Марс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили бога у римској митологији, погледајте чланак Марс.
Марс Астрономски симбол Марса
Компјутерски генерисана слика из података које је прикупила мисија МГГ агенције Наса
Компјутерски генерисана слика из података које је прикупила мисија МГГ агенције Наса
Откриће
Орбиталне карактеристике
Афел 1,6660 АЈ
249,23[1] × 106 км
Перихел 1,3814 АЈ
206,62[1] × 106 км
Велика полуоса 1,523679 АЈ
227,939[1] × 106 км
Екцентрицитет 0,0935±0,0001[1]
Сидерички период 1,8808 Јулијанских година
668,5991 сола[a]
686,980 дана
Синодички период 2,135 Јулијанских година
779,96 дана
Средња орбитална брзина 24,077[1] км/сек
Максимална орбитална брзина 26,50 км/сек
Минимална орбитална брзина 21,97 км/сек
Средња аномалија 19,3564°
Инклинација 1,850° (од еклиптике)
5,65° (од Сунчевог екватора)
1,67° (од неваријабилне равни)[2]
Лонгитуда узлазног чвора 49,562°
Аргумент перицентра 286,537°
Сидерички период ротације 24,6229[1] сати
Трајање дана 24,6597[1] сати
Природни сателит 2[1]
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 3.389,5 ± 0,2[3] км
Екваторијални полупречник 0,533 Земљиног
3.396,2 ± 0,1[1] км
Поларни полупречник 0,531 Земљиног
3.376,2 ± 0,1[1] км
Елиптицитет 0,00589 ± 0,00015[1]
Маса 0,64171[1] × 1024 кг
Запремина 16,318[1] × 1010 км3
Густина 3,9355 ± 0,0004[1] гр/цм3
Површинска гравитација 3,711[1] м/сек2
Друга космичка брзина 5,027[1] км/сек
Албедо 0,25 (Бонд)[4]
0,17 (геом.)[5]
Привидна магнитуда +1,6 до –3[1]
Соларна озраченост 589,2[1] W/m²
Tемпература црног тела 210,1[1] K
Момент инерције 0,3662 ± 0,0017[1]
Удаљеност 78,39[1] × 106 км
Максимална удаљеност 401,3[1] × 106 км
Минимална удаљеност 55,7[1] × 106 км
Ректасцензија Северног пола 317,68143°[1]
Деклинација Северног пола 52,88650°[1]
Атмосфера
Атмосферски притисак 0,636 (0,4–0,87) kPa
Састав ваздуха

Марс је четврта планета по удаљености од Сунца и друга најмања у Сунчевом систему, након Меркура. Добила је име по римском богу рата – Марсу. Такође се назива и „црвеном планетом”, јер на површини преовладава гвожђе (III) оксид који јој даје црвенкасту боју.[9] Марс је терестричка планета са танком атмосфером, и површинским одликама које подсећају на Месец – ударни кратери, и на Земљувулканске купе, долине, пустиње и поларне ледене капе. Период ротације и годишња доба на Марсу су такође слична онима на Земљи, а сличан је и нагиб осе ротације планете који условљава годишња доба. На Марсу се налази Олимп (Олимпус Монс) – највећи вулкан и за сада друга највиша планина у Сунчевом систему (највиша на некој од планета)[b], као и Долина Маринера – један од највећих кањона у Сунчевом систему. Депресија Бореалис на северној полулопти заузима 40% површине планете и могуће је да је настала великим ударом другог небеског тела у Марс током формирања Сунчевог система.[10][11] Марс има два природна сателитаФобос и Дејмос, који су малих димензија и неправилног облика. Могуће је да су они у ствари ухваћени астероиди[12][13], налик астероиду 5261 Еурека који је Марсов тројанац.

Све до првог успешног пролета сонде Маринер 4 поред Марса 1965. године, много се причало о присуству воде у течном стању на површини. Ова нагађања била су заснована на периодичним променама светлих и тамних предела на површини, нарочито око поларних региона – посматрачи (предвођени Ђованијем Скјапарелијем и Персивалом Лоуелом) су закључили да су то мора и континенти. За дуге, тамне линије које су посматрачи видели кроз своје телескопе се сматрало да су канали за наводњавање који су се протезали преко целе површине, и да их је изградила цивилизација далеко напреднија од људске на Земљи. За ове линије се касније показало да су биле оптичка варка, мада ареолошки докази прикупљени роботизованим сондама послатим на површину указују да је Марс у далекој прошлости добрим делом био прекривен воденим пространствима.[14] Током 2005. године радарски подаци прикупљени из орбите указали су на велике количине леда на половима[15], али и на нижој ареографској ширини.[16][17] Марсовски ровер Спирит открио је 2007. године у прикупљеним узорцима хемијска једињења која садрже водене молекуле. Лендер Феникс је 31. јула 2008. прикупио директне узорке леда који се налазио непосредно испод површине на месту на којем се сонда спустила.[18] Агенција Наса је 28. септембра 2015. објавила доказе о присуству течне слане воде на површини Марса у летњим месецима.[19]

Марс тренутно истражује седам свемирских сонди: пет из орбите – Одисеј, Марс експрес, MRO, Мејвен, Мангалијан, и две на површини – ровери Опортјунити и Кјуриосити. Фотографије сонде MRO откриле су сезонске токове воде у најтоплијим месецима на Марсу.[20] Ровер Кјуриосити је 2013. открио да између 1,5 и 3% тла чини вода (мада је та вода везана за друга једињења и није слободно доступна).[21]

У току су многа истраживања везана за настањеност Марса живим организмима у прошлости, али и у садашњости. Испитивања на самом тлу Марса спроведена су сондама Викинг 1 и 2, роверима Спирит и Опортјунити, лендером Феникс и ровером Кјуриосити. У изградњи је још неколико сонди опремљених астробиолошким инструментима – Инсајт, Марс 2020. и Егзомарс.[22][23][24][25] Током 2020их је планирана и међународна мисија повратка узорака тла на Земљу. Слетање људи на Марс агенција Наса тренутно има у плану око 2040. године.

