Пређи на садржај

Манхва

С Википедије, слободне енциклопедије
Колекција манхви објављених шездесетих година двадесетог века.

Манхва (кореј. 만화, Manhwa) корејска је реч за стрип. Ван корејског говорног подручја, термин се односи на стрипове настале у Јужној Кореји. Манхве имају карактеристике јапанских манги, и могу бити штампаног или дигиталног формата, али тада се често називају вебтуновима.

Карактеристике

[уреди | уреди извор]

Цртач манхви зове се „манхвага” (만화가). Манхве се могу читати хоризонтално, с лева на десно, али и вертикално, са десна на лево, ако су тако форматиране.[1] Странице на дигиталној манхви, односно вебтуну, читају се скроловањем, за разлику од манги чији се листови окрећу као у традиционалној књизи. Манхве су често у боји када су дигиталне, али се штампају црно-бело.[2]

Иако инспирисан мангама, стил манхве се подоста разликује. Тела ликова су најчешће цртана реалистично, док су лица стилизована. Одећа и позадине су углавном веома детаљно нацртане. Вебтунови имају могућности да помоћу скроловања демонстрирају покрете и проток времена, али им је дијалог једноставнији у поређењу са штампаним манхвама.[3]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Јапанска манга, кинеска манхуа и корејска манхва су когнати, односно имају исти корен—„ман,“ који се може превести као „импровизовано“ или „случајно“ на сва три језика. Остатак речи преводи се као „скица,“ те манга, манхуа и манхва дословно значе „импровизоване (случајне) скице“.[4] Кинеска манхуа се у 18. веку односила на слике цртане мастилом. Тек наредног века, популаризацијом јапанске манге, израз се почео односити на стрипове.

Историја

[уреди | уреди извор]
Први примерак манхве на дрвеној плочи, непознати уметник, 1908.

Прва манхва, коју је илустровао уметник Дојонг Ли, објављена је у тада новонасталом корејском дневном листу „Даеханминбо“ 2. јуна 1909. године.[5] У периоду од 1910. до 1945. године Кореја је била под јапанском окупацијом, те се јапански утицај проширио и на стрипове.[6] Реч „манхва“ добила је маха 1920их, али тада су многи дневни листови били угашени. Стрипови који су се објављивали у овом периоду су углавном били само за децу.

Оснивањем Републике Кореје 1948. године, политчки стрипови су опет почели да се објављују,[7] и то у првој стрипској ревији „Манхва Хаенгџин“.[8] Часопис је, међутим, убрзо угашен.

Избијањем Корејског рата 1950. године, стрипови су били коришћени како би побољшали морал војске. Ово је допринело њиховој популарности, и многи нови стилови и жанрови развијени су баш у овом периоду. Тада су и отварани манхва-кафићи („манхвабанг“), што је још више утицало на њихову популарност.[9] То је, међутим, корејској влади привукло пажњу, и убрзо су манхве почеле да се цензуришу.[10]

Јапански стрипови и серије су до 1990их година били забрањени у Кореји. Стога, када је забрана укинута, утицај јапанске манге проширио се на корејске стрипове. У том периоду су манхве такође почеле да се објављују у Северној Кореји. Уласком у 21. век, манхве су прешле на онлајн издаваштво (вебтун), и тиме се њихов утицај проширио на запад.

Манхве преведене на српски језик

[уреди | уреди извор]
  1. ^ McKinney, DW (24. 10. 2020). „Riding the Wave: The Steady Rise of Korean Manhwa”. Los Angeles Review of Books. Приступљено 3. 11. 2022. 
  2. ^ Peralta, Ederlyn (24. 7. 2020). „The Differences Between Manga, Manhwa and Manhua, Explained”. CBR.com. Приступљено 3. 11. 2022. 
  3. ^ „Differences between manga, manhua, and manhwa”. Dear Otaku Friend. Архивирано из оригинала 17. 10. 2022. г. 
  4. ^ Thompson 2007, стр. 13, Onoda 2009, стр. 10, Prohl & Nelson 2012, стр. 596, Fukushima 2013, стр. 19
  5. ^ „Manhwa 100: Centenary of Korean comics”. Manga Bookshelf. 18. 5. 2009. Приступљено 20. 4. 2023. 
  6. ^ Blakemore, Erin. „How Japan Took Control of Korea”. HISTORY. Приступљено 9. 12. 2019. 
  7. ^ „South Korea - History”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 9. 12. 2019. 
  8. ^ Russell, Mark James (20. 10. 2012). Pop Goes Korea: Behind the Revolution in Movies, Music, and Internet Culture. Stone Bridge Press. ISBN 978-1-61172-542-1. 
  9. ^ Yadao, Jason S. (1. 10. 2009). The Rough Guide to Manga. Penguin. ISBN 978-1-4053-8423-0. 
  10. ^ Kim, Kyung Hyun; Choe, Youngmin (7. 3. 2014). The Korean Popular Culture Reader. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-7756-6. 

Литература

[уреди | уреди извор]