Ибн Бадал
Хасан ибн Малик ибн Бадал ел Калби познатији као Ибн Бдал (у. 688/89), је био омејадски гувернер Палестине и Јордана за време владавине Муавије I (в. 661–680) и Јазида I , високи достојанственик на двору калифа, и поглавица племена Бану Калб. Своју високу позицију као и управу над моћним племеном Калб дуговао је, главном извору својих трупа, и свом сродству са омејадима преко соје тетке Мајсун бинт Бадал која је била жена калифа Муавије и мајка његовог сина Јазида. Након Јазидове смрти, Ибн Бадал служио је као тутор његовог сина и наследника, Муавије II, до је његове преурањене смрти 684. Усред политичке нестабилности и побуна који су настали у калифату, Ибн Бадал је ускратио подршку Марвану I, који подржао другу грану омејада. Ибн Бадал и његови племенски савезници су победили су Марванове противнике у бици код Марџа Рахита и осигурали за себе најистакнутије улоге у администрацији и војсци у Омејада.
Породица
[уреди | уреди извор]
Хасан ибн Малик је био унук Бадала ибн Унајфа, вође племена Бану Калб, једног од највећих бедуинских племена на простору Арабије и Сирије у 7. веку.[1] Иако није био син Бадале, Хасан се обично помиње у средњовековним изворима као "Ибн Бадал".[1][2] Они су припадали Калбовој кнежевској кући, познатој као Бану Харита ибн Џанаб, што је Ибн Бадалу давало престиж и ауторитет над његовим саплеменицима.[1] Штавише, преко тетке, Мајсун бинт Бадал, Ибн Бадал је такође био рођак омејадског калифа Јазида I, који је повећао свој утицај на владајућу омејадску династију.[1] Касније је постао и Јазидов зет.[1]
Каријера под Омејадима
[уреди | уреди извор]Командант и гувернер под Муавијом I и Јазидом
[уреди | уреди извор]Пре оснивања Омејадског калифата у 661, Ибн Бадал се борио за једног од чланова династије и гувернера Сирије, Мувију I, a против следбеника калифа Алија у бици код Сифина у 657.[1] Током те битке, Ибн Бадал је био командант својих племена из племена Куда у Џунд Димашк (округу Дамаск).[1][3] Касније, Ибн Бадал је један од троје Бадалових унучади који су доминирали на политичкој сцени Омејада у суфијанидском периоду ,[3] суфијаниди су били потомци Аби Суфјанове линије племена Омејада, који су владали калифатом између 661 и 684. Због моћи племена Бану Калба и његових брачних односа са суфијанидима, Ибн Бадал је именован за гувернера Џунда Филастина (Палестински округ) и Џунд ел-Урдун (Јорданског округа) од стране Муавије I (в. 661-680) и Јазида I (680-683).[1] Ибн Бадал је пратио Јазида у Дамаск, где је дошао да преузме Халафит након смрти Муавије.[1] Био је утицајни глас на Јазидовом двору.[1]
Улога у омејадској кризи за наслеђе престола
[уреди | уреди извор]Јазид је такође поставио ибн Бадаловог брата, Са'ида ибн Малика, за гувернера покрајине Џунд Кинасрин (округ Кинасрин).[2][4] У овом округу су доминирали припадници племена Кајс који су били озлојеђенини због привилегованог положаја племена Калб на двору Омејада.[2] Ауторитет Са'ида у Кинасрин-у је био "изван издржљивости Кајса", каже историчар Ј. Велхаусен.[2] Под њиховим главним вођом у округу, Зуфар ибн ел-Харит ел-Килабиом, племе Кајс је срушило Саида.[2] У међувремену, Јазид је умро у 683. и Ибн Бадал је постао чувар његових младих синова,[5] Мувије II, и Халида и 'Абд Алаха.[1] Као последица утицаја Ибн Бадал-а, Муавија II је наследио свог оца као калифа, али је умро од болести у 684, што је изазвало кризу лидерства у калифату у време када се устнак Абдулах ибн ел Зубаира, из Медине новог тражиоца престола Калифата, распламсао у Хиџазу и Ираку.[6]
Ибн Бадал је подржао тврдње Мувијине млађе полу браће о наследству, иако је углавном њихова младост онемогућавала да један од њих буде прихваћен као калифи од стране ашрафа ( племенске властеле) из Сирије и гувернера других провинција. [6] У Сирији, гувернер Дамаска, Ел-Дахак ибн Кајс ел-Фихри, нагнуо је према Ибн ел-Зубаиру, док су гувернери Џунд Химс ( округ Хомс) и Кинасрин, Ел-Ну'ман ибн Башир Ел-Ансари и Зуфар ибн ел-Харит ел-Килаби, односно Кајси племена уопште, па чак и чланови проширене породице Омејада понудили су своје пуноправно признање суверенитета Ибн ел-Зубаиру.[1][6][7]
Ибн Бадал је жестоко настојао да одржава владавину Омејада, а тиме и административне и судске привилегије његовог домаћинства и племена Бану Калб.[6] Напустио је свој дом у Палестини и отишао за Јордан како би пратио догађаје у Дамаску.[1] Одредио је Рав ибн Зинба, поглавицу Џудама, за свог заменика у Палестини, али Рава је убрзо након тога протерао његов супарник из племена Џудам, Натил ибн Кајс, који се побунио и предао га Ибн ел-Зубаиру.[1][7] У међувремену, омејадски војсковођа, Убајд Алах ибн Зијад, стигао је у Дамаск из Ирака како би подржао владу Омејада.[1] Међутим, уместо Јазидове млађе деце, Убаид Алах се окренуо Марвану I, не-Суфианидовом члану клана Омејада,[6] који је био на путу ка Меки да призна калифат Ибн ел-Зубаиру, али га је Убаид Алах уверио да се врати у Палмиру и да затражи себи престо.[1]
