Sociologija u Turskoj

С Википедије, слободне енциклопедије

Sociologija u Turskoj prošla je kroz nekoliko razvojnih faza počevši od proto-sociologije u 16. i 17. veku. Sredinom 19. veka, sociologija je predavana u sklopu filozofije, i nekritički je usvajala zapadne društvene teorije i zapostavljala je istraživanje[1]. Kao reakcija na jačanje zapadnog liberalizma među intelektualcima, sultan Abdul Hamid II ukinuo je ustav i primorao liberalne mislioce na dobrovoljno ili prisilno progonstvo. Jaz koji je usledio između zapadnog liberalizma i panislamizma na kraju je doveo do Mladoturske revolucije 1908.

Nakon revolucije 1908, sociolozi su pokušali da shvate osnove evropeizacije[2] kako bi mogli da nakaleme zapadnu organizaciju društva na osmanske institucije i tursku kulturu. Sociolozi tog vremena bili su pod velikim uticajem evropskih, uglavnom francuskih, sociologa. Za vreme i posle događaja koji su vodili ka Turskom ratu za nezavisnost (1919-1923), navodni otac turske sociologije, Zija Gokalp, zalagao se za raskid osmanske i zapadne ideologije. Umesto toga tvrdio je da je panturkizam odgovarajuća osnova za nacionalnu državu, što je uticalo na kemalističko osnivanje moderne turske države. Ova veza između sociologije i razvoja nacionalne države i dalje je relevantna tema i u savremenoj sociološkoj misli u Turskoj[3]. Sociologija u Turskoj ponovo je bila pod velikim uticajem zbog velikog priliva nemačkih mislilaca za vreme Drugog svetskog rata[4] i kasnije pod uticajem američke sociologije. Danas se turska sociologija predaje kao izučavanje socijalnih problema uz korišćenje naučnih istraživačkih metoda.

Iako je postojalo šest različitih asocijacija organizovanih da utemelje sociološku misao u Turskoj[4], sadašnja Turska Sociološka Asocijacija osnovana je 1990. u Ankari sa 40 članova[5], 2010. asocijacija je imala 600 članova. Asocijacija je počela da objavljuje dva puta u toku godine, recenzirani časopis, Časopis socioloških istraživanja (Sosyoloji Araştırmaları Dergisi) 1998. godine[6].

Klasična[уреди | уреди извор]

Mustafa Rešid Paša[уреди | уреди извор]

Mustafa Rešid Paša (1779-1858) bio je osmanski državnik i diplomata, najpoznatiji kao glavni organizator osmanskih državnih reformi poznatih kao Tanzimatske reforme. Bio je ambasador u Francuskoj i Ujedinjenom kraljevstvu gde je došao u dodir sa zapadnom sociološkom mišlju. Stupio je u kontakt sa Silvesterom de Sasijem i Ogistom Kontom. "Njegov razgovor sa Kontom o metodama za poboljšanje osmanske vlade i društva vrlo verovatno predstavljaju prvi direktan dodir jednog osmanskog vođe sa zapadnom sociološkom mišlju."[7]

Ahmed Riza i pozitivizam[уреди | уреди извор]

Ahmed Riza bio je sledbenik Kontovog pozitivizma.

Princ Sabahadin i Le Plej[уреди | уреди извор]

Princ Sabahadin studirao je u Parizu od 1904. do 1906. sa sledbenicima Le Plejove škole.

Riza Tevfik i Herbert Spenser[уреди | уреди извор]

Moderna[уреди | уреди извор]

Zija Gokalp i panturkizam[уреди | уреди извор]

Za vreme Mladoturske revolucije nekoliko turskih intelektualaca tražili su put napred. Mnogi od ključnih figura u panturkističkom pokretu bili su inspirisani francuskom mišlju. Na primer, Jusuf Akčura (1876-1935) bio je prognan iz Istanbula u Tripoli 1896, ali je pobegao u Pariz 1899. gde su ga podučavali francuski istoričar Alber Sorel i sociolog Emil Butmi.

Ziju Gokalpa (1875-1924) neki smatraju[8] kao pravim osnivačem turske sociologije, pošto je ustanovio nove teorije, a nije samo prevodio ili tumačio stranu sociologiju. Veliki deo njegovog dela zasnovan je na delima Dirkema i on je preveo na turski radove mnogih mislilaca, većinom francuza, a to su uz Dirkema, Lisjen Levi Bril, Pol Fokone i Marsel Maus. Prva katedra za sociologiju u Turskoj osnovana je na Univerzitetu u Istanbulu (koji se zvao Darulfunun do 1933) posebno za Gokalpa, gde je on počeo da predaje sociologiju 1912. Osnovao je 1915. sociološki istraživački institut i prvi turski Časopis o sociologiji (Iimaiyat Mecmuasi).[9] Kao što Nijazi Berkas govori: "U stvari, svi turski sociolozi novijeg vremena [1936] su direktni ili indirektni učesnici Gokalpa."[2]

