Катар

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 25° 16' СГ Ш, 51° 13' ИГД

Држава Катар
قطر
Flag of Qatar.svg
Emblem of Qatar.svg

Крилатица:
нема
Химна:
Арап. As-Salām al-Amīrī السلام الأميري
As Salam al Amiri(Мир принцу)
{{{alt}}}
Главни град Доха
Службени језик арапски
Владавина
Облик државе унитарна уставна или апсолутна монархија
 — Емир Тамим ибн Хамед ел Тани
 — Премијер Абдула ибн Насер ибн Калифа ел Тани
Историја
Независност Од Уједињеног Краљевства
3. септембар 1971.
Географија
Површина
 — укупно 11.586 km2(164)
 — вода (%) занемарљиво
Становништво
 — 2016. 2.545.603[1](142)
 — густина 176/km2(76)
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2014
 — укупно 333,936 млрд. долара[2](49)
 — по глави становника 145.894(1)
ПХР (2014) 0,850[3](32) — веома висок
Валута катарски ријал (ر.ق / QR)
 — стоти део валуте ‍درهم / дирхам‍
 — код валуте QAR
Остале информације
Временска зона UTC +3 (AST)
Интернет домен .qa
قطر.
Позивни број +974

Катар (арап. Qaṭar قطر; IPA/ˈqɑtˤɑr/, лок. верн./ɡɪtˤɑr/),[4][5] званично Држава Катар (арап. Dawlat Qaṭar دولة قطر), емират је на Блиском истоку[6] који се налази на малом Катарском полуострву које је део већег Арабијског полуострва. Граничи са Саудијском Арабијом на југу; иначе, Персијски залив окружује ову земљу.

По државном уређењу Катар је апсолутна монархија — емират. Главни град је Доха. У последњих век и по политиком Катара доминира породица Тани из које потиче и садашњи емир. Након краја британског протектората 1971. године, земља се није придружила Уједињеним Арапским Емиратима, одабравши уместо тога потпуну независност.

Најзаступљенија религија у Катару је ислам. Арапски односно његов локални дијалект је језик већине становништва. Велик број становника су страни држављани на раду у индустрији нафте. Привредом Катара доминира нафтна индустрија. Приходи од продаје нафте омогућили су повећање животног стандарда и увођење социјалне државе налик на оне у Европи. БДП је 2014. године био 145.894 америчка долара по глави становника, мерено по ППП-у, седам пута више него пре 11 година. Катар је седиште познате арапске ТВ станице Ал Џазира. У последње време земља се убрзано демократизује. Локални избори одржани су по први пут 1999, а избори за законодавну скупштину предвиђени су за 2016. годину.

Етимологија[уреди]

Плиније Старији, римски писац, најраније писани документ који се односи на становнике полуострва доноси око средине 1. века н. е. Он их назива Catharrei, што је делимично изведено од имена локалног истакнутог насеља.[7][8] Један век касније, Птолемеј је нацртао прву мапу на којој је полуострво представљено као Катара.[8][9] На мапи је уписан и град Ќадара' који се налази у источном делу полуострва.[10] До 18. века се користио назив Катара, да би након тога био усвојен данашњи назив.[10]

Историја[уреди]

Најстарији археолошки налази на територији Катара потичу из 6. миленијума п. н. е. Пронађени су у Сагри на југоистоку Катара. Касније су кроз историју у Катару живела разна номадска племена која су долазила из разних крајева Арабијског полуострва, посебно иѕ регија Најд и Ал Хаса.[11] Временом су настала насеља рибара и ловаца на бисере пошто је море око Катара богато бисерним шкољкама; реч је о једном од најважнијих места у свету где се ваде бисери. У 7. веку се регијом шири ислам.[12] Од 750. године Катар долази под власт арапске династије Абасида.[13] Од 1517. године у Катару постоји португалско трговачко упориште[14] које 1538. освајају Османлије.[15]

Британски протекторат (1916—1971)[уреди]

Стари град Доха 1904. године

Под утиском пораза Турака у Првом светском рату, Катар се придружио арапској побуни против Османлија. Побуна је била успешна и Османлије су морале да напусте Доху 1915. године. Као резултат поделе Османског царства, Катар је постао британски протекторат 3. новембра 1916. године. На тај дан, Британија је потписала споразум са шеиком Абдулахом бин Јасимом ел Танијем. Он се сложио да се не улази ни у какве односе са било којом другом силом без сагласности британске владе, а Британци ће Катару гарантовати заштиту од свих агресија са мора. 5. маја 1935. године, Абдулах је потписао још један уговор са британском владом који Катару одобрава заштиту од унутрашњих и спољних опасности. Резерве нафте су први пут откривене 1939. године, али је експлоатација морала бити одложена због Другог светског рата.

