Pola radnog vremena

С Википедије, слободне енциклопедије

Pola radnog vremena je vid zaposlenja koji podrazumeva manje radnih sati nedeljno od punog radnog vremena. Radi se po smenama. Smene su često kružne. Smatra se da radite sa pola radnog vremena ukoliko radite manje od 30 sati nedeljno.[1] Prema Međunarodnoj organizaciji rada, broj radnika sa pola radnog vremena u poslednjih 20 godina porastao je sa 25% na 50% u većini razvijenih zemalja ne računajući Sjedinjene Američke Države.[1] Postoji mnogo razloga za rad sa pola radnog vremena, uključujući želju za takvim radom, radno vreme koje je sam poslodavac skratio i nemogućnost da se pronađe posao sa punim radnim vremenom. Konvencija br.175.- O radu s pola radnog vremena zahteva da se radnici sa pola radnog vremena tretiraju na isti način kao radnici sa punim radnim vremenom.[2]

U nekim slučajevima, priroda posla može zahtevati da se zaposleni delom smatraju radnicima sa pola radnog vremena. Na primer, neki zabavni parkovi su zatvoreni tokom zime i tada radi samo onaj broj ljudi koji je neophodan za održavanje parka i administrativne poslove. Kao rezultat ovog smanjenja broja zaposlenih van sezone, zaposleni koji su zaduženi za vožnje, štandove sa igrama ili rad na kioscima hrane, mogu se smatrati radnicima sa pola radnog vremena zbog onih meseci tokom kojih su tehnički zaposleni.

Pola radnog vremena može takođe da se odnosi na studente (uglavnom višeg stepena obrazovanja) koji svakog semestra pohađaju nekoliko kurseva, umesto punog obima predmeta svakog semestra.

Pola radnog vremena u Evropi[уреди | уреди извор]

Evropska unija[уреди | уреди извор]

U Evropskoj Uniji postoji jaka podela između istoka i zapada gde: "u zemljama Centralne i Istočne Evrope pola radnog vremena ostaje marginalni fenomen čak i kod žena, dok su zapadne zemlje to mnogo šire prihvatile". Najveći procenat radnika sa pola radnog vremena je u Holandiji, a najmanji u Bugarskoj. Postoji takođe razlika između žena (32,1% prosek u Evropskoj Uniji 2015.godine) i muškaraca (8,9%).[3]

Holandija ima daleko najveći procenat zaposlenih sa pola radnog vremena u Evropskoj Uniji[3] i OECD.[4] U 2012.godini 76,9% žena i 24,9% muškaraca su radili pola radnog vremena.[5] Visok procenat žena koje su radile sa pola radnog vremena objašnjava se društvenim normama i istorijom zemlje, gde su žene među poslednjima u Evropi postajale deo radne snage, i kada su to postale većina njih je radila sa pola radnog vremena. Prema Ekonomist-u, manje holandskih muškaraca je moralo da se bori u svetskim ratovima 20.veka, tako da holandske žene nisu bile prinuđene da zarađuju, kao što su to radile žene iz drugih zemalja. Bogatstvo zemlje kao i činjenica da je "holandska politika preovladavala hrišćanskim vrednostima do 1980-ih" značilo je da su žene u Holandiji ređe bile deo radne snage.[6] Novije istraživanje koje je vodio profesor Stijn Baert (Univerzitet u Gentu), pobilo je ideju da pola radnog vremena studentima predstavlja prednost u CV-ju kada su u pitanju mogućnosti za kasnije zaposlenje.[7]


Pola radnog vremena izvan Evrope[уреди | уреди извор]

Australija[уреди | уреди извор]

Pola radnog vremena u Australiji je obimno razrađen. Radnici sa ovakvom vrstom zaposlenja imaju manje radnih sati nego njihove kolege iz iste industrije koje imaju puno radno vreme. Ova satnica može varirati, ali uglavnom je u pitanju manje od 32 radna sata nedeljno. Radnici sa pola radnog vremena u Australiji imaju pravo na plaćen godišnji odmor, bolovanje, porodiljsko odsustvo itd, međutim ovo pravo je proporcionalno radnim satima u toku jedne nedelje. Dalje, kako radnici sa pola radnog vremena na svom radnom mestu imaju regularne rasporede prema kojima rade, isplaćuju im se plate na nedeljnom nivou za njihov mesečni rad i rad noću. Poslodavci u Australiji su u obavezi da zaposlenima daju adekvatno obaveštenje unapred o prestanku radnog odnosa, otpuštanju ili promeni radnih sati u smeni[1] Архивирано на сајту Wayback Machine (2. септембар 2010). Prema podacima iz januara 2010. godine, broj radnika sa pola radnog vremena je oko 3,3 miliona od ukupno 10,9 miliona pojedinaca koji čine radnu snagu Australije[2].

