, а на 10.000 становника 27,6 лекара и 73,8 медицинских сестара.[152] Године 2011. број кревета је смањен на 12 на 10.000 становника, док је број лекара повећан на 28 на 10.000 становника. Док земља има један од најнижих процената болничких кревета у региону, доступност лекара је један од највећих.[153]

Спорт[уреди | уреди извор]

Фудбал је најпопуларнији спорт у Катару.[154] Фудбалска репрезентација Катара до 20 година освојила је друго место на светском првенству у Аустралији, након пораза од Западне Немачке 4 : 0. У јануару 2011. године, петнаести Азијски куп одржан је у Катару. Катар је тада други пут био домаћин турнира након што га је први пут организовао 1988. године.[155]

Дана 2. децембра 2010. године Катар је добио право да организује Светско првенство у фудбалу 2022, иако се никада раније није квалификовао за Светско првенство у фудбалу.[156] Организатори планирају да направе девет нових стадиона и прошире три постојећа. Додељивање организације Катару са одушевљењем су поздравиле све државе у Персијском заливу и региону, јер је то први пут да једна земља на Средњем истоку изабрана да буде домаћин турнира.

Међутим, избор је пратио и скандал о корупцији и намештању. УЕФА се такође успротивила одлуци да се такмичење одржи у Катару, из разних разлога, од утицаја високих температура на играче до тога да првенства у европским лигама морају да буду прекинута јер се такмичење одржава у новембру и децембру.[157][158] У мају 2014. године, катарски фудбалски званичник Мухамед бин Хамам је оптужен да је платио 3 милиона долара како би Катар био домаћин.[159] ФИФА је урадила дужу истрагу поводом ових оптужби те је њен извештај закључио да избор Катара нема никакве везе са корупцијом.[160]

Иако је фудбал најпопуларнији спорт, други тимски спортови су доживели веће успехе. Рукометна репрезентација Катара је освојила друго место на Светском првенству 2015. које је одржано у Катару; у финалу је поражена од Француске.[161]

Међународни тениски и сквош комплекс Калифа (енгл. The Khalifa International Tennis and Squash Complex) у раздобљу од 2008. до 2010. године био је домаћин ВТА првенства на ком се такмичи најбољих осам тенисерки током године у појединачној и дубл конкуренцији. Доха је домаћин ВТА турнира Отворено првенство Катара који се одржава сваке године. Такође, Катар је домаћин бициклистичке трке Тур оф Катар која се вози шест етапа; свака етапа има више од 100 km.[162]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ (арап. دولة قطر)
  1. ^ „Population structure”. Ministry of Development Planning and Statistics. 31. 1. 2020. 
  2. ^ а б „Populations”. Qsa.gov.qa. Архивирано из оригинала на датум 9. 7. 2010. Приступљено 2. 10. 2010. 
  3. ^ а б „World Economic Outlook Database, April 2018 – Report for Selected Countries and Subjects”. International Monetary Fund (IMF). април 2018. Архивирано из оригинала на датум 4. 5. 2018. 
  4. ^ „List of left- & right-driving countries – World Standards”. Приступљено 5. 6. 2017. 
  5. ^ а б в г „Population of Qatar by nationality – 2017 report”. Приступљено 7. 2. 2017. 
  6. ^ „The Constitution”. Архивирано из оригинала на датум 24. 10. 2004. Приступљено 29. 10. 2017. 
  7. ^ „GDP per capita, PPP (current international $) | Data”. data.worldbank.org. Приступљено 2020-07-28. 
  8. ^ „GNI per capita, Atlas method (current US$) | Data”. data.worldbank.org. Приступљено 2020-07-28. 
  9. ^ „2019 Human Development Index Ranking | Human Development Reports”. hdr.undp.org. Архивирано из оригинала на датум 30. 4. 2020. Приступљено 2020-07-28. 
  10. ^ „Indices & Data | Human Development Reports”. United Nations Development Programme. 14. 3. 2013. Архивирано из оригинала на датум 12. 1. 2013. Приступљено 27. 6. 2013. 
