Нолдори
У легендаријуму Џ. Р. Р. Толкина, Нолдори (што значи они који поседују знање) су били онај део другог клана Вилењака, Татјара, који су отишли у Аман. Према легенди, клан су основали Тата, други Вилењак који се пробудио покрај Кујвијенена, његова жена Татије и њихова 54 пратиоца, али Финве, први Нолдо који је отишао у Валинор са Оромеом и другим краљевима Вилењака, Ингвеом и Елвеом, постао је њихов краљ и повео је је половину (друга половина није хтела да пође и они су постали Аварима) Татјара у Валинор. Они су говорили Квенију у Валинору, али изгнаници који су се вратили у Средњу земљу су користили Синдарин, језик Синдара, Вилењака који никада нису отишли у Валинор.
Нолдоре су говорници Синдаринског језика називали Голодримима или Годхелимима, а Телери са Тол Ересеје Голдоима. Такође се наводе и под именом Дубокоумни Вилењаци. Једнина квенијске именице гласи Нолдо.[1] Они су били други клан и по узвишености и по бројности, други по узвишености иза Ванјара, који су били љубимци Манвеа и Варде, и други по бројности иза Телера, иако су били најбројнији у Валинору, јер је већи део Телера остао у Белеријанду. Обично су имали сиве очи и тамну косу (осим оних који су имали ванјарску плаву косу, што је било најприметније у роду Финарфина).
Историја[уреди | уреди извор]
Нолдори у Валинору[уреди | уреди извор]
Нолдори се сматрају највећима од Вилењака и свих народа Средње земље у мудрости, ратовању и умешности. У Валинору „велики постадоше њихово знање и вештина, али још силнија беше њихова жеђ за већим знањем, и у многим стварима убрзо надмашише своје учитеље. Мењали су свој језик, јер су гајили велику љубав према речима, и настојали су непрестано да пронађу прикладнија имена за све ствари које су познавали или замишљали“.[2] Били су миљеници Аулеа Ковача, и први су открили и обликовали драгуље. Са друге стране, Нолдори су били и најпоноснији од Вилењака: према речима Синдара, „требало им је место у коме би се свађали“.[3] Њихово највеће насеље је био град Тирион на Туни. Међу најмудријима од Нолдора био је Румил, творац првог писма и аутор многих епских књига. Феанор, син Финвеа и Миријеле, био је највећи од нолдорских занатлија, „најречитији и највештијих руку“[2] и творац Силмарила.
Нолдори су били најомрзнутији од Мелкора, који им је завидео на њиховом развоју и, више од свега, на Силмарилима. Стога је он ишао међу њих, нудећи савет, и Нолдори су га примали, будући да су били жељни знања. Али Мелкор је сејао лажи и на крају мир Тириона беше отрован. Феанор, побунивши се против свог полубрата Финголфина, је био изгнан, а са њим је пошао и његов отац Финве. Финголфин је остао као вођа Нолдора у Тириону.
Али Мелкор је имао друге планове које је желео да заврши. Недуго затим, уз помоћ Унголијанте, посекао је Два Дрвета, и дошавши у Форменос убио Финвеа, украо Силмариле и отишао из Амана. Феанор се тада, вођен жељом за осветом, побунио против Валара и одржао је говор пред Нолдорима, наговарајући их да напусте Валинор, крену за Мелкором, кога је назвао Морготом, и поведу рат против њега за повраћај Силмарила. Заклео се ужасном клетвом да ће јурити Моргота и прогласио се Узвишеним краљем Нолдора. Иако је већина Нолдора и даље сматрала Финголфина за свог краља, пратили су Феанора како се не би раздвајали од свог рода.
Одлазак у Средњу земљу[уреди | уреди извор]
Нолдори у Феаноровој пратњи су захтевали од Телера да им уступе њихове бродове. Када су Телери одбили, Нолдори су бродове узели на силу, починивши прво родоубијање. Гласоноша Валара је након тога дошао и пренео им „Пророчанство севера“, објављујући Коб Нолдора због Родоубијања и побуне, као и упозорење да ако наставе не само да неће повратити Силмариле, већ ће бити убијани и мучени. У том тренутку многи од Нолдора су се вратили у Валинор и Валари су им опростили. Они су изабрали Финарфина за свог вођу. Преостали Нолдори, вођени Финголфином, од којих многи нису имали никакве кривице у Родоубијању, су остали одлучни да напусте Валинор и оду у Средњу земљу.
Друго и Треће доба[уреди | уреди извор]
Већина Нолдора је отпловила назад у Аман на крају Првог доба. Неки су, попут Галадријеле, Финарфинове ћерке, или Келебримбора, Феаноровог унука, одбили опроштај Валара и остали у Средњој земљи. Гил-галад је основао ново краљевство у Линдону и владао је кроз читаво Друго доба, дуже од свих Узвишених краљева осим Финвеа. За Узвишеног краља су га прихватили и Нолдори Ерегиона. Након извесног времена, Саурон је заменио свог господара Моргота као нови Мрачни господар. Уз помоћ Владајућег Прстена утврдио је Мордор и започео дуги рат са преосталим Вилењацима. Напао је Ерегион, уништивши га притом, али је одбијен у Ривенделу и Линдону. Уз помоћ Нуменорејаца, Нолдори су успели да га поразе на неко време.