Gokalpa je mučio glavni problem njegovog vremena - kako nastaviti posle propadanja Osmansnog carstva - i njegov odgovor je bila jasna "nacionalistička sociologija". Tvrdio je da je "tradicija" način ponašanja koji je nametnut pojedincima od strane zajedničkih elemenata njihove civilizacije.[2] U ovom slučaju, civilizacija je bilo carstvo koje je spojilo različite zajednice. Kultura se, sa druge strane, sastojala od "običaja" pojedinačnih etničkih grupa, i bila je uglavnom sentimentalna. "Socijalni problemi" su se pojavili kada je došlo do sukoba između "tradicija" i "običaja". Pa tako, "Kada je "tradicija" jedne civilizacije u skladu sa "običajima" određenog naroda, ona se inkorporira u "institucije", inače ostaje običan "fosil.'"[2]. Govorio je da su "nacije" prve "etničke grupe", i počinju da osećaju svoju jedinstvenost ponovo kada se carska država raspala, iako njihov identitet gubi mnogo od svoje originalnosti i karaktera dok je potčinjen civilizaciji.

Zalagao se za raskid osmanske i zapadne ideologije, ali i za raskid sa islamskom ideologijom arapskih carsava. Umesto toga zaključio je da je panturkizam odgovarajući osnov za novu nacionalnu državu i da se oni elementi zapadne i islamske kulture koji su odgovarali turskoj kulturi usvoje a ostali da se odbace. Ovo je postalo poznato kao slogan "Poturči, islamizuj, modernizuj", koji je usvojen iz njegovih članaka koji su objavljivali u časopisu "Turk Yurdu"[10] od 1912. do 1914. koji su kasnije skupljeni u knjigu pod nazivom "Turkifikacija-Islamizacija-Modernizacija (Türkleşmek-İslamlaşmak-Muasırlaşmak), objavljenoj 1918.[9] Usvojio je slogan azerbejdžanskog intelektualca Ali-bega Huesinzadea, "jednog od njegovih najbitnijih učitelja".[11] Ovo je jako uticalo na Turski nacionalni pokret i na kemalističko osnivanje moderne Turske Republike.

Savremena[уреди | уреди извор]

Turska je iskusila mnogo političkih nemira za vreme sedamdesetih.

Pogledajte takođe[уреди | уреди извор]

Serif Mardin

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Mueller, Franz H. (1989). „Fifty Years of Association”. Sociological Analysis. 50 (4): 389. ISSN 0038-0210. JSTOR 3710769. doi:10.2307/3710769. 
  2. ^ а б в г Berkes, Niyazi (1936-09-01). „Sociology in Turkey”. American Journal of Sociology. 42 (2): 238—246. ISSN 0002-9602. S2CID 145804422. doi:10.1086/217392. 
  3. ^ Pearce, Susan C. (децембар 2012). „The "Turkish Model" of Sociology: East–West Science, State Formation, and the Post-Secular”. The American Sociologist (на језику: енглески). 43 (4): 406—427. ISSN 0003-1232. S2CID 255509330. doi:10.1007/s12108-012-9163-4. 
  4. ^ а б http://cat.inist.fr/?aModele=afficheN&cpsidt=13710816
  5. ^ ÜNDER, Hasan (1994). „Sokratik diyalog”. Ankara Universitesi Egitim Bilimleri Fakultesi Dergisi: 001—020. ISSN 1301-3718. doi:10.1501/egifak_0000000375. 
  6. ^ „Sosyoloji Dergisi”. İstanbul Üniversitesi Sosyoloji Dergisi. Istanbul University. doi:10.26650/sj. 
  7. ^ Magnarella, Paul J.; Turkdogan, Orhan; Zahra, Nadia Abu; Eberhard, Wolfram; Erdentug, Nermin; Guvenc, Bozkurt; Yasa, Ibrahim (1976). „The Development of Turkish Social Anthropology [and Comments and Reply]”. Current Anthropology. 17 (2): 263—274. S2CID 147258531. doi:10.1086/201715. 
  8. ^ Berkes, Niyazi (1936). „Sociology in Turkey”. American Journal of Sociology. 42 (2): 238—246. JSTOR 2768789. S2CID 145804422. doi:10.1086/217392. 
  9. ^ а б Petersen, Andrew (2014), „Ottoman Empire: Historical Archaeology”, Encyclopedia of Global Archaeology, Springer New York, стр. 5653—5664, ISBN 9781441904263, doi:10.1007/978-1-4419-0465-2_1402, Приступљено 2019-05-26 
  10. ^ Modernism : the creation of nation-states. Ersoy, Ahmet., Górny, Maciej, 1976-, Kechriotis, Vangelis. Budapest: Central European University Press. 2010. ISBN 9781441684110. OCLC 699519530. 
  11. ^ Shaffer, Brenda (2002). Borders and Brethren: Iran and the Challenge of Azerbaijani Identity. ISBN 9780262264686.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sociologija_u_Turskoj&oldid=26785513”