Маринер 2 — разлика између измена
м Разне исправке; козметичке измене |
Нема описа измене |
||
Ред 24: | Ред 24: | ||
| вебсајт = |
| вебсајт = |
||
}} |
}} |
||
'''Маринер 2''' била је америчка летелица из серије [[Маринер]] дизајнирана за проучавање [[Меркур]]а, [[Венера|Венере]] и [[Марс]]а. |
'''Маринер 2''' била је америчка летелица из серије [[Маринер]] дизајнирана за проучавање [[Меркур]]а, [[Венера|Венере]] и [[Марс]]а. |
||
Маринер 2 први је успешно дошао до Венере и представљао је упрошћену верзију ''Рејнџера'' баш као и [[Маринер 1]]. Летелица је требала да буде лансорана на Atlas-Centaur ракети, али она није била спремна. За дизање изван атмосфере зато се користи стари модел Atlas-Agena. Лансирана је 27. августа 1962. и кренула ка Венери, где се нашла 14. децембра и била на минималног удаљености од планете (34 773 километара). |
Маринер 2 први је успешно дошао до Венере и представљао је упрошћену верзију ''Рејнџера'' баш као и [[Маринер 1]]. Летелица је требала да буде лансорана на Atlas-Centaur ракети, али она није била спремна. За дизање изван атмосфере зато се користи стари модел Atlas-Agena. Лансирана је 27. августа 1962. и кренула ка Венери, где се нашла 14. децембра и била на минималног удаљености од планете (34 773 километара). |
||
Ред 32: | Ред 29: | ||
Маринер 2 био је хексагоналног облика, са свега једним метром у пречнику главног дела. Одатле су се гранали соларни панели и остали инструменти и антене за комуникацију. Летелица је поседовала два [[Радиометар|радиометра]] (за [[Инфрацрвена светлост|инфрацрвени]]) и микроталасни део спектра), |
Маринер 2 био је хексагоналног облика, са свега једним метром у пречнику главног дела. Одатле су се гранали соларни панели и остали инструменти и антене за комуникацију. Летелица је поседовала два [[Радиометар|радиометра]] (за [[Инфрацрвена светлост|инфрацрвени]]) и микроталасни део спектра), |
||
сензор за [[Микрометеорит|микрометеорите]], сензор за соларну плазму и [[магнетометар]]. Циљ ових инструмената био је да се што боље упозна Венерина атмосфера и њен састав. |
сензор за [[Микрометеорит|микрометеорите]], сензор за соларну плазму и [[магнетометар]]. Циљ ових инструмената био је да се што боље упозна Венерина атмосфера и њен састав. |
||
На путу до Венере, Маринер 2 мерио је [[соларни ветар]] и наелектрисане честице у њему. Тиме је потврдио истраживања [[Совјетски Савез|Совјетске]] летелице [[Луна 1]] из 1959. године. Такође је мерила и [[Међупланетарна прашина.|прашину]] у [[Међупланетарни простор|међупланетарном простору]]. Када је 14. септембра дошла до Венере, летелица је скенирала планету радиометрима а добијени подаци указивали су да је она прекривена хладним облацима а да јој је површинао веома врућа. |
На путу до Венере, Маринер 2 мерио је [[соларни ветар]] и наелектрисане честице у њему. Тиме је потврдио истраживања [[Совјетски Савез|Совјетске]] летелице [[Луна 1]] из 1959. године. Такође је мерила и [[Међупланетарна прашина.|прашину]] у [[Међупланетарни простор|међупланетарном простору]]. Када је 14. септембра дошла до Венере, летелица је скенирала планету радиометрима а добијени подаци указивали су да је она прекривена хладним облацима а да јој је површинао веома врућа. |
||
== Инструменти == |
== Инструменти == |
||
Само 18 килограма од укупне масе маринера 2 било је дозвољено за инструменте у сврху научних истраживања. Коришћени су следећи инструменти: |
Само 18 килограма од укупне масе маринера 2 било је дозвољено за инструменте у сврху научних истраживања. Коришћени су следећи инструменти: |
||
* '''Радиометар''' за микроталасно зрачење који је коришћен да би се одредила температура на планети и одредиле карактеристике атмосфере. Мерења су рађена на две таласне дужине (13.5 и 19 милиметара) и цео радиометар тежио је 10 килограма а напајање је било од 4 до 9 [[Ват|вати]]. |
* '''Радиометар''' за микроталасно зрачење који је коришћен да би се одредила температура на планети и одредиле карактеристике атмосфере. Мерења су рађена на две таласне дужине (13.5 и 19 милиметара) и цео радиометар тежио је 10 килограма а напајање је било од 4 до 9 [[Ват|вати]]. |
||
Ред 46: | Ред 39: | ||
* '''Детектор [[Космичко зрачење|космичких зрака]]''' који је мерио честице са високом енергијом у космичком зрачењу. |
* '''Детектор [[Космичко зрачење|космичких зрака]]''' који је мерио честице са високом енергијом у космичком зрачењу. |
||
* '''Детектор соларне плазме''' који мери спектар слабо позитивних наелектрисаних честица које долазе од Сунца, тј. соларни ветар. |
* '''Детектор соларне плазме''' који мери спектар слабо позитивних наелектрисаних честица које долазе од Сунца, тј. соларни ветар. |
||
==Мисија== |
==Мисија== |
||
Ред 57: | Ред 49: | ||
* експериментисање са системом за напајање |
* експериментисање са системом за напајање |
||
* оцењивање рада система за навигацију |
* оцењивање рада система за навигацију |
||
==Резултати== |
==Резултати== |
||
Ред 85: | Ред 75: | ||
== Извори == |
== Извори == |
||
* http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19660006862.pdf |
* [http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19660006862.pdf О мисији Маринер 2] на ntrs.nasa.gov |
||
* http://solarsystem.nasa.gov/missions/profile.cfm?MCode=Mariner_02 |
* [http://solarsystem.nasa.gov/missions/profile.cfm?MCode=Mariner_02 Циљ мисије Маринер 2] на solarsystem.nasa.gov |
||
* http://airandspace.si.edu/collections/artifact.cfm?id=A19760027000 |
* [http://airandspace.si.edu/collections/artifact.cfm?id=A19760027000 Маринер 2] на airandspace.si.edu |
||
[[Категорија:Астрономија]] |
[[Категорија:Астрономија]] |
Верзија на датум 18. јануар 2015. у 19:10
Маринер 2 | |
---|---|
Оператор | НАСА |
Произвођач | Jet Propulsion Laboratory |
Тип мисије | Орбитер |
Датум лансирања | 22. август 1962. |
Крај мисије | 3. јануар 1963. |
Ракета-носач | Atlas LV-3 Agena-B |
Маса | 202.8 kg |
Снага напајања | 220 W |
Врста орбите | Хелиоцентрична |
Периапсис | 105,464,560 km |
Маринер 2 била је америчка летелица из серије Маринер дизајнирана за проучавање Меркура, Венере и Марса. Маринер 2 први је успешно дошао до Венере и представљао је упрошћену верзију Рејнџера баш као и Маринер 1. Летелица је требала да буде лансорана на Atlas-Centaur ракети, али она није била спремна. За дизање изван атмосфере зато се користи стари модел Atlas-Agena. Лансирана је 27. августа 1962. и кренула ка Венери, где се нашла 14. децембра и била на минималног удаљености од планете (34 773 километара).