Ибн Бадал је и даље фаворизовао Халид ибн Јазида и председавао састанком породице Омејада и сиријског ашрафа, искључујући Убаид Алаха, да би решио питање сукцесије Мувије II.[1] Састанак није одржан у главном граду Дамаску, где је владао ел-Дахак, чија је припадност и даље била под сумњом, него у Џабији, великом граду у округу Јордана.[8] Ел-Дахак није присуствовао састанку, након што га је ашраф племена Кајс убедио да га бојкотује и мобилише се за рат.[8] На састанку који је одржан у Џабији, Ибн Бадал је прогласио Ибн ел-Зубаир да је мунафик (лицемер) који је издао омејадску ствар.[7] Присутни ашраф се сложио, али је такође одбио и Халида и Абд Алаха, рекавши: "Ми не волимо идеју да би други Кајси ашраф требало да дођу код нас са шајком [Ибн ел-Зубаир] док им донесе младића".[7] После четрдесет дана разговора, састанак у Џабији је завршен тако што је закључен споразум којим је Марван номинован као нови калиф.[8][9] Иако је Ибн Бадалов кандидат одбијен, успео је да осигура одредбу којом ће Халид наследити Марвана.[10] Осим тога, у замену за његову номинацију, Марван је имао финансијске и административне обавезе према Ибн Бадалу, Бану Калбу и присутном ашрафу.[8]
Ел-Дахаксе се у међувремену улогорио у Марџ Рахиту, северно од Дамаска, са гарнизоном у Дамаску, јавно објавио своју лојалност са Ибн ел Зубаиром и одустао од династије Омејада.[11] Гувернери Кајнасрина и Химса су послали трупе ел-Дахакаду, као и Натил ибн Кајс из Палестине.[11] Марванови племенски савезници, укључивали су птипаднике племена Калб из Јордана , Кинда и Гасан.[12] Док је историчар Патриција Крон изјавила да је Ибн Бадал био присутан у Марџу Рахиту,[3] средњовековни историчар ел-Табари написао је да се Ибн Бадал "одвезао до Јордана".[12] У јулу 684. године, две стране су се бориле у бици код Марџа Рахита, што се завршило масовним поразом за племе Кајс и убиством ел-Дахака.[8] Овим је Марваном преузео калифат у Дамаску, док су реперкусије битке довеле до дуготрајне крвне заваде између Кајса и Калба.[8] У овим каснијим биткама, племе Калб је предводио брат ибн Бадала, Хумајд ибн Хураит ибн Бахдал.[4]
Каснији живот и смрт
[уреди | уреди извор]Средњовековни извори не помињу да ли је Ибн Бадал наставио са својим гувернерством Палестине након тријумфа Омејада-Калби код Марџ Рахите, "али то очигледно није немогуће", каже Кроне.[4] Марван је умро у априлу 685. године, мање од годину дана након што је постао калиф; међутим, пре његове смрти, успео је да обавеже Ибн Бадала да призна његовог сина Абд ел-Малика ибн Марвана као наследника Калифата уместо Калидбина Јазида.[10][4] После тога, утицајног дела Ибн Бадала постепено је одступио са битних позиција.[10] Подржао је Абд ел-Малика против побуњеника Амр ибн Са'ид ел-Ашдака и био је у друштву Омејада који су били сведоци 'погубљења Амра.[10][4] Према Ламенс-у, "Након овог догађаја више се не чује за овог вођу Калбија који је у једном тренутку био арбитар судбине династије Омејада."[10] Ибн Бадал је вероватно умро 688/89.[10]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ Lammens 1971, стр. 270
- ^ а б в г д Wellhausen 1927, стр. 170
- ^ а б в Crone 1980, стр. 93
- ^ а б в г д Crone 1980, стр. 94
- ^ Lammens . 1966. стр. 920.
- ^ а б в г д Kennedy 2004, стр. 78
- ^ а б в г Al-Tabari, ed. Hawting (1989). стр. 49–50.
- ^ а б в г д ђ Kennedy 2004, стр. 79
- ^ Lammens 1971, стр. 270–271
- ^ а б в г д ђ Lammens 1971, стр. 271
- ^ а б Al-Tabari, ed. Hawting . 1989. стр. 56.
- ^ а б Al-Tabari, ed. Hawting . 1989. стр. 59.
Литература
[уреди | уреди извор]- Crone, Patricia (1980). Slaves on Horses: The Evolution of the Islamic Polity. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52940-2.
- Kennedy, Hugh N. (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second изд.). Harlow: Pearson Education Limited. ISBN 978-0-582-40525-7.
- Lammens, Henri (1960). „Baḥdal”. Ур.: Lewis, B; Pellat, Ch; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, Volume 1 A-B (2nd изд.). Leiden: Brill. стр. 919—920. ISBN 978-90-04-08114-7.
- Lammens, Henri (1971). „Ḥassān b. Mālik”. Ур.: Lewis, B; Menage, V. L.;Pellat, Ch; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, Volume 3 H–Iram (2nd изд.). Leiden: Brill. стр. 270—271. ISBN 978-90-04-08118-5.
- Al-Tabari (1989). Hawting, G. R., ур. The History of al-Tabari Vol. 20: The Collapse of Sufyanid Authority and the Coming of the Marwanids: The Caliphates of Mu'awiyah II and Marwan I and the Beginning of the Caliphate of 'Abd al-Malik. Albany: State University of New York Press.
- Wellhausen, J. (1927). Weir, Margaret Graham, ур. The Arab Kingdom and its Fall. University of Calcutta.