Povereništvo

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Povereništvo je trostrani fiducijarni odnos u kome prva strana, poverilac ili posednik prenosi („izmiruje”) imovinu (često, ali ne nužno novčanu sumu) drugoj strani (povereniku) u korist treće stranke, korisnika.[1]

Testamentarno povereništvo se kreira pomoću testamenta i dolazi do izražaja nakon smrti poverioca. Inter vivos povereništvo stvara se za života poverioca pomoću povereničkih dokumenata. Povereništvo može biti opozivo ili neopozivo; u Sjedinjenim Državama se podrazumeva da je povereništvo neopozivo, osim ako instrument ili testament kojim je kreirano navodi da je opozivno, izuzev u Kaliforniji, Oklahomi i Teksasu, u kojima se podrazumeva da je opozivno dok instrument ili testement kojim se kreira ne navede da je neopozivno. Neopozivno povereništvo može se „pokvariti” (opozvati) samo sudskim postupkom.

Po formiranju povereništva je prenos imovine zaključen, potpuno izbegavajući potvrdu testamenta, kroz proces „zakona o povereništvu”, koji se može smatrati „utajom poreza na imovinu”.

Poverenik je zakonski vlasnik imovine u povereništvu, kao fiducijar za korisnika ili korisnike koji je/su stvarni vlasnici imovine povereništva. Poverenici stoga imaju fiducijarnu dužnost da upravljaju povereništvom u korist stvarnih vlasnika. Oni moraju da obezbeđuju redovno knjiženje prihoda i rashoda povereništva. Poverenici mogu biti kompenzovani i njihovi troškovi bivaju nadoknađeni. Nadležni sud može ukloniti poverenika koji krši svoju fiducijarnu dužnost. Neke povrede fiducijarne dužnosti mogu biti predmet kviričnih prijava i mogu biti tretirane kao krivična dela na sudu.

Poverenik može biti fizičko lice, poslovni subjekt ili javno telo. Povereništvo u Sjedinjenim Državama može biti podložno saveznom i državnom oporezivanju.

Povereniptvo stvara poverilac, koji vlasništvo nad nekom ili čitavom svojom imovinom prenosi poveriocu, koji potom vlasništvo nad tom imovinom drži u povereništvu u korist korisnika.[2] Povereništvom se upravlja pod uslovima pod kojima je stvoreno. U većini nadležnosti ovo zahteva poverenički ugovor ili ugovor o povereništvu. Moguće je da jedan pojedinac preuzme ulogu više od jedne od ovih strana, i da više osoba deli jednu ulogu. Na primer, u živućem povereništvu je uobičajeno da koncesionar bude poverenik i doživotni korisnik, a da istovremeno imenuje druge kontigentne korisnike.

Povereništva su postojala još od rimskog doba i postala su jedna od najvažnijih inovacija u imovinskom pravu.[3] Zakon o povereništvu razvio se kroz različite sudske presude u različitim državama, te su izjave u ovom članku generalizacije; razumevanje specifične sudske prakse za datu nadležnost može da bude tegobno. Neke američke države slede Jedinstveni kodeks povereništva kako bi kodifikovale i harmonizovale svoje zakone o povereništvu, ali varijacije među državama i dalje ostaju.

Vlasnik koji poverava imovinu u povereništvo prenosi deo svog seta prava na poverenika, razdvajajući legalno vlasništvo i kontrolu imovine od njenog pravičnog vlasništva i koristi. To se može učiniti iz poreskih razloga ili radi kontrole imovine i njenih koristi ako je posednik odsutan, onesposobljen ili preminuo. Testamentarni fondovi mogu se stvoriti u testamentima koji definišu kako će se novcem i imovinom upravljati za decu ili druge korisnike.

Dok se poveriocu dodeljuje pravni naslov nad imovinom povereništva, pri prihvatanju prava poverilac se obavezuje da pruži korisnicima nekoliko fiducijarnih dužnosti. Primarne dužnosti uključuju dužnost lojalnosti, dužnost razboritosti i dužnost nepristrasnosti.[4] Poverenici se moraju pridržati veoma visokog standarda usluga u svojim poslovima da bi izvršavali svoje dužnosti. Da bi osigurali da korisnici dobijaju svoje sledovanje, poverenici podležu brojnim pratećim dužnostima u podršci primarnih zadataka, uključujući dužnosti otvorenosti i transparentnosti, i dužnosti vođenja evidencije, računovodstva i obelodanjivanja. Pored toga, poverenik ima obavezu da poznaje, razume i poštuje odredbe ugovora o povereništvu i relevantnog zakona. Poverenik može da bude kompenzovan i da mu se nadoknade troškovi, ali u inače mora da preda svu dobit od povereničke imovine.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Trust”. BusinessDictionary. WebFinance, Inc. Приступљено 10. 8. 2017. 
  2. ^ „Section 2”. Restatment of Trusts (Third изд.). St. Paul, Minn.: American Law Institute. 1992. стр. 17. ISBN 9780314842466. OCLC 25422858. 
  3. ^ Scott, Austin. „Importance of the Trust”. U. Colo. L. Rev. Приступљено 6. 4. 2014. »The greatest and most distinctive achievement performed by Englishmen in the field of jurisprudence is the development from century to century of the trust idea.« 
  4. ^ „Chapter 15”. Restatment of Trusts (Third изд.). St. Paul, Minn.: American Law Institute. 1992. стр. 67. ISBN 9780314842466. OCLC 25422858. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Hudson, A (2003). Equity and Trusts (3rd изд.). Cavendish Publishing. ISBN 978-1-85941-729-4. 
  • Mitchell, Charles; Hayton, DJ (2005). Hayton and Marshall's Commentary and Cases on the Law of Trusts and Equitable Remedies (12th изд.). Sweet & Maxwell. 
  • Mitchell, Charles; Hayton, DJ; Matthews, P (2006). Underhill and Hayton's Law Relating to Trusts and Trustees (17th изд.). Butterworths. 
  • Trust Law of the People's Republic of China (Order of the President No. 50) (PDF), Studio legale Tedioli, 28. 4. 2001 
  • Edwards, Richard; Stockwell, Nigel (2007). Trusts and Equity (8th изд.). Pearson Longman. ISBN 978-1-4058-4684-4. 
  • Hill, James; Troubat, Francis Joseph; Wharton, Henry (1854). A practical treatise on the law relating to trustees: their powers, duties, privileges and liabilities. T. and J. W. Johnson. 
  • Hudson, Alastair (2009). Equity and Trusts (6th изд.). Routledge-Cavendish. ISBN 978-0-415-49771-8. 
  • Stone, Diane. Knowledge actors and transnational governance: The private-public policy nexus in the global agora. Palgrave Macmillan, 2013.
  • Lester Salamon et al., "Global Civil Society: Dimensions of the Nonprofit Sector", 1999, Johns Hopkins Center for Civil Society Studies.
  • Joan Roelofs, Foundations and Public Policy: The Mask of Pluralism, State University of New York Press. 2003. ISBN 978-0-7914-5642-2.
  • Helmut Anheier, Siobhan Daly, The Politics of Foundations: A Comparative Analysis, Routledge, 2006.
  • Legitimacy of Philanthropic Foundations: United States and European Perspectives, ed. Kenneth Prewitt, Russell Sage Foundation, 2006.
  • Joan Roelofs, The Invisible Hand of Corporate Capitalism, Recorded at Hampshire College, April 18, 2007

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]