Нормани

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нормански поседи у Европи, Блиском истоку и сјеверној Африци у 12. вијеку

Нормани (норм. Nourmands, франц. Normands, лат. Normanni) су били народ који је у 10. и 11. вијеку дао своје име Нормандији, регији у Француској. Потомци су Нордијаца, пљачкаша и гусара из Данске, Исланда и Норвешке који су, под својим вођом Ролом, заклели се на вјерност краљу Западне Франачке Карлу III.[1] Кроз генерације асимилације и мијешања са локалним франачким и галороманским становништвом, њихови потомци ће постепено прихватити каролиншку културу Западне Франачке.[2] Препознатљиви културни и етнички идентитет Нормана појави у првој половини 10. вијека и наставио да се развија у наредним вијековима.[3]

Норманска династија је имала велики политички, културни и војни утицај на средњовјековну Европу, па чак и на Блиски исток.[4][5] Постали су чувени по свом боричком духу и својој побожности.[1] Усвојили су галоромански језик, а њихов дијалект познат као нормански или нормански француски, постаје важан књижевни језик. Војводство Нормандија, које је настало споразумом са француском круном, било је велики феуд средњовјековне Француске. Ричардом I уводи феудализам у Нормандију или га знатно проширује.[6][7] Нормани су остали запажени и због своје културе, која се одликује јединственом романском архитектуром и музичком традицијом, као и због војних достигнућа и иновација. Руђер II, нормански авантуриста, основао је Краљевство Сицилија након освајања јужне Италије од Сарацена и Византијаца, а експедиција у име војводе Вилијама I довела је до освајања Енглеске у битци код Хејстингса 1066. године.[8] Нормански културни и војни утицај се ширио од ових нових европских средишта до крсташких држава на Блиском истоку, гдје је принц Боемунд I основао Кнежевину Антиохију, до Шкотске и Велса на острву Велика Британија, до Ирске, као и до обала сјеверне Африке и Канарских острва.

Насљеђе Нормана опстаје и до данас кроз регионалне језике и дијалекте Француске, Енглеске и Сицилије, као и кроз различиту културу, правосудна и политичка уређења која су увели у освојеним територијама и која су дуго опстала као супротност онима која су развијена у континенталним областима Европе.[5][9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Norman”. Encyclopædia Britannica. 
  2. Chibnall, M (1999), The debate on the Norman Conquest, стр. 2, »In Normandy the conquering northmen had assimilated... the indigenous Frankish and Gallo-Roman peoples...« 
  3. „Sicilian Peoples: The Normans”. L. Mendola & V. Salerno. Best of Sicily Magazine. Приступљено 31 July 2015. 
  4. Lars Brownworth, Episode I: Rollo and the Viking Age
  5. 5,0 5,1 „The Norman Impact”. History Today Volume 36 Issue 2. History Today. 2 February 1986. Приступљено 31 July 2015. 
  6. Eleanor Searle, Predatory Kinship and the Creation of Norman Power, 840–1066 (University of California Press, Berkeley, 1988), p. 89
  7. François Neveux. A Brief History of The Normans (Constable & Robbinson, Ltd, London, 2008), pp. 73. 74
  8. „Claims to the Throne”. Mike Ibeji. BBC. 17 February 2011. Приступљено 26 August 2015. 
  9. „What Did the Normans Do for Us?”. John Hudson. BBC. 12 February 2012. Приступљено 31 July 2015. 

Литература[уреди]

  • Annales fuldenses - Jahrbücher von Fulda. Darmstadt 1975 (lateinisch-deutsch)
  • „Jahrbücher von St. Bertin“. In: Quellen zur karolingischen Reichsgeschichte Teil II. Lateinisch–Deutsch. Übs. von Reinhold Rau. Darmstadt 1972. S. 11–287.
  • Gregor von Tours: Zehn Bücher Geschichten. Darmstadt 1977. (lateinisch - deutsch)
  • R. A. B. Mynors: The Panegyrici Latini. Oxford 1964.
  • Ermoldi Nigelli Carmina. In: Poetae2.1–93.
  • Snorri Sturluson: Heimskringla. Thule Altnordische Dichtung und Prosa Bd. 14. Darmstadt 1965
  • Martin Wihoda Království Slunce. Jihoitalští Normané mezi státy, národy a kulturami periodikum = Dějiny a současnost | rok = 2003 číslo = 6 | strany = 12-16

Спољашње везе[уреди]