  11. ^ England, Andrew (2021-10-24). „Qatar calls for embrace of gas producers for energy transition”. Financial Times. Приступљено 2021-10-30. 
  12. ^ „Where in the world do people emit the most CO2?”. Our World in Data. Приступљено 2021-07-17. 
  13. ^ „Qatar: Freedom in the World 2020 Country Report”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-06. 
  14. ^ Dagher, Sam (17. 10. 2011). „Tiny Kingdom's Huge Role in Libya Draws Concern”. Online.wsj.com. Приступљено 30. 12. 2013. 
  15. ^ „Qatar: Rise of an Underdog”. Politicsandpolicy.org. Архивирано из оригинала на датум 10. 6. 2017. Приступљено 30. 12. 2013. 
  16. ^ Black, Ian (26. 10. 2011). „Qatar admits sending hundreds of troops to support Libya rebels”. The Guardian. Приступљено 30. 12. 2013. 
  17. ^ Cooper, Andrew F. „Middle Powers: Squeezed out or Adaptive?”. Public Diplomacy Magazine. Архивирано из оригинала на датум 17. 3. 2015. Приступљено 12. 3. 2015. 
  18. ^ Kamrava, Mehran. „Mediation and Qatari Foreign Policy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 7. 10. 2013. Приступљено 12. 3. 2015. 
  19. ^ „Amir: 2022 World Cup Qatar a tournament for all Arabs”. Gulf Times. 15. 7. 2018. Приступљено 7. 9. 2018. 
  20. ^ „Doha to host 2030 Asian Games as Riyadh gets 2034 edition”. sportspromedia.com (на језику: енглески). 2020-12-17. Приступљено 2021-02-04. 
  21. ^ Casey & Vine 1992, стр. 17.
  22. ^ а б „History of Qatar”. Qatar Statistics Authority. Архивирано из оригинала на датум 06. 06. 2017. Приступљено 31. 10. 2015. 
  23. ^ „Maps”. Qatar National Library. Архивирано из оригинала на датум 06. 06. 2017. Приступљено 31. 10. 2015. 
  24. ^ а б „About us”. Katara. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2015. Приступљено 31. 10. 2015. 
  25. ^ Kozah, Abu & Al 2014, стр. 24.
  26. ^ „Bahrain”. maritimeheritage.org. Приступљено 31. 10. 2015. 
  27. ^ Rahman 2006, стр. 34.
  28. ^ Gillespie 2002, стр. 31.
  29. ^ Anscombe, Frederick (1997). The Ottoman Gulf: The Creation of Kuwait, Saudi Arabia, and Qatar. Columbia University Press. стр. 12. ISBN 978-0-231-10839-3. 
  30. ^ а б в г nouvelobs.com: „Qatar: S'ils pouvaient, ils achèteraient la Tour Eiffel” (7. 4. 2013).
  31. ^ Toth, Anthony (1993). „Qatar: Historical Background”. A Country Study: Qatar. Library of Congress Federal Research Division.
  32. ^ „New Qatari emir Sheikh Tamim 'set to announce reshuffle'. BBC News. 3. 11. 2015. Приступљено 26. 6. 2013. 
  33. ^ „Qatar (01/10)”. State.gov. Приступљено 3. 11. 2015. 
  34. ^ Coman, Julian (21. 3. 2005). „Egyptian Suicide Bomber Blamed for Attack in Qatar”. The Independent. 
  35. ^ „The Advent of Terrorism in Qatar”. Forbes. Oxford Analytica. 25. 3. 2005. 
  36. ^ „Qatar Timeline”. BBC News. 14. 6. 2012. Приступљено 3. 11. 2015. 
  37. ^ Khalaf, Roula; Fielding Smith, Abigail (16. 3. 2013). „Qatar bankrolls Syrian revolt with cash and arms”. Financial Times. Приступљено 3. 11. 2015. 
  38. ^ Nordland, Rod (3. 11. 2015). „In Surprise, Emir of Qatar Plans to Abdicate, Handing Power to Son”. The New York Times. Приступљено 26. 6. 2013. 