Утицај Британске империје је почео да се смањује после Другог светског рата, нарочито после независности Индије и Пакистана 1947. године. Током 1950-их година, нафта је почела да замењује риболов као главни извор катарских прихода. Зарада од нафте је почела да финансира експанзију и модернизацију Катара. Притисак да се Британија повуче из Катара био је нарочито велик педесетих година двадесетог века. Када је Британија 1968. године најавила да ће се званично повући са Персијског залива у року од три године, Катар се придружио федерацији Бахреина и још седам држава. Регионални споразуми су убрзо приморали Катар да прогласи независност од коалиције која ће касније прерасти у Уједињене Арапске Емирате.

Независност (1971—)[уреди]

Северно поље гаса

Дана 3. септембра 1971. године, Катар је званично добио независност од Уједињеног Краљевства и постао независна суверена држава. Влада је тада одлучила да се због набавке оружја окрене Французима. Ова повезаност је ојачала током времена и Французи ће постати њихов највећи снабдевач у новом миленијуму.[16] Халига бин Хамад ел Тани је 1972. године преузео власт у дворском удару за време раздора у владајућој породици. Катар петролеум је 1974. године преузео контролу над свим налазиштима нафте у земљи, а Катар је брзо почео да се развија. Северно поље гаса, највеће у свету, откривено је 1976. године.[16]

Током Заливског рата 1991. године Катар је играо значајну улогу, нарочито у бици код Хафџе када су катарски тенкови давали подршку јединицама Саудијске Арабије које су напале ирачаке трупе. Катар је дозволио коалиционим трупама из Канаде, Сједињених Америчких Држава и Француске да користе земљу као ваздухопловну базу за полетање авиона.[17]

Године 1995. емир Хамад ибн Калифа ел Тани је преузео контролу над земљом од свог оца Калифе ибн Хамада ел Танија, уз подршку оружаних снага суседних држава[18] и Француске.[16] Под емиром Хамадом Катар је искусиио умерен степен либерализације, укључујући и покретање телевизије Ал Џазира (1996), потврду о изборном праву жена које су добиле право гласа на општинским изборима (1999), израду првог устава (2005) и освештавање Римокатоличке цркве у Дохи. Катар је добио право да организује Светско првенство у фудбалу 2022, што ће бити први пут да је нека земља са Блиског истока домаћин првенства. Емир Катара је најавио да планира да одржи прве националне парламентарне изборе 2013. године; међутим, они су у јуну 2013. одложени за 2016. годину.

Катар је 2003. године служио као централна команда штаба Сједињених Америчких Држава и једно од главних места са којих је покренута инвазија на Ирак.[19] У марту 2005. године, у самоубилачком бомбашком нападу убијен је један британски професор у позоришту у престоници Дохи. Овај догађај је био шокантан за земљу која раније није искусила дела тероризма. Напад је извео Египћанин Омар Ахмед Абдулах Али који живи у Катару, а који је осумњичен за везе са Ал Каидом.[20][21] Катар се 2011. године придружио НАТО интервенцији у Либији.[22] Тренутно је главни финансијер и добављач оружја за побуњеничке групе у Грађанском рату у Сирији.[23]

У јуну 2013. године, шеик Тамим ибн Хамад ел Тани је постао емир Катара након што је његов отац предао власт у телевизијском говору.[24] Шеик Тамим је успео да побољша живот грађана, укључујући успостављање напредних здравствених и образовних система, као и ширење инфраструктуре земље и припреме за Светско првенство 2022. године.[25]

Катар је учествовао 2015. године у интервенцији Саудијске Арабије у Јемену против Хута и снага лојалних бившем председнику Алију Абдулаху Салиху, који је свргнут у Арапском пролећу.[26]

Административна подела[уреди]

Општине у Катару

Од 2004. године, Катар је подељен на седам општина (арап. baladia بلدية):[27]

  1. Мадинат аш Шамал
  2. Ал Кор
  3. Ум Салал
  4. Ал Дајен
  5. Ал Рајан
  6. Доха
  7. Ал Вакрах

За статистичке сврхе, општине су даље подељене у 98 зона (од 2010).[28] које су даље подељене у блокове.[29]

Географија[уреди]

Пустињски предео

Катар се налази на Арабијском полуострву унутар Персијског залива. Копнено се граничи само са Саудијском Арабијом. Морем је раздвојен од Бахреина и Уједињених Арапских Емирата. Рељеф је заравњен са ниским брежуљцима. Уз границу са Саудијском Арабијом су удубљења у којима су слане мочваре. Највиша тачка у Катару је Кураин Абу ел Дерем, висока 103 метра.[30]

У мору постоје корална острва. Нема сталних водених токова. Област Џебел Духан садржи главна налазишта нафте, док поља природног гаса леже у близини обале, на северозападу полуострва.

