Mangifera indica

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ed NL icon.png
Овај чланак је део пројекта Вики-гимназијалац у Деветој гимназији у Београду.
Датум уноса: јануар 2019 — април 2019.
Википедијанци: Ова група ученика ће писати чланке на подстраницама, где ће остати до краја периода уноса и оцењивања.
Позовамо вас да помогнете ученицима и дате им смернице током израде.


Mangifera indica, познато као дрво Манга је велико зимзелено дрво, високо и до 20 м, са великом крошњом у облику кишобрана из породице Anarcardiaceae . Стамено дебло је широко до једног метра. Листови су наизменично, једноставни, кожасти, дугуљасто-ланцетни, закривљени према горе од средине и понекад с благо таласастим ивицама. Млади листови су црвене боје, старији су изнад - бљештаво тамно зелени, испод светлијих, са жутим или белим ивицама; петељчице дужине 4,5 cm, у дну пругасте и отечене. Цветови су 16 cm или више у дужину, са много разгранатих гранчица са много малих (4 mm) зеленкасто-белих или ружичастих цветова. Цвеће је радијално симетрично, обично имају 5 латица које се шире, 3-5 mm дуге, прошаране црвеном бојом, фино длакав и мирисан, делимично мушки и делимично бисексуалан. Неки плодови су јарко обојени црвеном и жутом, а неки су зелени. Семенка Манга је велика и округла, пречника неколико центиметара. Месо плода је сочно и слатко. Име Манго, по коме је познато нама данас, изведено је из тамилског man-kay или man-gay, што су Португалци чули када су се населили у Западној Индији.[1][2]

Порекло и распрострањеност[уреди]

Земља порекла је индијски додконтинент, али је одатле пренесен у остале делове Азије. Семе манга брзо трули, па се стабла манга дуго нису могла пресадити по западној хемисфери. Тек око 1700 године су успешно засађена по Бразилу и на Карибима. Постоји 35 врста и 500 подврста манга.[3]

Традиционална медицина[уреди]

Користи се у Аиурведи, као лек. У овом систему традиционалне медицине, различита својства се приписују различитим деловима стабла манга. Екстракти коре, лишћа, стабљика и незрелих плодова показали су антибиотска својства. Користе се и у традиционалној медицини. Осушени цветови манга, који садрже 15% танина, служе за спречавање дијареје, код хроничне дизантерије и у лечењу хроничног уретритиса. Кора је коришћена против реуматизма и дифтериј. Дрво-стабло манга је такође познато да производи фенолне супстанце које могу изазвати контактни дерматитис.

Дрво[уреди]

Дрво манга је познатије по свом плоду, него стаблу. Али, стабла манга се могу искористити кад прође животни век плодова. Дрво се користи за производњу музичких инструмената, као што је укулеле. Прави се и јефтинији намештај, као и шперплоче.[4]

Референце[уреди]

  1. ^ Sauer, Jonathan D. (1993). Historical geography of crop plants : a select roster. Boca Raton: CRC Press. ISBN 978-0-8493-8901-6. OCLC 27224696. 
  2. ^ „Mango tree, national tree”. bdnews24.com. Приступљено 17. 4. 2019. 
  3. ^ Plant and fungal toxins. Keeler, Richard F., Tu, Anthony T., 1930-. New York, N.Y.: M. Dekker. 1983. ISBN 978-0-8247-1893-0. OCLC 9828227. 
  4. ^ „Mango | The Wood Database - Lumber Identification (Hardwood)” (на језику: енглески). Приступљено 17. 4. 2019. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]