  39. ^ „The World factbook”. CIA. 20. 6. 2014. Архивирано из оригинала на датум 24. 12. 2018. Приступљено 3. 11. 2015. 
  40. ^ „Saudi-led coalition strikes rebels in Yemen, inflaming tensions in region” (27. 3. 2015). CNN.
  41. ^ BBC News, How democratic is the Middle East?, 9 September 2005.
  42. ^ United States Department of State Country Reports on Human Rights Practices for 2011: Qatar, 2011.
  43. ^ Gardener, David. „Qatar shows how to manage a modern monarchy”. Financial Times. 
  44. ^ „Embassy of Canada to the State of Qatar”. Government of Canada (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-04. 
  45. ^ „BBC NEWS – Middle East – How democratic is the Middle East?”. news.bbc.co.uk. Приступљено 5. 6. 2017. 
  46. ^ „Documents” (PDF). www.state.gov. 
  47. ^ а б в г „Qatar”. CIA World Factbook. Central Intelligence Agency. 8. 2. 2012. Приступљено 4. 3. 2012. 
  48. ^ а б в Lambert, Jennifer (2011). „Political Reform in Qatar: Participation, Legitimacy and Security”. Middle East Policy. 19 (1). 
  49. ^ „Qatar to hold advisory council elections in 2013”. Reuters (UK edition). Reuters. 1. 11. 2011. Приступљено 4. 3. 2012. 
  50. ^ „IFES Election Guide – Elections: Qatar Referendum Apr 29 2003”. www.electionguide.org. Приступљено 5. 6. 2017. 
  51. ^ „Qatar 2003”. www.princeton.edu. Архивирано из оригинала на датум 10. 10. 2017. Приступљено 5. 6. 2017. 
  52. ^ „Qatari emir Sheikh Hamad hands power to son Tamim”. BBC. 25. 6. 2013. Приступљено 25. 6. 2013. 
  53. ^ а б „Council of Ministers”. Embassy of the State of Qatar in Washington DC. Архивирано из оригинала на датум 12. 6. 2010. Приступљено 4. 3. 2012. 
  54. ^ Thafer, Dania (14. 10. 2021). „Qatar's first elected parliament may have more power than other Persian Gulf legislatures. Here's why.”. The Washington Post. Приступљено 2. 4. 2022. 
  55. ^ „Qatari elections: A PR stunt or a step toward democracy? | DW | 24.08.2021”. DW.COM (на језику: енглески). Приступљено 2021-11-07. 
  56. ^ „Legislative elections in Qatar postponed until at least 2019”. Doha News (на језику: енглески). 17. 6. 2016. Архивирано из оригинала на датум 29. 9. 2017. Приступљено 26. 5. 2017. 
  57. ^ „The People Want Reform… In Qatar, Too.”. Jadaliyya. Архивирано из оригинала на датум 10. 10. 2017. Приступљено 9. 2. 2015. 
  58. ^ а б „The Permanent Constitution of the State of Qatar”. Government of Qatar. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2014. 
  59. ^ а б „Constitution of Qatar”. »According to Article 1: Qatar is an independent Arab country. Islam is its religion and Sharia law is the main source of its legislation.« 
  60. ^ „The World Factbook”. U.S. Central Intelligence Agency. 27. 9. 2021. 
  61. ^ „Qatar” (PDF). US Department of State. 
  62. ^ „Qatar Gender Equality Profile” (PDF). UNICEF. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. 6. 2014. Приступљено 20. 2. 2013. 
  63. ^ а б „Qatar”. Amnesty International Annual Report 2012. Amnesty International. Архивирано из оригинала на датум 2014-03-12. Приступљено 19. 3. 2014. 
  64. ^ а б „Filipino woman gets 100 lashes for giving birth in Qatar”. 
  65. ^ „Qatar”. Amnesty International Report 2010. Amnesty International. Архивирано из оригинала на датум 2014-07-08. 
  66. ^ „Qatar”. Amnesty International Annual Report 2011. Amnesty International. Архивирано из оригинала на датум 2014-04-07. 
