Пређи на садржај

Англосаксонци

С Википедије, слободне енциклопедије

Англосаксонци, често и Англосаси, народ су који је насељавао Велику Британију од 5. вијека. Чинили су их германска племена која су мигрирала на острво са континенталне Европе, њихови потомци, као и аутохтоне британске скупине, прихватиле су неки вид англосаксонсе културе и језика. Англосаксонси период у британској историји чини период од 450. до 1066. године, од настанке првих насеља до норманских освајања.[1]

Англосаксонски период укључује настајање енглеске државе, која је са многим аспектима преживјела и данас, као што је регионална управа у виду грофовија и стонина. Током тог периода, хришћанство је обновљено и дошло је процвата књижевности и језика. Настале су разне повеље и закони.[2] Англосаксонски језик је популарни назив језика који су говорили и којим су писали Англосаксонци у Енглеској и источној Шкотској између средине 5. и 12. вијека. У академској употреби, језик је најчешће познат као староенглески језик.[3]

Краљевине

[уреди | уреди извор]
Алфред Велики

Англосаксонци су у Британију стигли у 5. вијеку, тамо су се настанили и основали неколико различитих краљевина. Од свих новонасталих краљевина, Весекс је постао најмоћнији. Наиме, међу краљевинама су се увијек водиле борбе за превласт. Најстарија је била Нортамбрија која је доминирала за владавине Едвина (633). Затим је ред дошао на Мерцију и владаре Едбалда (757) и Офу (796) и као што је већ наведено, коначно је власт преузео Весекс за владавине Алфреда Великог. Кад су Викинзи из Данске напали и заузели сјеверну Енглеску, Алфред је зауставио њихов даљи продор према југу, а Англосаксонци су поново заузели сјевер у 10. вијек.

Алфред Велики

[уреди | уреди извор]

Владар Весекса и Мерше, Алфред (849—899) био је способан војник који је одбранио своју краљевину од Викинга. Био је поклоник учења и образовања, а умјетност и наука су цвјетали у вријеме његове владавине. Није могао истјерати Викинге из сјеверне Енгласке, но већина људи тј. поданика сматрала га је својим заштитником. Био је први енглески краљ који је постао национални симбол.

Кнут Велики

[уреди | уреди извор]
Кнут Велики

Данци су завладали цијелом Енглеском 1016. на челу с Кнутом (о. 995—1035). Кнутови синови су наслиједили Енглеску, али је Англосаксонац Едвард Исповједник (око 1003 — 1066) поново завладао земљом 1042. године. Он није имао дјеце, па је након његове смрти немирна Енглеска била врло рањива на освајање Нормана.

Култура и архиктектура

[уреди | уреди извор]

Средишта културног живота били су самостани и краљевски дворови, Алфред Велики окупљао је око себе учењаке и умјетнике, а и сам је превео многе латинске класике на староенглески језик. Англосаксонске цркве попут цркве у Ерлс Бартону, често имају четвртасте торњеве украшене каменим рељефом. Тај узорак су у том времену, по свему судећи, имале дрвене грађевине које нису сачуване.

Украшени рукописи

[уреди | уреди извор]

Монаси су били творци врсних рукописа. Један монах је писао текст, док га је други илустрирао фигурама, примјерице Св. Дунстан (око 909—988) клечи пред Христом, а трећи га је украшавао.

Англосаксонска хроника

[уреди | уреди извор]

У 7. вијеку мисионари са европског копна преобратили су Англосаксонце на хришћанство. Оснивање самостана значило је да све више људи учи читати и писати.

У 9. вијеку је Алфред Велики наредио да се води хроника, редовно годишње праћење енглеске историје. Обухвата животе краљева и црквених вођа, војну историје и главне догађаје, као што је инвазија Викинга, а вођена је закључно с 1154. годином.

Беде је био енглески монах и учитељ у Џероу, а написао је Историја енглеске цркве и народа, који је данас један од најважнијих извора нашег знања из англосаксонског времена.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Higham & Ryan 2013
  2. ^ Higham & Ryan 2013, стр. 7
  3. ^ Richard M. Hogg, ed (1992). The Cambridge History of the English Language: Vol 1: the Beginnings to 1066. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Историјска

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]