Kanada[уреди | уреди извор]

U Kanadi radnici sa pola radnog vremena su oni koji rade manje od 30 sati na svom glavnom ili jedinom poslu.[8] Prema podacima iz 2007. godine svega nešto više od 1 na 10 zaposlenih ljudi starosti od 25 do 54 godine je bio zaposlen sa pola radnog vremena. Osoba koja ima ovakvo radno mesto uglavnom je zaposlena u kompanijama koje imaju niz uslova sa kojima se obe strane slažu. Pola radnog vremena se takođe može odnositi na studente (uglavnom na višim nivoima obrazovanja) koji rade svega nekoliko sati dnevno. Studenti iz drugih naroda (Indija, Kina, Meksiko itd.) radije biraju Kanadu za svoje studije jer obično imaju više mogućnosti da rade sa pola radnog vremena.

Sjedinjene Američke Države[уреди | уреди извор]

Prema Zavodu za statistiku rada, pola radnog vremena se definiše kao rad u trajanju između 1 i 34 časa nedeljno.[9] U 2007.godini 18,3 miliona Amerikanaca radilo je sa pola radnog vremena.[10] Zaposleni sa pola radnog vremena obično u Sjedinjenim Američkim Državama nemaju pravo na povlastice za zaposlene, kao što je zdravstveno osiguranje. Istraživanje Instituta za istraživanje politike žena navodi da su žene devet puta više sklone tome da rade sa pola radnog vremena od muškaraca, a razlog je pružanje nege članovima porodice.[11][12]

Porast radnika sa pola radnog vremena u Sjedinjenim Američkim Državama je povezano sa softverom za raspoređivanje radnika što često za rezultat ima povećanu potražnju za radnom snagom sa pola radnog vremena i smanjenjem radne snage sa punim radnim vremenom, kao i manje raspoređivanja koje je nepredvidivo i nepraktično.[13][14][15]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Inclusive Labour Markets, Labour Relations and Working Conditions Branch (INWORK) (INWORK)” (PDF). 
  2. ^ ILO Part Time Work Convention No 175 Архивирано 2004-01-13 на сајту Library of Congress Web Archives|Web Archives
  3. ^ а б „Part-time work: A divided Europe”. 
  4. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 4. 4. 2016. 
  5. ^ Jowel, Holland (14. 6. 2014). „Geld verdienen met enquêtes invullen (Completing surveys as a part time job)”. Thuiswerken.nl (на језику: холандски). Thuiswerken. Приступљено 1. 4. 2017. 
  6. ^ „Why so many Dutch people work part time”. The Economist. 
  7. ^ Baert, Stijn; Rotsaert, Olivier; Verhaest, Dieter; Omey, Eddy (2016). „Student Employment and Later Labour Market Success: No Evidence for Higher Employment Chances”. Kyklos. 69 (3): 401—425. S2CID 155894652. doi:10.1111/kykl.12115. hdl:10067/1399610151162165141. 
  8. ^ The Canadian Labour Market at a Glance, Glossary, November 25, 2008
  9. ^ Labor force characteristics, Full- or part-time status, U.S. Bureau of Labor Statistics Division of Labor Force Statistics.
  10. ^ Labor Force Statistics from the Current Population Survey. Persons at work in non-agricultural industries by age, sex, race, Hispanic or Latino ethnicity, marital status, and usual full- or part-time status[мртва веза], BLS.gov
  11. ^ „Publications Archive - Institute for Women's Policy Research”. Архивирано из оригинала 19. 02. 2017. г. Приступљено 22. 03. 2018. 
  12. ^ White, Gillian B. (21. 5. 2015). „America's Aging Population Is Bad News for Women's Careers”. The Atlantic. 
  13. ^ Greenhouse, Steven (27. 10. 2012). „A Part-Time Life, as Hours Shrink and Shift”. The New York Times. Приступљено 23. 2. 2015. 
  14. ^ Jodi Kantor photographs by Sam Hodgson (13. 8. 2014). „Working Anything but 9 to 5 Scheduling Technology Leaves Low-Income Parents With Hours of Chaos”. The New York Times. Приступљено 23. 2. 2015. 
  15. ^ Greenhouse, Steven (21. 2. 2015). „In Service Sector, No Rest for the Working”. The New York Times. Приступљено 23. 2. 2015. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

U svetu
U Evropi
U Kanadi
U Sjedinjenim Američkim Državama
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pola_radnog_vremena&oldid=26779833”