  67. ^ „Qatar sentences man to 40 lashes for drinking alcohol”. Arabian Business. 
  68. ^ „Qatar sentences man to lashes for drinking alcohol”. Al Akhbar. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2014. Приступљено 11. 8. 2014. 
  69. ^ „Qatar court orders lashing of Muslim barber over drinking alcohol”. Al Arabiya. 22. 4. 2013. 
  70. ^ „Indian expat sentenced to 40 lashes in Qatar for drink-driving”. Arabian Business. 
  71. ^ „Special report: The punishment was death by stoning. The crime? Having a mobile phone”. 
  72. ^ а б Jenifer Fenton. „Religious law, prison for "blasphemy", severe sexual inequalilty: Qatar's human rights review”. 
  73. ^ „What are the worst countries in the world to be gay?”. 
  74. ^ Davies Krish (9. 4. 2019). „General Laws and Regulations in Qatar”. OnlineQatar. 
  75. ^ а б в г Alex Delmar-Morgan (7. 1. 2012). „Qatar, Unveiling Tensions, Suspends Sale of Alcohol”. The Wall Street Journal. Приступљено 17. 1. 2012. 
  76. ^ а б в Jenifer Fenton (16. 1. 2012). „Qatar's Impromptu Alcohol Ban”. The Arabist. Приступљено 17. 1. 2012. 
  77. ^ „Qatar Distribution Company”. Qatar Loving. 
  78. ^ „Purchasing Alcohol in Qatar”. Qatar Visitor. 2. 6. 2007. Архивирано из оригинала на датум 1. 5. 2011. Приступљено 1. 5. 2011. 
  79. ^ Walid, Tamara (11. 11. 2009). „Qatar would 'welcome' Israel in 2022”. The National. Приступљено 10. 8. 2013. 
  80. ^ а б James M. Dorsey (17. 1. 2012). „Debate Questions Emir's Powers To Shape Qatar's Positioning As Sports Hub And Sponsor of Revolts – Analysis”. The Eurasia Review. Приступљено 17. 1. 2012. 
  81. ^ „Alcohol ban lifted for new hotel on The Pearl-Qatar”. Arabian Business (на језику: енглески). Приступљено 19. 6. 2017. 
  82. ^ Elgot, Jessica (28. 5. 2014). „'Leggings Are Not Pants' Qatar's New Modesty Campaign Aimed At Westerners'. Huffington Post. 
  83. ^ Aningtias Jatmika (29. 5. 2014). „Qatar Bans Tourists from Wearing Leggings in Public”. 
  84. ^ а б Boghardt, Lori Plotkin (6. 10. 2014). „Qatar Is a U.S. Ally. They Also Knowingly Abet Terrorism. What's Going On?”. New Republic. Приступљено 7. 10. 2014. »Two overarching goals have driven Qatari policy. One has been to maximize Qatar's influence on the regional and international stage. This originally reflected the personal ambition of the former ruler and current emir's father, Shaykh Hamad bin Khalifa al Thani, and his foreign minister and eventual prime minister, Shaykh Hamad bin Jassim al Thani. The two men directed foreign policy until the father abdicated in favor of his son, Emir Tamim bin Hamad al Thani, in July 2013. The second objective has been to preserve the security of the ruling family and state.« 
  85. ^ „Qatar's Regional Relations and Foreign Policy After Al Ula”. The Arab Gulf States Institute in Washington. 14. 4. 2021. 
  86. ^ Kirkpatrick, David D.; Barnard, Anne (7. 6. 2017). „Terrorist Attacks Pour Gas on Saudi- Iranian Rivalry and Gulf Tensions”. Eurasia Diary. Приступљено 11. 6. 2017. 
  87. ^ „Qatar Opens Its Doors to All, to the Dismay of Some”. The New York Times. 16. 7. 2017. 
  88. ^ H Rahman (2005). The Emergence of Qatar. Routledge. ISBN 978-0-7103-1213-6. Приступљено 26. 6. 2013. 
