Ахмед Адемовић

С Википедије, слободне енциклопедије
ахмед адемовић
Ахмед Адемовић са орденом
Лични подаци
Датум рођења(1873{{month}}{{{day}}})1873.
Место рођењаЛесковац, Османско царство
Датум смртидецембар 1965.
Место смртиЛесковац, СФРЈ
Деловање
Учешће у ратовимаПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
СлужбаВојска Краљевине Србије
19111919.
Чинтрубач

Одликовања
Тракица војног ордена

Ахмед Адемовић (Лесковац, 1873 — Лесковац, 1965) био је српски војни трубач ромског порекла, учесник Балканских ратова, као и Првог светског рата. Носилац је војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, као и још неколико одликовања и признања.

Биографија[уреди | уреди извор]

Служио је као трубач у српској војсци. Током Кумановске битке 24. октобра 1912 године, у тренутку када се она, како ће се испоставити, ломила. Ахмед се ушуњао у позадину турске војске и одсвирао, по слуху, њихове трубне знаке за повлачење. Збуњена турска војска која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи. Онда је опет, неопажен, прешао назад, међу српске трупе и одсвирао сигнал за јуриш. Његов подвиг је био један од кључних фактора за српску победу у овој бици. Овај Ахмедов подухват се изучавао и на војним академијама.[1] Српска војска је нанела Турцима пораз и отворила пут за надирање долином Вардара.

Управо за овај подвиг, Ахмед је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. А његов подвиг који је био толико прост и једноставан завршио је у уџбеницима на француским и руским војним академијама као позитиван пример лукавства обичног војника. Иако се верује да је Ахмед одликован за овај догађај током Кумановске битке то није тачно. Наиме битка је одлучена првог дана и тада његова јединица уопште није учествовала у борби док је другог дана вођено тек нешто мало борбе која свакако није одлучила о исходу.[2] Ахмед је одликован за заслуге у рату против Аустроугара 1914-1915. године указом ФАОБр. 11123 од 15.06.1915. године.[3] Вероватно је реч о подвигу када је уместо повлачења свирао јуриш али више детаља о томе није познато.[4]

Ахмед Адемовић се поносио својим подвигом и Карађорђевом звездом толико да одликовање није скидао до краја живота. Мештани Лесковца памтили су и поштовали његово херојство. У свакој прилици и обележавању годишњица Ахмед је добијао почасна места и сви су му указивали велику пажњу.

Међутим старина није имао среће да до краја свог живота ужива у својим заслугама и часном животу. Током Другог светског рата Немци су стрељали двојицу његових синова – Реџу и Раму.

Лесковчани су им подигли спомен обележје у Араповој долини, у подножју Хисара, на том месту су Немци 3. децембра 1941. године стрељали око 400 до 500 Рома.[5]

Последње године живота Ахмед је провео у беди, код свог унука Фадила. Умро је децембра 1965. године у својој 92. години.[6]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Иначе, поред Ахмеда Адемовића, златну Карађорђеву звезду са мачевима добила су још двојица трубача – Роми из лесковачког краја: каплар Амет Иде Аметовић, бомбаш српске војске из Лесковца и Рустем Сејдић из Бојника, прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.[7]

Према појединим изворима Амет Аметовић је управо његово право име, док је Ахмед Адемовић погрешно.[8]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ахмед Адемовић Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јун 2016) istorijasrba.weebly.com
  2. ^ Николић, Светомир, Г. (1998). Ратовање 5. пешадијског пука "Краља Милана" 1912-1920. ИП Колубара, Ваљево. 
  3. ^ „Службени војни лист”. СВЛ. 21/1915: 486. 
  4. ^ Влаховић, Томислав (1989). Витезови Карађоршеве звезде са мачевима. Т.С.Влаховић, Култура - Београд. 
  5. ^ Споменик за трубача Ахмеда Адемовића juznevesti.com
  6. ^ Лесковчанин Ахмед Адемовић - заборављени херој Кумановске битке Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2016) leskovackevesti.rs
  7. ^ Ахмед одсвирао крај Турака на Балкану politika.rs
  8. ^ Митић, И. (28. 10. 2022). „ТРУБОМ ЗАСЛУЖИО КАРАЂОРЂЕВУ ЗВЕЗДУ: Сећање на Амета Аметовића - хероја Кумановске битке”. Вечерње новости. Приступљено 29. 10. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]