Емил Диркем

Из Википедије, слободне енциклопедије
Sciences humaines.svg
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Факултету безбедности у Београду.
Датум уноса: март - мај 2015.
Википедијанци: Ова група студената ће писати чланке у ГИП-у, зато не пребацујте овај чланак у именски простор Википедије.
Слободно можете уређивати овај чланак и помоћи студентима у његовој изради.
Емил Диркем

Емил Диркем
Емил Диркем

Информације
Датум рођења 15. април 1858.
Место рођења Епинал (Француска)
Датум смрти 15. новембар 1917.
Место смрти Париз (Француска)
Рад

Давид Емил Диркем (фр. Émile Durkheim; Епинал, 15. април 1858Париз, 15. новембар 1917) је био француски социолог. Потиче из старе породице француских Јевреја, у којој су три неопходне генерације били рабини, познат је као оснивач модерне социологије. Такође је био оснивач првог часописа посвећеног друштвеној науци. Учио је хебрејски језик, Стари завет и Талмуд, истовремено похађајући редовну секуларну школу. Убрзо након традиционалног увођења у јеврејску веру, у својој тринаестој години, под утицајем своје учитељице католкиње, проживљава кратко мистично искуство које га усмерава ка католичанству. Године 1879. у двадесет и првој години ступио је у у чувену школу "Ecole Normale Superieure". Диркем није волео образовање какво је пружала "Ecole normale" и његов успех ту није био посебан. Ипак, тамо стечена искуства била су значајна за уобличавање његовог мишњења, још пре дипломског испита одлучио је да социологија буде његово посебно поље испитивања. Иако ју је у Франскуској још раније изложио Огист Конт, идеја о науци о друштву није била популарна међу француским интелектуалцима, и социолошка дисциплина није била установљена. Диркему је било суђено да буде њен утемељивач. Као професор био је члан многих комитета који су припремали нове наставне програме и методе, покушао је да начин предавања усмери ка стварности, а не као уопштавању. Почетком Првог светског рата написао је више памфлета који су критиковали пангерманизам, као помоћ својој домовини.[1]

Емил Диркем је најзначајнија личност француске социологије у 19. и 20. веку. Његов приступ је познат као социологизам, што значи да је заступао став да је друштво у каузалном (узрочном) односу према појединцима, појединачним друштвеним појавама и култури уопште. Појам појединац, човек, индивидуум, не условљава друштвену стварност и друштвена збивања, већ обрнуто, друштвено збивање обликује појединца и његове вредности, истовремено усмеравајући његово деловање.

Користио је позитивистичку методологију (на трагу Контовог позитивизма).

Најпознатија дела: О подели друштвеног рада, Самоубиство и Елементарни облици религијског живота.

Друштвене чињенице[уреди]

У свом методолошком приступу, Диркем посматра друштвене чињенице као ствари, пошто су друштвене чињенице у суштини објективне, постоје и развијају се независно од човекове свести. Дакле, друштвене чињенице су ствари, односно друштвена датост, и као такве су својим особеностима независне од човековог посматрања, могу се спознати апостериори, тј. на темељу искуства, постоје независно од људске воље, а спознати се могу спољашњим посматрањем (никако не интроспекцијом, самопосматрањем). Из изложеног се може закључити да су чињенице оно што је искуством потврђено да постоји или се догађа. Његов познати мото да друштвене чињенице треба посматрати као ствари, има своје утемељење у спознаји да су веровања, обичаји и друштвене институције ствари исто као и предмети и догађаји у природном свету. То, ипак, не значи да се друштвене чињенице састоје само од ствари које је могуће директно опажати или мерити. Наша емпиријска представа обликује се на тај начин да има исту нарав. Две ствари које утичу на сличне реакције разум сасвим природно зближава, односно припадају једном истом појму. Будући да опонашамо једни друге, тежи се да се кроз узајамне позајмице обликује као заједнички тип реакције изражавајући начин на који се просечан човек прилагођава стварима из своје околине. Те типичне реакције спадају у појмове који су производ "социјалног згушњавања". Језик као друштвена институција на крају учвршћује резултате тих операција. Потребе да друштвени смисао остане присутан у научном истраживању и да га спречи да скрене са пута. Наука не може као таква да одражава у кондицији тај осећај и да обузда појединачни фактор јер је то подручје социологије. Друштву дугујемо једноставне, чак грубе појмове чији је циљ да прикажу ствари онаквима каквима оне објективно јесу уз сложеност њихових методично анализираних нарави. У стварности наука је изразито друштвена ствар у којој је удео појединца велики онолико колико је то могуће. На мишљење се примењују истински институције, као што правне или политичке обликују обавезне методе деловања. Наука прибегава појмовима који доминирају читавим мишљењем и у којима као да је згуснута читава цивилизација, то су категорије. Дакле, потребно је донети да се улоге друштва прекине тамо где почиње област чисте спекулације, зато што спекулација почива на друштвеним основама. Поставши колективне, оне би постале отпорније, утицајније, али ипак не би промениле природу. Деловање друштва је извор интелектуалног живота sui generis, који се надограђује на живот појединца и пребражава га. С друге стране, друштво представља нову стварност, која обогаћује нашу спознају самим тим што открива свести, самим тим што постоји, јер може да постоји само ако промишља. Али, овде долазимо до грешке, која је још увек превише распрострањена и која је камен спотицања у социологији. Ту се мисли да је уопштено оно што је друштвено и обрнуто, и да колективни тип није ништа друго до просечни тип. Просечна свест је осредња, колико са интелектуалне толико и са моралне тачке гледишта, она је напротив бескрајно богата.[2]