  89. ^ „Qatar, China enjoy strong ties based on respect”. Gulf-Times (на језику: арапски). 11. 7. 2018. 
  90. ^ „Qatar and Saudi Arabia sign defense agreement”. Tehrantimes.com. 25. 2. 2010. Приступљено 2. 10. 2010. 
  91. ^ „How Qatar and Turkey came together”. The Economist. 21. 1. 2021. 
  92. ^ „Qatar relies on US base amid Gulf tensions”. Financial Times. FT.com. 24. 9. 2010. Приступљено 16. 6. 2013. 
  93. ^ Mark Mazzetti; C.J. Chivers; Eric Schmitt (30. 6. 2013). „Taking Outsize Role in Syria, Qatar Funnels Arms to Rebels”. New York Times. Приступљено 21. 1. 2014. 
  94. ^ Jay Solomon (10. 10. 2014). „U.S.-Qatar Alliance Strains Coalition Against Islamic State”. The Wall Street Journal. 
  95. ^ „Six nations cut diplomatic ties to Qatar as Arab rift deepens”. Hurriyet Daily News. 5. 6. 2017. 
  96. ^ „Saudi Arabia, UAE, Egypt and Bahrain break diplomatic ties with Qatar over 'terrorism'. The Guardian. 5. 6. 2017. 
  97. ^ „Qatar appoints first ambassador to Saudi Arabia Since Rift”. Al Jazeera. август 2021. 
  98. ^ „Military expenditure by country as percentage of gross domestic product, 2003–2016” (PDF). SIPRI. 
  99. ^ „The SIPRI Military Expenditure Database”. Stockholm International Peace Research Institute. Архивирано из оригинала на датум 28. 3. 2010. Приступљено 29. 10. 2011. 
  100. ^ а б „The Strange Power of Qatar by Hugh Eakin”. The New York Review of Books. Приступљено 16. 6. 2013. 
  101. ^ „Trends in International Arms Transfer, 2014”. www.sipri.org. Stockholm International Peace Research Institute. Архивирано из оригинала на датум 19. 3. 2015. Приступљено 18. 3. 2015. 
  102. ^ „TIV of arms imports to the top 50 largest importers, 2016-2016”. SIPRI. 
  103. ^ „Saudi Arabia uses terrorism as an excuse for human rights abuses”. Al Jazeera America. 3. 12. 2015. 
  104. ^ „Yemen crisis: Who is fighting whom?”. 28. 3. 2017. Приступљено 5. 6. 2017 — преко www.bbc.com. 
  105. ^ „Airstrike Hits Doctors Without Borders Hospital in Yemen”. Scientific American. Приступљено 5. 6. 2017. 
  106. ^ „Yemen conflict: MSF hospital destroyed by air strikes”. BBC News. 27. 10. 2015. Приступљено 5. 6. 2017. 
  107. ^ Kelly, Tobias (2009). „The UN Committee against Torture: Human Rights Monitoring and the Legal Recognition of Cruelty”. Human Rights Quarterly. 313 (3): 777—800. S2CID 145632406. doi:10.1353/hrq.0.0094. 
  108. ^ Conclusions and Recommendations: Qatar (Извештај). UN Committee Against Torture. 25. 7. 2006. U.N. Doc. CAT/C/QAT/CO/1. Приступљено 9. 1. 2012. »"Certain provisions of the Criminal Code allow punishments such as flogging and stoning to be imposed as criminal sanctions by judicial and administrative authorities. These practices constitute a breach of the obligations imposed by the Convention. The Committee notes with interest that authorities are presently considering amendments to the Prison Act that would abolish flogging." (Par. 12)« 
  109. ^ „Death penalties in the world -Qatar”. 2014. 
  110. ^ „LGBT relationships are illegal in 74 countries, research finds”. The Independent. 17. 5. 2016. 
  111. ^ а б „Country Narratives”. Human Trafficking Report 2011. Office to Monitor and Combat Trafficking in Persons, United States Department of State. јун 2011. Приступљено 21. 1. 2012. 