Клима[уреди]

Клима је пустињска, с врућим летима и врло мало падавина.

Клима Катара
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 22
(72)
23
(73)
27
(81)
33
(91)
39
(102)
42
(108)
42
(108)
42
(108)
39
(102)
35
(95)
30
(86)
25
(77)
33,3
(91,9)
Минимум, °C (°F) 14
(57)
15
(59)
17
(63)
21
(70)
27
(81)
29
(84)
31
(88)
31
(88)
29
(84)
25
(77)
21
(70)
16
(61)
23
(73,5)
Количина падавина, mm (in) 12,7
(0,5)
17,8
(0,701)
15,2
(0,598)
7,6
(0,299)
2,5
(0,098)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
2,5
(0,098)
12,7
(0,5)
71
(2,794)
Извор: U.S. World Weather Online

Политика[уреди]

Катар је апсолутна монархија којом влада династија Тани, и то од 1825. године.[30] Не постоји независно законодавство, а политичке партије су забрањене.[31] Катар је 2003. године усвојио устав који предвиђа директан избор 30 од 45 чланова саветодавног већа.[30][32][33] Парламентарни избори, који су првобитно планирани за 2005. годину, одложени су на неодређено време.[31]

Осми емир Катара Тамим бин Хамад ел Тани наследио је свог оца Хамада ибн Калифу на челу државе 25. јуна 2013. године.[34] Он има право да именује и смени премијера и министре, који у влади заједно чине веће министара — највиши орган извршне власти у Катару.[35] Веће министара такође иницира и усваја законе. Закони и уредбе које предложени савет министара достављају се саветодавном већу на разматрање, након чега се подносе емиру на ратификацију.[35] Парламент Катара има надлежност да усвоји законе, али емир има коначну реч о свим питањима.[30] Савет је у потпуности састављен од чланова које именује емир.[30]

Катарски закон не дозвољава оснивање политичких тела, форума за расправу или синдиката. Нема информација о јавним резервама или инвестицијама, нити је објављена висина националног дуга. Поред тога, извештаји из Међународног монетарног фонда указују на то да се велики део прихода од нафте и гаса не појављује у релевантном делу националног буџета.[36]

Демографија[уреди]

Популација
Год. Поп. ± %
1904. 27.000
1970. 111.133 +311,6
1986. 369.079 +232,1
1997. 522.023 +41,4
2004. 744.029 +42,5
2010. 1.699.435 +128,4
2013. 1.903.447 +12,0
2016. 2.545.000 +33,7
Извор: Катарски статистички завод (1904—2004);[37] попис из 2010;[38] процене из 2013;[39][40] 2016[41]

Укупан број становника Катара према подацима из 2013. године је 1,8 милиона. Од тог броја 278.000 су држављани Катара, а 1,5 милиона странци — што значи да само 12 % популације има држављанство Катара.[42] Индијци су највећа етничка заједница, а према подацима из 2013. било их је 545.000. Поред њих, било је 341.000 Непалаца, 185.000 Филипинаца, 137.000 Бангладешанаца, 100.000 Шриланчана, 90.000 Пакистанаца и многих других националности.[42]

Први записи о демографији Катара датирају из 1892. године, а припремио их је османски гувернер у региону. На основу овог пописа, који укључује само становнике у градовима, укупна популација Катара била је је 9.830 становника.[43]

Попис из 2010. године је показао да Катар има 1.699.435 становника.[38] У јануару 2013. године, Катарски статистички завод (енгл. Qatar Statistics Authority) дао је процену да у Катару живи 1.903.447 људи, од чега 1.405.164 мушкарца и 498.283 жене.[39] Према званичним проценама из 2016. године, Катар има 2.545.603 становника.[1] У време првог пописа, који је одржан у 1970. године, број становника је износио 111.133.[37] Популација се утростручила у наредној деценији. Прилив мушкараца који су на привременом раду је пореметио родну равнотежу, а жене сада чине само једну четвртину становништва.[40]