Три су групе друштвених чињеница:

На основу његове поделе друштвених чињеница у три групе, настала су и његова капитална социолошка дела:

  • О подели друштвеног рада,
  • Самоубиство,
  • Елементарни облици религијског живота.

Расправу о друштвеним чињеницама треба проширити на њихова обележја, тј. карактеристике. Тако друштвена чињеница има две битне ознаке:

  • оне су човеку дате споља и нису идентичне с његовим мишљењем, односно његовом идејом о тој чињеници;
  • имају својство коерцитивног (односи се на присилу, принуду), присиљавајућег утицаја на човека, а ради усмеравања његовог понашања.

Човек осећа друштвене чињенице као дату реалност, независну од њега самог; њих није створио он или неки други појединац. Дакле, оне су део објективне, постојеће друштвене средине. Што се тиче коерцитивне функције друштвених чињеница, оне се појединцима не намећу и не утичу на њихова хтења и, аналогно томе, на њихово понашање.

Диркем сматра да се друштвена чињеница може објаснити само помоћу друге друштвене чињенице.

Друштвене чињенице дели на:

  • Нормалне друштвене чињенице, које су присутне у датој друштвеној средини;
  • Патолошке, које немају претходно обележје присутности.

Друштво[уреди]

Диркем у свом социологизму није користио само појам друштвених чињеница. Он има велике заслуге за истраживање друштва и друштвеног понашања. Тако Диркем сматра да друштво није скуп појединаца (јединки), већ оно представља једну особену стварност са својим специфичним обележјима. Он је тврдио да се не може ништа колективно стварати ако нису дате појединачне свести, јер тек спајањем, тј. удруживањем појединачних свести (на тачно одређен начин), настаје друштвени живот. Рађају се друштвене појаве и друштвени процеси, који ће произвести друштвена догађања. Унапред је било вероватно да постоје различите врсте друштвене солидарности као што постоје различите врсте друштава, које одређеђују образовање друштвених скупина. У данашњим условима њихова потпуна и детаљна класификација могла би да буде тек произвољна, али је могуће са сигурношћу изградити два велика друштвена типа, чија су сва прошла и данашња друштва тек варијетети. Нека од њих су неорганизована и аморфна друштва - од хорде крвних сродника до насеобина, а са друге стране државе у правом смислу речи које почињу од насеобина и сежу до великих савремених држава. Услед сличности свести, заједничких идеја и осећања настаје први велики тип друштвене солидарности, док је други производ издвајања функција и поделе рада. Под утицајем првог духови се мешају, губићи се једни у другима тако да образују компактну масу која може да се креће само као целина. Према другом друштвеном типу услед међусобне зависности међу специјализованих функција свако има своју сферу деловања, и ако је неодвојив од других. Могуће је рећи да ове две врсте солидарности никада нису постојале једна без друге, и ако смо пронашли механичку солидарност у готово апсолутно чистом стању у примитивним друштвима,и у којима је група потпуно апсорбовала појединце тако да традиција и обичаји владају и најситнијим поступцима појединца. Супротно томе у великим модерним друштвима се уочава виша солидарност, кћерка поделе рада која деловима оставља независност, истовремено јачајући јединство целине. Истовремено раст величине и густине друштава доводи до узрока који објашњава преображаје које је доживела друштвена солидарност као и начина којим се раздвајају данашње од некадашњих држава.[2]