  112. ^ Miles, Hugh (2005). Al-Jazeera. The New York Times. 
  113. ^ „Qatar Municipalities”. Qatar Ministry of Municipality and Environment. Приступљено 8. 8. 2017. 
  114. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом 2015census.
  115. ^ „List of Parties”. Convention on Biological Diversity. Приступљено 8. 12. 2012. 
  116. ^ „National Biodiversity Strategy and Action Plan. State of Qatar” (PDF). Doha, Qatar: Convention on Biological Diversity. Приступљено 9. 12. 2012. 
  117. ^ A. H. Moubasher (1993). Soil Fungi in Qatar and Other Arab Countries. Centre for Scientific and Applied Research, University of Qatar. ISBN 978-99921-21-02-3. 
  118. ^ Aurora M Castilla; et al. (5. 6. 2014). Ahmad Amer Mohamed Al Hemaidi; et al., ур. The Lizards Living in Qatar (PDF) (1st изд.). Doha, Qatar: Green Solutions. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 8. 7. 2014. 
  119. ^ Fossil CO2 and GHG emissions of all world countries : 2019 report. op.europa.eu. 2019-09-26. ISBN 9789276111009. Приступљено 2020-05-20. 
  120. ^ Pearce, Fred (14. 1. 2010). „Qatar to use biofuels? What about the country's energy consumption?”. The Guardian. London. 
  121. ^ „Qatar National Vision 2030”. Ministry of Development Planning and Statistics. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2012. 
  122. ^ „World Population Prospects: The 2017 Revision”. ESA.UN.org (custom data acquired via website). United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division. Приступљено 10. 9. 2017. 
  123. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Fromhertz2012.
  124. ^ „Population structure”. Qatar Statistics Authority. 31. 1. 2013. Архивирано из оригинала на датум 18. 5. 2013. 
  125. ^ „History of Census in Qatar”. Qatar Statistics Authority. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2010. Приступљено 16. 6. 2013. 
  126. ^ „Qatar's delicate balancing act”. BBC News. 16. 1. 2013. Приступљено 23. 5. 2013. 
  127. ^ Pandit, Mobin (5. 1. 2013). „Population rise will push up rents”. The Peninsula Qatar. Архивирано из оригинала на датум 29. 10. 2013. 
  128. ^ Kovessy, Peter. „Though many leave Qatar, there are more people here than ever”. DohaNews.Co. Doha News. Архивирано из оригинала на датум 18. 1. 2016. Приступљено 17. 1. 2016. 
  129. ^ „Report on International Religious Freedom – Qatar”. US Department of State. Архивирано из оригинала на датум 21. 8. 2014. »The official state religion follows the conservative Wahhabi tradition of the Hanbali school of Islam« 
  130. ^ „Tiny Qatar's growing global clout”. BBC. 30. 4. 2011. Приступљено 12. 3. 2015. 
  131. ^ „Qatar's modern future rubs up against conservative traditions”. Reuters. 27. 9. 2012. 
  132. ^ „Rising power Qatar stirs unease among some Mideast neighbors”. Reuters. 12. 2. 2013. Приступљено 13. 6. 2013. 
  133. ^ „2011 Report on International Religious Freedom – Qatar”. US Department of State. 
  134. ^ „Religious Composition by Country” (PDF). Global Religious Landscape. Pew Forum. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 9. 3. 2013. Приступљено 9. 7. 2013. 
  135. ^ „The Ministry of Awqaf and Islamic Affairs”. Afreno. 25. 11. 2019. Приступљено 4. 4. 2020. 
  136. ^ „Christians to Welcome Qatar's First Christian Church”. Christianpost.com. 24. 2. 2008. Приступљено 22. 1. 2013. 
  137. ^ „CIA The World Fact Book”. State.gov. 29. 6. 2006. Приступљено 28. 3. 2010. 
  138. ^ а б „Report on Qatar”. Cumorah Project. Приступљено 12. 3. 2015. 
  139. ^ а б „The Anglican Centre in Qatar”. Epiphany-qatar.org. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2013. Приступљено 22. 1. 2013. 