Панорама Дохе

Религија[уреди]

Џамија у Катару





Circle frame.svg

Религија у Катару (2010)[44][45]

  ислам (67,7 %)
  хиндуизам (13,8 %)
  будизам (3,1 %)
  остали (0,7 %)
  непридружени (0,9 %)

Ислам је доминантна религија Катара. Званична државна религија је вахабизам.[46] Међутим, највећи број Катараца припада салафизму, секти ислама.[47][48][49] Већина муслимана су сунити, а 10—20 % су шиити.[50] Према попису из 2004. године, 71,5 % становништва чине сунити, а 10—20 % шиити, док је 8,5 % хришћана и 10 % осталих.[30][45] Шеријатско право је главни извор законодавста по уставу.[51]

Према подацима Истраживачког центра Пју (енгл. Pew Research Center), 2010. године у Катару је живело 67,7 % муслимана, 13,8 % хришћана, 13,8 % хиндуиста и 3,1 % будиста.[52]

У марту 2008. године, Римокатоличка црква је освештена у престоници Дохи. На освештеној цркви нема хришћанских симбола као што је звоно или крст.[53] Студија која је урађена 2015. године процењује да у Катару има само око 200 хришћана који су грађани ове државе.[54]

Хришћанско становништво чине скоро у потпуности странци који су на раду у Катару. Активне цркве су Мартоманска црква, Маланкара — Православна сиријска црква, Православна црква Јужне Индије, Арапска евангелистичка црква Сирије и Палестине, Англиканска црква, Римокатоличка црква и Коптска православна црква.[55] Ниједан мисионар не делује у земљи,[56] али влада дозвољава људима да посећују цркве и присуствују литургијама и мисама. Упркос томе што има значајан број становништва хиндуистичке вероисповести, нема знакова постојања хинду храмова.

Спорт[уреди]

Фудбал је најпопуларнији спорт у Катару.[57] Фудбалска репрезентација Катара до 20 година освојила је друго место на светском првенству у Аустралији, након пораза од Западне Немачке 4 : 0. У јануару 2011. године, петнаести Азијски куп одржан је у Катару. То је био други пут да је Катар домаћин турнира након што га је први пут организовао 1988. године.[58]

2. децембра 2010. године Катар је добио право да организује Светско првенство у фудбалу 2022, иако се никада раније није квалификавао за Светско првенство у фудбалу.[59] Организатори планирају да направе девет нових стадиона и прошире три постојећа. Додељивање организације Катару са одушевљењем су поздравиле све државе у Персијском заливу и региону, јер је то први пут да једна земља на Средњем истоку изабрана да буде домаћин турнира. Међутим, избор је пратио и скандал о корупцији и намештању. УЕФА се такође успротивила одлуци да се такмичење одржи у Катару, из разних разлога, од утицаја високих температура на играче до тога да првенства у европским лигама морају да буду прекинута јер се такмичење одржава у новембру и децембру.[60][61] У мају 2014. године, катарски фудбалски званичник Мухамед бин Хамам је оптужен да је платио 3 милиона долара како би Катар био домаћин.[62] ФИФА је урадила дужу истрагу поводом ових оптужби те је њен извештај закључио да избор Катра нема никакве везе са корупцијом.[63]

Иако је фудбал најпопуларнији спорт, други тимски спортови су доживели веће успехе. Рукометна репрезентација Катара је осовјила друго место на Светском првенству 2015. које је одржано у Катару; у финалу је поражена од Француске.[64]

