Пређи на садржај

Laparoskopska prostatektomija

С Википедије, слободне енциклопедије
Laparoskopska prostatektomija
Специјалностurologija

Laparoskopska prostatektomija ili radikalna laporoskopska prostatektomije (skraćeno RLP) je minimalno invazivna hirurška urološka procedura koja podrazumijeva, kao i kod otvorene operacije; uklanjanje cele prostate sa tumorom, semenih kesica i rekonstrukciju uretre direktno na vrat mokraćne bešike. Ova intervencija spad u najteže urološke laparoskopske operacije.[1][2][3]

Krivulja učenja ove metode je duga, prema objavljenim studijama tek se nakon stotinak operacija postižu rezultati uporedivi se onima kod otvorenih operacija. U novijim studijama učestalost pozitivnih rubova i impotencije približava se rezultatima objavljenim kod otvorenih operacija. Također su usporedivi i rani onkološki rezultati; učestalost biohemijskog recidiva bolesti podjednaka je onoj kod otvorenih operacija. Ipak, prednosti laparoskopske radikalne prostatektomije u odnosu prema otvorenoj operaciji nisu tako jasno izražene kao što je kod laparoskopskih uroloških operacija gornjeg dela urinarnog trakta.[4]

Istorija

[уреди | уреди извор]

Istorija laparoskopije stara je više od sto godina, a njen razvoj izgledao je ovako:[5]

  • Pre sto godina Kelling je opisao tehniku celioskopije.1 Kroz pamučni filter insuflirao je vazduh u trbušnu πupljinu psa i zatim cistoskopom pregledao njenu šupljinu.
  • Ideju Kellinga u kliniËku praksu uveo je švedski hirurg Jacobeus 1910. godine.[6] On je opisao prve dve torakolaparoskopije, u kojima je kroz troakar insuflirao vazduh u trbuh i zatim cistoskopom pregledao organe u trbušnoj šupljini. DEve godine kasnije (1912) opiso je 42 ispitivanja trbušne šupljine primenom ove metode.[7]
  • Ključni člinilac za razvoj modrne laparoskopije nastao je 1924. godine kada je uvođen ugljen dioksid za stvaranje pneumoperitoneuma3 Janos Veress je potom razvio posebnu iglu za sigurnu insuflaciju gasa u trbuh 1938. godine.
  • Bilo je i mnogo drugih autora koji su svojim idejama i kreativnošću pomogli u razvoju laparoskopije. Međutim, na tom razvojnom putu značajno mesto ima ginekolog i inženjer Kurt Semma iz Kiela, koji je osamdesetih godina 20. veka napravio revoluciju u laparoskopiji razvojem automatskog insuflatora, termokoagulacije, maceratore za drobljenje većih komada tkiva i mnogih drugih laparoskopskih instrumenta.
  • Nakon prve laparoskopske holecistektomije, 1987. godine, koju je obavio Philipe Mouret,[8] laparoskopsku metodu je 1990. godine na velika vrata u hirurgiju uveo Debouis (koji se smatra i prvim učiteljem u laparoskopskoj hirurgiji).[9]
  • Primenu laproskopije u urologiji uveo je Cortesi 1976. godine za otkrivanje intraabdominalnog testisa.[10]
  • Wickham je 1979. godine laparoskopski retroperitonealno odstranio kamenac iz uretera.[11]
  • Početak moderne ere u urološkoj laparoskopiji vezano je za 1991. godinu; nakon objavljenih rezultata Schuessler-a i saradnika u primeni laparoskopske limfadenektomije za određivanje karcinoma prostate9; prve laparoskopske nefrektomije obavljene iste godine,[12] i prve serije laparoskopskih operacija varikokele kod 30 bolesnika koju su publikovali Donovan i Winfield.[13]

Indikacije

[уреди | уреди извор]
Karcinom prostate je glavna indikacija za ovu metodu

Glavna indikacija za radikalnu laparoskopsku prostatektomiju je karcinom prostate.

Prednosti

[уреди | уреди извор]

Do danas je ovom metodom operisano više desetina hiljada bolesnika, jer ova metoda ima sve prednosti minimalno invazivne metode:

  • manja invazivnost,
  • manje intraoperativnih komplikacija,
  • manji gubitak krvi,
  • manja potrošnja analgetika,
  • brža mobilizacija bolesnika,
  • brže napuštanje bolnice i brže vraćanje normalnoj tjelesnoj aktivnosti.

Nije zanemarivo ni da je postoperativni ožiljak značajno manji. Kontinencija bolesnika i erektilna funkcija nakom operacije su bolje nego kod otvorenih zahvata, a i onkološki rezultati su uporedivi ili bolji od onih kod otvorenih operacija.

I pored toga što je ovaj operativni zahvat jako složen i zahteva veliku stručnost i iskustvo urološkog hirurga, njene prednosti su očigledne, mada možda nisu u odnosu prema otvorenoj operaciji tako jasno izražen, kao što je to slučaj kod laparoskopskih uroloških operacija gornjeg delova urinarnog trakta.[14]

Neke od tehnka laparoskopske prostatektomije

[уреди | уреди извор]

Montsouri operativna tehnika transabdominalnog pristupa prostati

[уреди | уреди извор]

Montsouri tehniku koju su razvili Guiloonneau i Vallancien 2000. godine.[15] Izvodi se u sedama faza, koje počinju kreacijom pneumoperitoneuma i uvođenjem pet troakara.