За друштвену групу каже да она мисли и делује другачије него што мисли или делује појединац када је издвојен из групе. Зато удруживање људи у друштвене творевине рађа једну особену, нову реалност која утиче на мишљење и укупно понашање појединаца, притом их мењајући. Најједноставнија друштвена група која има најдужу историју јесте породица. Да би се описали и анализирали њени елементи потребно је раздвојити људе и добра, међу њима пребројати осим супружника и деце, општу групу крвних сродника, рођака у свим степенима, или једноставно оно што је остало од некадашњег gens-a који се и данас меша у породицу у ужем смислу. Ту је најзад и држава која су одређеним случајевима меша у живот домаћинства и сваким даном постаје све значајнији фактор у њему. Ступањ кохезије који је остварила породица у неком друштву јесте интерно и опште стање на читавом простору тог друштва. Без улажења у појединости које не би биле одговарајуће не задржавамо се на чистим општостима, већ би требало изабрати неке од карактеристичних веза у породичном животу и говорити о њима прецизно. Такве везе су например, питања наследног права и његови узроци, природа брачне везе и интервенција државе у породици и о њеном циљу.[2]

Подела рада[уреди]

Наредно подручје Диркемове социологије нас упућује на поделу друштвеног рада, која је током друштвеног развоја имала значајну зависност од развијености самог друштва. Ни друштвени развој ни подела рада у примитивним друштвима нису имали онај домет као што имају у развијеним друштвима. Диркем развој друштва дели на:

  • прединдустријска (примитивна) друштва;
  • индустријска (цивилизована) друштва.

Ова друштва се разликују по моралном понашању, али и степену друштвене солидарности. Осим тога, у прединдустријским друштвима правне норме носе ознаку репресије, док су у индустријском друштву оне реститутивне (мисли се на успоставу нарушених права). По питању солидарности, Диркем је тврдио да је за прединдустријско друштво карактеристична механичка солидарност, чије су темељне карактеристике слаба (ниска) подела рада, друштвена солидарност се темељи на сличности чланова друштва, они деле једнака уверења и вредности, као и улоге, а правне норме су репресивне нарави, морална и правна одговорност су колективног карактера, док је друштвени положај човека детерминисан рођењем.

Насупрот примитивним, прединдустријским друштвима, у цивилизованим индустријским друштвима Диркем налази развијеније друштво које има органску солидарност, у којима је развијена подела рада, где се појединци разликују по друштвеном статусу, карактеру, улогама, функцијама. У индустријском друштву сусрећемо функционални склоп, јединство функција које кроз тај састав осигуравају друштвену постојаност. Из специјализованих улога које подстичу моралну регулативу размене и сарадње долазимо до органске солидарности. Наиме, специјализована производња иницира потребу склапања законског споразума који је утемељен на уговору о размени роба и услуга. Уговор је акт којим се подстиче морална сврха солидарности утемељена на моралним појмовима праведности, разумности, поштења и законитости.

Аномија[уреди]

Диркем је заговорник капиталистичког либерализма, који може бити разлог нагле експанзије индустријског друштва. Експанзија резултује претераном специјализацијом у подели рада, што је очигледна опасаност за друштвену солидарност, због чега долази до аномије. Аномија (одсутност норми) се појављује у индустријском друштву када је ослабила друштвена контрола, а моралне норме нису довољно јаке да обуздају преступнике. Тада долази до штрајкова, самоубистава, развода бракова и других негативних трендова. Дакле, динамичне друштвене појаве условљавају фрустрираност, резигнираност и незадовољство уопште. Намеће се потреба за новим моралним консензусом о томе шта можемо очекивати од нашег живота.