Међународни тениски и сквош комплекс Калифа (енгл. The Khalifa International Tennis and Squash Complex) у раздобљу од 2008. до 2010. године био је домаћин ВТА првенства на ком се такмичи најбољих осам тенисерки током године у појединачној и дубл конкуренцији. Доха је домаћин ВТА турнира Отворено првенство Катара који се одржава сваке године. Такође, Катар је домаћин бициклистичке трке Тур оф Катар која се вози шест етапа; свака етапа има више од 100 километара.[65]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Population structure”. Qatar Statistics Authority. 31. 8. 2013. 
  2. „Report for Selected Countries and Subjects (PPP valuation of country GDP)”. IMF. октобар 2014. 
  3. „2015 Human Development Report” (PDF). United Nations Development Programme. 2015. Приступљено 14. 12. 2015. 
  4. Johnstone, T. M. (2008). „Encyclopaedia of Islam”. Ķaṭar. Brill Online. Приступљено 22. 1. 2013. [претплата неопходна (помоћ)]. 
  5. „How do you say 'Qatar'? Senate hearing has the answer”. Washington Post. 12. 6. 2014. Приступљено 12. 3. 2015. 
  6. „United Nations Statistics Division – Standard Country and Area Codes Classifications”. millenniumindicators.un.org.
  7. Casey, Paula; Vine, Peter (1992). The heritage of Qatar. Immel Publishing. стр. 17. 
  8. 8,0 8,1 „History of Qatar”. Qatar Statistics Authority. Приступљено 31. 10. 2015. 
  9. „Maps”. Qatar National Library. Приступљено 31. 10. 2015. 
  10. 10,0 10,1 „About us”. Katara. Приступљено 31. 10. 2015. 
  11. Kozah, Mario; Abu-Husayn, Abdulrahim; Al-Murikhi, Saif Shaheen (2014). The Syriac Writers of Qatar in the Seventh Century. Gorgias Press LLC. стр. 24. ISBN 978-1-4632-0355-9. 
  12. „Bahrain”. maritimeheritage.org. Приступљено 31. 10. 2015. 
  13. Rahman, Habibur (2006). The Emergence Of Qatar. Routledge. стр. 34. ISBN 978-0-7103-1213-6. 
  14. Gillespie, Carol Ann (2002). Bahrain (Modern World Nations). Chelsea House Publications. стр. 31. ISBN 978-0-7910-6779-6. 
  15. Anscombe, Frederick (1997). The Ottoman Gulf: The Creation of Kuwait, Saudia Arabia, and Qatar. Columbia University Press. стр. 12. ISBN 978-0-231-10839-3. 
  16. 16,0 16,1 16,2 nouvelobs.com: „Qatar: S'ils pouvaient, ils achèteraient la Tour Eiffel” (7. 4. 2013).
  17. Toth, Anthony (1993). „Qatar: Historical Background”. A Country Study: Qatar. Library of Congress Federal Research Division.
  18. „New Qatari emir Sheikh Tamim 'set to announce reshuffle'. BBC News. 3. 11. 2015. Приступљено 26. 6. 2013. 
  19. „Qatar (01/10)”. State.gov. Приступљено 3. 11. 2015. 
  20. Coman, Julian (21. 3. 2005). „Egyptian Suicide Bomber Blamed for Attack in Qatar”. The Independent. 
  21. „The Advent of Terrorism in Qatar”. Forbes. Oxford Analytica. 25. 3. 2005. 
  22. „Qatar Timeline”. BBC News. 14. 6. 2012. Приступљено 3. 11. 2015. 
  23. Khalaf, Roula; Fielding Smith, Abigail (16. 3. 2013). „Qatar bankrolls Syrian revolt with cash and arms”. Financial Times. Приступљено 3. 11. 2015. 
  24. Nordland, Rod (3. 11. 2015). „In Surprise, Emir of Qatar Plans to Abdicate, Handing Power to Son”. The New York Times. Приступљено 26. 6. 2013. 
  25. „The World factbook”. CIA. 20. 6. 2014. Приступљено 3. 11. 2015. 
  26. „Saudi-led coalition strikes rebels in Yemen, inflaming tensions in region” (27. 3. 2015). CNN.
  27. „Qatar Municipalities”. Qatar Ministry of Municipality and Urban Planning. Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2011. 
  28. „Administrative Division of the State” (PDF). The General Census of Population and Housing, and Establishment Apr 2010. State of Qatar Statistics Authority. стр. 25. 
  29. „Population By Gender, Municipality And Zone, March 2004”. General Secretariat for Development Planning. Архивирано из оригинала на датум 1. 11. 2015. 
  30. 30,0 30,1 30,2 30,3 30,4 30,5 „Qatar”. CIA World Factbook. CIA. 8. 2. 2012. Приступљено 1. 11. 2015. 
  31. 31,0 31,1 „The Strange Power of Qatar by Hugh Eakin”. The New York Review of Books. Приступљено 3. 11. 2015. 
