Нормани

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Нормански поседи у Европи, Блиском истоку и сјеверној Африци у 12. вијеку

Нормани (норм. Nourmands, франц. Normands, лат. Normanni) су били народ који је у 10. и 11. вијеку дао своје име Нормандији, регији у Француској. Потомци су Нордијаца, пpљачкаша и гусара из Данске, Исланда и Норвешке који су, под својим вођом Ролом, заклели се на вјерност краљу Западне Франачке Карлу III.[1] Кроз генерације асимилације и мијешања са локалним франачким и галороманским становништвом, њихови потомци ће постепено прихватити каролиншку културу Западне Франачке.[2] Препознатљиви културни и етнички идентитет Нормана појави у првој половини 10. вијека и наставио да се развија у наредним вијековима.[3]

Норманска династија је имала велики политички, културни и војни утицај на средњовјековну Европу, па чак и на Блиски исток.[4][5] Постали су чувени по свом боричком духу и својој побожности.[1] Усвојили су галоромански језик, а њихов дијалект познат као нормански или нормански француски, постаје важан књижевни језик. Војводство Нормандија, које је настало споразумом са француском круном, било је велики феуд средњовјековне Француске. Ричардом I уводи феудализам у Нормандију или га знатно проширује.[6][7] Нормани су остали запажени и због своје културе, која се одликује јединственом романском архитектуром и музичком традицијом, као и због војних достигнућа и иновација. Руђер II, нормански авантуриста, основао је Краљевство Сицилија након освајања јужне Италије од Сарацена и Византијаца, а експедиција у име војводе Вилијама I довела је до освајања Енглеске у битци код Хејстингса 1066. године.[8] Нормански културни и војни утицај се ширио од ових нових европских средишта до крсташких држава на Блиском истоку, гдје је принц Боемунд I основао Кнежевину Антиохију, до Шкотске и Велса на острву Велика Британија, до Ирске, као и до обала сјеверне Африке и Канарских острва.

Насљеђе Нормана опстаје и до данас кроз регионалне језике и дијалекте Француске, Енглеске и Сицилије, као и кроз различиту културу, правосудна и политичка уређења која су увели у освојеним територијама и која су дуго опстала као супротност онима која су развијена у континенталним областима Европе.[5][9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Norman”. Encyclopædia Britannica. 
  2. ^ Chibnall, M (1999), The debate on the Norman Conquest, стр. 2, »In Normandy the conquering northmen had assimilated... the indigenous Frankish and Gallo-Roman peoples...« 
  3. ^ „Sicilian Peoples: The Normans”. L. Mendola & V. Salerno. Best of Sicily Magazine. Приступљено 31. 07. 2015. 
  4. ^ Lars Brownworth, Episode I: Rollo and the Viking Age
  5. 5,0 5,1 „The Norman Impact”. History Today Volume 36 Issue 2. History Today. 2. 02. 1986. Приступљено 31. 07. 2015. 
  6. ^ Eleanor Searle, Predatory Kinship and the Creation of Norman Power, 840–1066 (University of California Press, Berkeley, 1988), p. 89
  7. ^ François Neveux. A Brief History of The Normans (Constable & Robbinson, Ltd, London, 2008), pp. 73. 74
  8. ^ „Claims to the Throne”. Mike Ibeji. BBC. 17. 02. 2011. Приступљено 26. 08. 2015. 
  9. ^ „What Did the Normans Do for Us?”. John Hudson. BBC. 12. 02. 2012. Приступљено 31. 07. 2015. 

Литература[уреди]

  • Annales fuldenses - Jahrbücher von Fulda. Darmstadt 1975 (lateinisch-deutsch)
  • „Jahrbücher von St. Bertin“. In: Quellen zur karolingischen Reichsgeschichte Teil II. Lateinisch–Deutsch. Übs. von Reinhold Rau. Darmstadt 1972. S. 11–287.
  • Gregor von Tours: Zehn Bücher Geschichten. Darmstadt 1977. (lateinisch - deutsch)
  • R. A. B. Mynors: The Panegyrici Latini. Oxford 1964.
  • Ermoldi Nigelli Carmina. In: Poetae2.1–93.
  • Snorri Sturluson: Heimskringla. Thule Altnordische Dichtung und Prosa Bd. 14. Darmstadt 1965
  • Martin Wihoda Království Slunce. Jihoitalští Normané mezi státy, národy a kulturami periodikum = Dějiny a současnost | rok = 2003 číslo = 6 | strany = 12-16

Спољашње везе[уреди]