Маринер 2 био је хексагоналног облика, са свега једним метром у пречнику главног дела. Одатле су се гранали соларни панели и остали инструменти и антене за комуникацију. Летелица је поседовала два радиометра (за инфрацрвени) и микроталасни део спектра), сензор за микрометеорите, сензор за соларну плазму и магнетометар. Циљ ових инструмената био је да се што боље упозна Венерина атмосфера и њен састав.
На путу до Венере, Маринер 2 мерио је соларни ветар и наелектрисане честице у њему. Тиме је потврдио истраживања Совјетске летелице Луна 1 из 1959. године. Такође је мерила и прашину у међупланетарном простору. Када је 14. септембра дошла до Венере, летелица је скенирала планету радиометрима а добијени подаци указивали су да је она прекривена хладним облацима а да јој је површинао веома врућа.
Инструменти
Само 18 килограма од укупне масе маринера 2 било је дозвољено за инструменте у сврху научних истраживања. Коришћени су следећи инструменти:
- Радиометар за микроталасно зрачење који је коришћен да би се одредила температура на планети и одредиле карактеристике атмосфере. Мерења су рађена на две таласне дужине (13.5 и 19 милиметара) и цео радиометар тежио је 10 килограма а напајање је било од 4 до 9 вати.
- Радиометар за инфрацрвено зрачење који је коришћен за одређивање температуре планете, али за разлику од радиометра у микроталасном делу спектра, овај је истраживао само мање делове планете, а не планету у целини. Снимано је на две таласне дужине где су сигнали били најјачи (од 8 до 9 µm фокусирано на 8.4 и од 10 до 10.8 µm фокусирано на 10.4). Овај инструмент тежио је 1.3 килограма и захтевао свега 2.4 вата за напајање. Мерио је температуре од 200 до 500 К.
- Магнетометар мерио је магнетно поље саме Венере као и осталих планета. Коришћене су две скале које је инструмент сам аутоматски мењао: ± 64 γ и ± 320 γ (1 γ = 1 нанотесла).
- Детектор космичких зрака који је мерио честице са високом енергијом у космичком зрачењу.
- Детектор соларне плазме који мери спектар слабо позитивних наелектрисаних честица које долазе од Сунца, тј. соларни ветар.
Мисија
- експеримент са радиометрима
- истраживање магнетосфере Венере и других планета
- мерење количине наелектрисаних честица у соларном ветру
- детекција микрометеорита
- оцењивање рада комуникационих сиистема
- експериментисање са системом за напајање
- оцењивање рада система за навигацију
Резултати
Маринеров радиометар је 14. децембра 1962. скенирао делове планете Венере у микроталасном делу спектра. Са снимањем се почело у 18:59 UTC и оно је трајало не више од 35 минута. Скенирана су три дела:
- терминатор
- осветљени део планете
- затамњени део на планети
Добијене вредности за температуру за тамну страну (ноћ на Венери) биле су 490 ± 11 K, док је за светлу страну (дан на Венери) добијен резултат био 511 ± 14 K а за терминатор 595 ± 12 K.
Откривено је и да планета поседује веома дебелу атмосферу која на планети прави ефекат стаклене баште и не дозвољава топлоти да напусти њену површину. Зато су температуре доста високе.
Магнетометром истражена су магнетна поља око Венере, која варирају између 2 γ и 10 γ. То је потврдило Пионирова истраживања и резултате из 1960. године. Ово је био доказ за то да међупланетарни простор није празан већ да у њему осим честица са Сунца делују и силе других ппланета. За Венеру конкретно, добијени резултати су показивали да она нема магнетно поље, или има веома слабо. Магнетометар је могао да детектује промене у јачини магнетног поља и радио је по том принципу, мада близу планете није уочио никакве промене. Могуће је, да како је Пионир 5 показао, Венера има магнетно поље али оно је слабо (1/10 Земљиног).
Види још
Извори
- О мисији Маринер 2 на ntrs.nasa.gov
- Циљ мисије Маринер 2 на solarsystem.nasa.gov
- Маринер 2 на airandspace.si.edu