  140. ^ а б David B. Barrett; George Thomas Kurian; Todd M. Johnson (2001). World Christian encyclopedia: a comparative survey of churches and religions in the modern world. 1. Oxford University Press. стр. 617. ISBN 978-0-19-510318-2. 
  141. ^ Baker, Colin; Jones, Sylvia Prys (1998). Encyclopedia of Bilingualism and Bilingual Education. Multilingual Matters. стр. 429. ISBN 978-1853593628. 
  142. ^ Guttenplan, D. D. (11. 6. 2012). „Battling to Preserve Arabic From English's Onslaught”. The New York Times. Приступљено 24. 11. 2013. 
  143. ^ Tweedie, Gregory; Johnson, Robert. „Listening instruction and patient safety: Exploring medical English as a lingua franca (MELF) for nursing education”. Приступљено 6. 1. 2018. 
  144. ^ „Qatar Facts”. First Qatar Orthodontic Conference. Архивирано из оригинала на датум 12. 7. 2014. Приступљено 23. 1. 2013. 
  145. ^ „QATAR: Compulsory health insurance leaves window for treatment abroad”. International Medical Travel Journal. 21. 10. 2013. Приступљено 23. 7. 2015. 
  146. ^ „Qatar's 2015 healthcare expenditure worth $5.2bn”. Arabian Business. 13. 7. 2015. Приступљено 23. 7. 2015. 
  147. ^ Shane McGinley (30. 7. 2012). „Qatar is MidEast's biggest healthcare spender”. Arabian Business. Приступљено 23. 7. 2015. 
  148. ^ Shane McGinley (30. 7. 2012). „Qatar is MidEast's biggest healthcare spender”. Arabian Business. Приступљено 3. 7. 2015. 
  149. ^ „Health report”. World Health Organization. Приступљено 12. 3. 2015. 
  150. ^ „Life expectancy in the Middle East”. World Life Expectancy. Приступљено 12. 3. 2015. 
  151. ^ „Mortality rate, infant (per 1,000 live births)”. The World Bank. Приступљено 12. 3. 2015. 
  152. ^ „Healthcare in Qatar”. Allianz. Приступљено 23. 7. 2015. 
  153. ^ „Report: Qatar's healthcare sector the fastest growing in the region”. Doha News. 25. 4. 2014. Приступљено 23. 7. 2015. 
  154. ^ „Qatar – a Sporting Nation”. Qatar e-Government. Приступљено 1. 11. 2015. 
  155. ^ Gibbes, Martin; Schiller, Emma (4. 1. 2011). „Fox Sports brings you everything you need to know – and a few things you don't – about the Asian Cup”. Fox Sports. Приступљено 1. 11. 2015. 
  156. ^ Radford, Paul (2. 12. 2010). „Russia, Qatar win 2018 and 2022 World Cups”. Reuters. Архивирано из оригинала на датум 14. 09. 2011. Приступљено 1. 11. 2015. 
  157. ^ „Europe's Top Leagues protest against 2022 winter World Cup in Qatar”. Qatar Chronicle. 12. 8. 2013. Архивирано из оригинала на датум 17. 08. 2013. Приступљено 1. 11. 2015. 
  158. ^ „Fifa wants Qatar 2022 postponed to Winter”. Qatar Chronicle. 20. 7. 2013. Архивирано из оригинала на датум 10. 11. 2014. Приступљено 1. 11. 2015. 
  159. ^ „BBC Sport – Qatar World Cup: '£3m payments to officials' corruption claim”. BBC.co.uk. Приступљено 1. 11. 2015. 
  160. ^ „World Cup inquiry clears Qatar but criticises English FA”. BBC. 13. 11. 2014. Приступљено 1. 11. 2015. 
  161. ^ „Match report” (PDF). International Handball Federation. Приступљено 1. 11. 2015. 
  162. ^ „The homepage of Tour of Qatar”. Letour.fr. 1. 12. 1994. Архивирано из оригинала на датум 08. 06. 2009. Приступљено 1. 11. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]