Ракета-носач

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ракета-носач Сојуз полеће са лансирне рампе космодрома Бајконур.

Ракета-носач је ракета која се користи за подизање корисног терета са планете Земље у орбиту или у суборбиталну путању. Поред саме ракете, за лансирање терета неопходна је и лансирна рампа, торањ или зграда за сервисирање ракете док је на лансирној рампи, као и хангар или зграда недалеко од лансирне рампе у којој се врши финална монтажа ракете. Сва та инфраструктура чини један космодром (свемирску луку).

Корисни терет је обично вештачки сателит, сонда за истраживање или свемирски (космички) брод са људском посадом.

Једнократне ракете-носачи се користе за само једно лансирање. Обично се одвајају од корисног терета, степен по степен, при пењању, и обично се распадају при паду на Земљу. Поред овог приступа, постоје и ракете-носачи чији се један или више степени може вишекратно користити. Спејс-шатл (енгл. Space shuttle) користио је кућиште два помоћна ракетна мотора на чврсто гориво и по неколико десетина пута.

Подела[уреди]

По лансирној платформи[уреди]

По величини[уреди]

Ракете-носачи се по величини могу класификовати на више начина. NASA користи класификациону шему коју је развила Аугустинова комисија при дебати о замени спејс-шатла:[1]

  • метеоролошка ракета користи се за изучавање атмосфере или за врло кратке експерименте у бестежинском стању, омогућава суборбиталне летове и не може послати терет у орбиту,
  • ракета-носач мале носивости може у ниску Земљину орбиту (НЗО) да достави до 2.000 кг,
  • ракета-носач средње носивости може у НЗО да достави између 2.000 и 20.000 кг,
  • ракета-носач тешке категорије може у НЗО да достави између 20.000 и 50.000 кг,
  • ракета-носач супер-тешке категорије може у НЗО да достави преко 50.000 кг.[2]

Аријанаспејс, европски произвођач ракета-носача, такође класификује своју Аријану 5 у тешку категорију, пошто је њена носивост у НЗО мало преко 20.000 килограма;[3] поред тога, ракету Сојуз-2, коју такође користи, класификује као ракету-носач средње носивости.[4]

Занимљивости[уреди]

  • Највиша ракета-носач до сада била је америчка Сатурн V из пројекта Аполо, и била је висока 111 метара (као зграда од 44 спрата);
  • Највећи пречник имао је први степен совјетске ракете Н-1 и износио је 17 метара; прва следећа на листи је Сатурн V са 10,1 метара;
  • Највећу масу при полетању имала је РН Сатурн V – 2.938.000 kg, што је исто као 13 Кипова слободе;
  • Највећи потисак при полетању са лансирне рампе (рачуна се потисак на нивоу мора) имао је први степен ракете Н-1, и износио је 45,4 MN или 58,4 милиона коњских снага;
  • Највећи однос потиска и масе имала је ракета Делта II – 683.926.57 kg потиска/231.870 kg = 2,949, па је тако достизала брзину од 1 Маха само 33 секунде по полетању;
  • Највише мотора у склопу једног степена имала је ракета Н-1 – први степен садржао је 30 НК-15 ракетних мотора (касније је планирана и верзија Н-1Ф са снажнијим НК-33 моторима, али она је отказана када су САД спустиле човека на Месец);
  • Фамилија ракета-носача са највећим бројем летова до сада (мај 2016) је Сојуз/Р-7 – 1.862;
  • Највише узастопних успешних лансирања до сада (децембар 2015) постигла је америчка Делта II – 98 (планирана су још два пре пензионисања);
  • Највећу масу у ниску Земљину орбиту могла је да понесе ракета Сатурн V – 140.000 килограма;
  • Највише сателита при једном лансирању понела је руска ракета Дњепр 2014. године – 37;

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]