У Правилима социолошке методе Диркем нас уводи у подручје девијантности. Он сматра да је злочин нормална и неизбежна појава, јер се злочини јављају у свим досадашњим друштвима, а најприсутнији су у развијеним државама.

Диркем сматра да нису сви људи једнако одани заједничким моралним нормама и друштвеним вредностима. Свако од нас је изложен различитим друштвеним утицајима и није могуће постићи потпуну друштвену једнакост. Диркем замишља друштво светаца, састављеног од савршених појединаца, у којем не би било ни злочина, ни разбојништава, у којем би се старало да не долази до друштвеног преступа, и доказује да је такво друштво немогуће јер би у таквом друштву најбаналнија кршења правила постала тешки злочини.

Социолошко проучавање самоубиства[уреди]

Диркема је занимало да ли је самоубиство социолошки проблем. Ову појаву је истраживао на основу статистичких података из више земаља, како би пронашао заједничке константе у једном временском периоду. Тврдио је да самоубиства у суштини немају никакве везе с географским положајем, политичким чиниоцима, генетиком итд. Он је установио да Јевреји имају најмању стопу самоубиства, протестанти значајну, а атеисти највећу. Даље, самоубиства су најчешћа код самаца, ређа су код ожењених, још ређа у браковима с децом, а најређа у породицама са много деце. Битно је нагласити и да снажни утицај који Диркем има у друштевеној науци довео до тога да се ова студија често сматра пионирском у истраживању самоубиства и ако је сличних студија у прошлости било на претек, Диркем много дугује својим претходницима: Моралним статистичарима, Кетлеу, Вагнер(члану такозваних катедарских социјалиста који су извршили снажан утицај на Диркемову теоријску мисао), Морзелију и другима. Самоубиство се дакле може сматрати кулминацијом дуге истраживачке традиције самоубиства. С друге стране, не треба потцењивати његову оргиналност, јер док су други најчешће остали на показивању везе између, како се говорило, цивилизације и високе стопе самоубиства. Диркем је изградио социолошко објашњење ове везе и представио је конзистентан оквир социолошке теорије који може повезати главне емпиријске корелације које су већ биле установљене.[2]

Позната је његова теза да се самоубиство мења обрнуто сразмерно степену интегрисаности друштвених група којима појединац припада.

Овако изгледа Диркемова типологија самоубистава:

  • Егоистично самоубиство — јавља се онда када је људима онемогућено да управљају својом судбином, када (услед недаћа) не постоје животни разлози, када су друштвене и моралне норме под знаком питања. Средина или нема осећај да помогне или једноставно има дистанцу, а актер чина у својој одлучности сматра да је одузимање живота једини начин да се оконча патња.
  • Алтруистичко самоубиство — дешава се у оним срединама у којима друштво држи појединца зависним од целине.
  • Аномично самоубиство — наступа у кризама или благостањима, када се нарушава нормативна структура која резултује тескобом, резигнацијом, психозом, па људи не виде разлог за даље живљење.
  • Фаталистичко самоубиство — дешава се кад човек прихвати превише правила, па самоубиство види као једину могућу солуцију и решење проблема. Диркем је сматрао да се овај облик самоубиства јављао код робова и младих удатих жена без деце, од којих су друштвене норме тог доба захтевале децу.

Референце[уреди]

  1. Цветковић, В. (2009). Социологија. Београд. Факултет безбедности
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Маринковић, Д. (2008). Емил Диркем 1858-2008. Нови Сад. Војвођанска социолошска асоцијација

Литература[уреди]

  • Gidens, Entoni (1996). Dirkem. Beograd: XX vek. 
  • Dirkem, Emil (1972). O društvenoj podeli rada. Beograd: Prosveta. 
  • Dirkem, Emil (1982). O religioznim oblicima društvenog života. Beograd: Prosveta. 
  • Dirkem, Emil (1997). Samoubistvo. Beograd: BIGZ. 
  • Marinković, Dušan [priredio] (2008). Emil Dirkem 1858—2008. Novi Sad: Mediterran Publishing. 
  • Ricer, Džordž (2012). Savremena sociološka teorija i njeni klasični koreni. Beograd: Službeni glasnik. 
  • Cvijetičanin, V.; Supek, R. (2003). Emil Durkheim i fancuska sociološka škola. Zagreb: Naprijed. 

Спољашње везе[уреди]