  32. Lambert, Jennifer (2011). „Political Reform in Qatar: Participation, Legitimacy and Security”. 19 (1). Middle East Policy Council. 
  33. „Qatar to hold advisory council elections in 2013”. uk.reuters.com. Reuters. 1. 11. 2011. Приступљено 2. 11. 2015. 
  34. „Qatari emir Sheikh Hamad hands power to son Tamim”. BBC. 2. 11. 2015. Приступљено 25. 6. 2013. 
  35. 35,0 35,1 „Council of Ministers”. Embassy of the State of Qatar in Washington DC. Архивирано из оригинала на датум 13. 8. 2012. Приступљено 2. 11. 2015. 
  36. „The People Want Reform… In Qatar, Too.”. Jadaliyya. 
  37. 37,0 37,1 „History of Census in Qatar”. Qatar Statistics Authority. Приступљено 16. 6. 2013. 
  38. 38,0 38,1 „Populations”. Qsa.gov.qa. Приступљено 2. 10. 2010. 
  39. 39,0 39,1 „Population structure”. Qatar Statistics Authority. 31. 1. 2013. 
  40. 40,0 40,1 „Qatar's delicate balancing act”. BBC News. 1. 11. 2015. Приступљено 23. 5. 2013. 
  41. http://en.tengrinews.kz/people/Qatar-population-hits-25-million-on-worker-influx-263189/
  42. 42,0 42,1 „Population of Qatar”. Приступљено 1. 12. 2013.  Архивирано на сајту Wayback Machine (22. децембар 2013) (енглески)
  43. Kursun, Zekeriya (2004). Katar'da Osmanlilar 1871–1916. Turk Tarih Kurumu. 
  44. „Global Religious Landscape”. Pew Forum.
  45. 45,0 45,1 „Population By Religion, Gender And Municipality March 2004”. Qatar Statistics Authority. 
  46. „Report on International Religious Freedom – Qatar”. US Department of State. »The official state religion follows the conservative Wahhabi tradition of the Hanbali school of Islam« 
  47. „Tiny Qatar's growing global clout”. BBC. 2. 11. 2015. Приступљено 12. 3. 2015. 
  48. „Qatar's modern future rubs up against conservative traditions”. Reuters. 27. 9. 2012. 
  49. „Rising power Qatar stirs unease among some Mideast neighbors”. Reuters. 2. 11. 2015. Приступљено 13. 6. 2013. 
  50. „2011 Report on International Religious Freedom – Qatar”. US Department of State. 
  51. „The Permanent Constitution of the State of Qatar”. Government of Qatar. 
  52. „Religious Composition by Country” (PDF). Global Religious Landscape. Pew Forum. Приступљено 2. 11. 2015. 
  53. Verma, Sonia (2. 11. 2015). „First Catholic Church Opens in Qatar, Sparking Fear of Backlash Against Christians”. Fox News. Архивирано из оригинала на датум 16. 3. 2008. 
  54. Johnstone, Patrick; Miller, Duane Alexander (2015). „Believers in Christ from a Muslim Background: A Global Census”. Interdisciplinary Journal of Research on Religion. 11: 17. Приступљено 2. 11. 2015. 
  55. Barrett, David B.; George Thomas Kurian; Johnson, Todd M. (2001). World Christian encyclopedia: A comparative survey of churches and religions in the modern world. 1. Oxford University Press. стр. 617. ISBN 978-0-19-510318-2. 
  56. „CIA The World Fact Book”. State.gov. 2006. Приступљено 28. 3. 2010. 
  57. „Qatar – a Sporting Nation”. Qatar e-Government. Приступљено 1. 11. 2015. 
  58. Gibbes, Martin; Schiller, Emma (4. 1. 2011). „Fox Sports brings you everything you need to know – and a few things you don't – about the Asian Cup”. Fox Sports. Приступљено 1. 11. 2015. 
  59. Radford, Paul (2. 12. 2010). „Russia, Qatar win 2018 and 2022 World Cups”. Reuters. Приступљено 1. 11. 2015. 
  60. „Europe's Top Leagues protest against 2022 winter World Cup in Qatar”. Qatar Chronicle. 12. 8. 2013. Приступљено 1. 11. 2015. 
  61. „Fifa wants Qatar 2022 postponed to Winter”. Qatar Chronicle. 20. 7. 2013. Приступљено 1. 11. 2015. 
  62. „BBC Sport – Qatar World Cup: '£3m payments to officials' corruption claim”. BBC.co.uk. Приступљено 1. 11. 2015. 
  63. „World Cup inquiry clears Qatar but criticises English FA”. BBC. 13. 11. 2014. Приступљено 1. 11. 2015. 
  64. „Match report” (PDF). International Handball Federation. Приступљено 1. 11. 2015. 
  65. „The homepage of Tour of Qatar”. Letour.fr. 1. 12. 1994. Приступљено 1. 11. 2015. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]