Међутим, године 3319 дд, Нуменор је пао звог Ар-Фаразонове побуне против Валара, у којој је Саурон имао велики удео. Када је Елендил побегао са својим синовима у Средњу земљу и основао краљевства Арнор и Гондор, Саурон је покушао да освоји Гондор на брзину. Елендил и Гил-галад су кренули на Мордор у „Последњем савезу Људи и Вилењака“ и поразили Сауронову војску у бици на Дагорладу („бојно поље“) и коначно Саурона у опсади Барад-дура. Ту је страдао Гил-галад и са њиме је окончано Узвишено краљевање Нолдорима. Ниједан нови Узвишени краљ није био изабран, пошто нико није ни захтевао то звање. Стога се наводи да је Узвишено краљевање Нолдорима прешло преко мора, код Нолдора у Валинору, којима је владао Финарфин, Финвеов трећи син, који никада није отишао. Од Финвеових потомака у Средњој земљи су остали само Галадријела и Елронд Полувилењак (као и краљеви Нуменорејаца кроз дугу лозу Елрондовог близанца Елроса).
У Трећем добу, преостали Нолдори су се проредили и крајем Трећег доба једина преостала насеља Нолдора у Средњој земљи су била у Ривенделу и Линдону. Њихова судбина од потпуног нестајања са света је била заједничка за све Вилењаке.
Узвишени краљеви Нолдора[уреди | уреди извор]
- У Валинору:
- Финве, први Узвишени краљ
- Феанор, први Финвеов син, присвојио титулу након очеве смрти
- Финголфин, други Финвеов син, већина Нолдора га је сматрала Узвишеним краљем
- Финарфин, трећи Финвеов син, владао преосталим Нолдорима у Аману
- У Средњој земљи:
- Финголфин, након што се Маидрос одрекао права на првенство
- Фингон, први Финголфинов син
- Тургон, други Финголфинов син
- Гил-галад, син Ородрета, син Ангрода, последњи Узвишени краљ Нолдора у изгнанству.[4]
Није потпуно јасно како је Финве постао Узвишеним краљем. Могуће је да је био потомак родоначелника Нолдора, „Тате“, или је био прихваћен за вођу као посланик Нолдора код Валара. Нолдори су имали више принчевских кућа поред Финвеове: Глорфиндел од Гондолина и Гвиндор од Нарготронда, иако нису били у сродству са Финвеом, сматрани су принчевима. Међутим, ове ниже куће нису имале своја краљевства. Сва нолдорска краљевства у Белеријанду и касније у Еријадору су била краљевана Финвеовим потомцима.
Наследници Елроса (краљеви Арнора) су присвојили титулу Узвишеног краља, али нема никаквих назнака да се то односило на било шта осим на Узвишено краљевање Дунедаинима. Као наследници по женској линији, Елрос и његов брат Елронд никада нису сматрани подобнима за владање Вилењацима, а Елронд никада није ни захтевао титулу.
Треба напоменути да Галадријела, последња од куће Финвеа у Средњој земљи (осим Полувилењака) и сестра Гил-галадовог деде, такође никада није захтевала краљевску титулу за себе. Једино преостало вилењачко краљевство у Средњој земљи након Другог доба је било шумско краљевство у Мркој Шуми, којим је владао Синда Трандуил.
Телесне карактеристике[уреди | уреди извор]
Нолдори су били веома високи и мишићави. Њихова коса је обично била црна, али смеђа, црвена, па чак и сребрна су постојале међу некима од њих. Очи су им обично биле сиве.
Међурасни бракови су били уобичајени међу њима, и Нолдори су се повремено венчавали и са Телерима и са Ванјарима.
Култура[уреди | уреди извор]
Најособенија карактеристика Нолдора је њихова наклоност ка занатству. Она се креће од драгуљарства и шивења, па до прављења језика. Веома су се поносили овим вештинама. Несрећна нуспојава тога је била арогантност која је заразила Нолдоре и касније изазвала њихове велике патње.
Нолдори су, више но сви остали Вилењаци волели да граде велике градове и да живе у њима. Њихови градови су се обично налазили у дубоким планинским долинама, за разлику од приобалних и шумских домова Телера и Ванјара који су живели заједно са Валарима.
Они су припитомили коње и псе.
Род Финвеа[уреди | уреди извор]
Друге верзије легендаријума[уреди | уреди извор]
У раним верзијама Толкиновог легендаријума Средње земље, Нолдори су најчешће називани Нолдолима или Гномима. Називани су Гномима и у раним издањима „Хобита“ и „Господара прстенова“. Нолдори су били они који су говорили језик који је тада био нолдорски, или гномски, да би на крају постао синдарински у каснијим верзијама.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Џ. Р. Р. Толкин је у својим каснијим радовима обично користио облик Ñoldor, са тилдом изнад првог слова. Овим је желео да покаже да се име током Првог доба изговарало као IPA: [ˈŋɔldɔr] (реч је почињала са последњим гласом енглеске речи sing). У Трећем добу име се једноставно изговарало као IPA: [ˈnɔldɔr], па је у „Господару прстенова“ и „Силмарилиону“ уведено спеловање Noldor.
- ^ а б "Of Eldamar and the Princes of Eldalië"
- ^ Quendi and Eldar, pp. 381
- ^ У издатом „Силмарилиону“ се наводи да је Гил-галад син Фингона, али је Кристофер Толкин касније категорично тврдио у књизи „Народи Средње земље“ да је то била његова грешка и да је он син Ородрета, који је, са друге стране, био син Ангрода, а не Финарфина