  • Prva faza — prepariracija duktus deferensa i semenih kesica na obe strane.
  • Druga faza — incizija peritoneuma iznad fundusa mokraćne bešike i prepariracija prednje strane mokraćne bešike i prostate. Posle incizije endopelvične fascije, seku se puboprostatični ligamenti i šavom se ligira Santorinijev pleksus.
  • Treća faza — počinje prepariracijom baze prostate i vrata mokraćne bešike. U ovoj fazi seče se uretra na vratu mokraćne bešike koji se sačuva, a zatim se preparira zadnji deo između bešike i prostate.
  • Četvrta faza — u oovoj fazi preparira se lateralni deo prostate prema apeksu. Ako se želi sačuvati neurovaskularni snop, seče se lateralna fascija prostate i preparira neurovaskularni snop.
  • Peta faza — operacije je disekcija uretre na apeksu prostate makazicama zbog zaštite uretralnog sfinktera. Pritom je potrebno paziti na neurovaskularni snop i pažljivo ga odvojiti.
  • Šesta faza — je šav anastomoza pojedinačnim čavovima Vikrilom 3-0.
  • Sedma faza — završava intervenciju postavljanjem drena u malu karlicu pored anastomoze, dok se prostata stavlja u posebnu endomrežicu i vadi.

Ekstraperitonealna laparoskopska prostatektomija

[уреди | уреди извор]

Tehniku ekstraperitonealne laparoskopske prostatektomije prvi su objavili Raboy i saradnici.[16]

Izvodi se tako što se u Retziusov prostor ulazi balonskim troakarom, kojim se vrši dilatacija operativnog prostor, ili se to radi direktnom insuflacijom CO2. Sam operativni zahvat izvodi se preko 4-5 troakara

  • Prvo se preparira apeks prostate, incidira se endopelvična fascija i postavlja hemostatski šav.
  • Sedi prepariracija baze prostate i vrata mokraćne beđike.
  • Potom se preparira uretra i zatim prepariraju semene kesicee i zadnja strana prostate do apeksa.
  • Sledi rezanje uretra i izrada uretrovezikalna anstomoza.

Problem kod ove metode je relativno mali operativni prostor, što oteæava operativni zahvat.

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Izvori

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Gunning, J. E. (1974). „The history of laparoscopy”. J Reprod Med. 12: 222—6. 
  2. ^ Heer, R.; Raymond, I.; Jackson, M. J.; Soomro, N. A. (2011). „A critical systematic review of recent clinical trials comparing open retropubic, laparoscopic and robot-assisted laparoscopic radical prostatectomy”. Reviews on Recent Clinical Trials. 6 (3): 241—249. PMID 21682688. doi:10.2174/157488711796575513. 
  3. ^ Huang, X; Wang, L; Zheng, X; Wang, X (март 2017). „Comparison of perioperative, functional, and oncologic outcomes between standard laparoscopic and robotic-assisted radical prostatectomy: a systemic review and meta-analysis”. Surgical endoscopy. 31 (3): 1045—1060. 
  4. ^ Magheli A, Busch J, Leva N et al. Comparison of surgical technique (open vs (2014). „laparoscopic) on pathological and long term functional outcomes following radical prostatectomy”. BMC Urol. 14: 18. .
  5. ^ Kelling, G. (1923). „Zur Colioscopie”. Arch Klin Chir: 226—9. .
  6. ^ Jacobeus, H. C. (1911). „Kurze Ubersicht Uber Meine Erfahrungen mit der Laparokopie”. Munch Med Wschr. 58: 2017—9. .
  7. ^ Veress, J. (1938). „Neus Instrument zur Aushfuhrung von Brust-oder Baschpunktionen Und pneumotorax behandlung”. Deutsche Medizinische Wochenshrift. 64: 1480—1. .
  8. ^ Dubois F et al. Coelioscopic Cholecystectomy (1990). „Preliminery report of 36 cases”. Annals of Surgery. 211: 60—2. .
  9. ^ Cortesi, N.; Ferrari, P.; Zambardae, A.; et al. (1976). „Diagnosis of bilateral abdomen cryptorchidism by laparoscopy”. Endoscopy. 8: 33—4. 
  10. ^ Wickham JEA. The surgical treatment of renal lithiasis In Urinary calculus disease. . New York: Churchill Livingstone. 1979. pp. 145–98. .
  11. ^ Schuessler, W. W.; Wancaillie, T. G.; Rich, H; Griffith, D. P. (1991). „Transperitoneal endosurgical lymphadenectomy in patients with localized prostate cancer”. Journal of Urology. 145: 988—91. 
  12. ^ Donovan, J. F.; Winfield, H. N. (1992). „Laparoscopic varix ligation”. Journal of Urology. 147: 77—81. 
  13. ^ Schuessler, W. W.; Kavoussi, L. R.; Clayman, R. V. (1992). „Laparoscopic radical prostatectomy: initial case report”. Journal of Urology. 147: 246. A.
  14. ^ Geavlete, P. (2010). „Is classical transurethral resection of the prostate, the gold standard endoscopic treatment for benign prostate hyperplasia, in real danger of being replaced?”. Eur Urol. 58: 356—8. ; discussion 358–9.
  15. ^ Gullonneau, B.; Vallancien, G. (1999). „Laparoscopic radical prostatectomy: initial experience and preliminary assessment after 65 operations”. Prostate. 39 (1): 71—5. 
  16. ^ Binder, J.; Kramer, W. (2001). „Robotically assisted laparoscopic radical prostatectomy.”. BJU Int. 87: 408—10. .

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]

Mediji vezani za članak Laparoskopska prostatektomija na Vikimedijinoj ostavi

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Laparoskopska_prostatektomija&oldid=28522318”