Марс је лако видљив са Земље голим оком, и лако се уочава његова црвенкаста боја. Његова привидна магнитуда је –2,91,[4] тако да су од њега на небу сјајнији само Јупитер, Венера, Месец и Сунце. Оптички земаљски телескопи имају ограничене могућности при посматрању Марса – могуће је разазнати одлике на површини веће од 300 км, и то када су Марс и Земља најближи у својим орбитама; ове потешкоће јављају се због Земљине атмосфере.

Како је Марс био римски бог рата, а грчко име за Марс је Арес, за појмове везане уз Марс користи се префикс арео- уместо гео-, нпр. уместо географска ширина користимо појам ареографска ширина.

Физичке карактеристике[уреди]

Марс у поређењу са Земљом
Анимација са главним одликама

Марс има полупречник приближно једнак половини Земљиног и само десети део њене масе, пошто му је густина мања, али је његова површина тек нешто мања од површине копна на Земљи.[4] И док је Марс већи и масивнији од Меркура, Меркур је гушћи. Ово резултује тиме да ове планете имају приближне јачине гравитационих сила, где је гравитациона сила Марса чак и јача за нешто мање од 1%. Црвенкасто-наранџаст изглед површине Марса је последица гвожђе (III) оксида, познатијег као рђа.[26]

Унутрашња структура[уреди]

Као што је то случај и код Земље, унутрашњост Марса је слојевита – у центру се налази метално језгро окружено слојевима материјала мање густине.[27] Најновији модели унутрашње структуре црвене планете, поткрепљени подацима прикупљеним свемирским сондама крајем 20. и почетком 21. века, указују на језгро пречника 3.580 ± 130 км, састављено углавном од гвожђа и никла, и око 16–17% сумпора.[28] Сматра се да овакво језгро, састављено од гвожђе (II) сулфида, има дупло већу концентрацију лаких елемената од Земљиног језгра.[29] Језгро је окружено силикатним мантлом који је оформио многе тектонске и вулканске одлике на планети, али се чини да је данас тај мантл неактиван („успаван”). Осим силицијума и кисеоника, најраспрострањенији елементи у кори Марса су гвожђе, магнезијум, алуминијум, калцијум и калијум. Просечна дебљина коре планете је око 50 км, док је максимална дебљина око 125 км.[29] Земљина кора, са просечном дебљином од 40 км, је када се узме у обзир величина обе планете три пута тања од коре црвене планете. Наса ће 2018. године лансирати лендер Инсајт опремљен сеизмометром, који ће прикупити значајно прецизније и детаљније податке о унутрашњем саставу.[30]

Површинска ареологија[уреди]

Марсова топографија. Јужни пол горе лево, северни пол горе десно. Доња слика приказује Меркаторову пројекцију Марса до 70° ареографске ширине. Висина терена је означена разним бојама.

Марс је терестричка планета која се састоји од минерала који садрже силицијум и кисеоник, метале, и друге елементе који се обично могу пронаћи у стенама. Површину планете углавном чини толиетски базалт,[31] мада су поједини делови богатији силицијумом него типичан базалт и сличнији су андезитним стенама на Земљи или силицијумском стаклу. Региони са ниским албедом поседују трагове плагиокласа, док региони на северној полулопти са ниским албедом указују на концентрацију силиката знатно изнад нормалних вредности. На деловима површине на јужној полулопти, које углавном чине висије, детектовано је присуство пироксена богатих калцијумом. На појединим локалитетима детектовани су и хематит и оливин.[32] Површина планете је највећим делом прекривена дебелим слојем гвожђе (III) оксидне прашине (рђе).[33][34]

Иако нема доказа о постојању глобалног магнетског поља на Марсу[35], из података прикупљених сондама јасно се види да су поједини делови коре планете намагнетисани, као и да је у прошлости долазило до замене магнетских полова магнетног дипола. Ова појава назива се палеомагнетизам и јавља се у минералима који су подложни магнетисању, и имају особине сличне наизменичним линијама које се формирају на дну океана на Земљи. Према једној теорији, објављеној 1999. и преиспитаној 2005. године (уз помоћ података прикупљених сондом Марсов глобални геометар), ова појава демонстрира постојање тектонских плоча на Марсу пре 4 милијарде година, пре него што је планетарни динамо престао да ради, након чега је и магнетско поље планете „избледело”.[36]

При формирању Сунчевог система, Марс је настао стохастичким процесом акреције из протопланетарног диска који се налазио у орбити око Сунца.[c] Марс поседује јединствене хемијске одлике чији је узрок позиција планете унутар Сунчевог система. Хемијски елементи са нижом тачком кључања, попут хлора, фосфора и сумпора, су знатно присутнији на Марсу него на Земљи; ови елементи су вероватно нестали из региона ближе Сунцу јер их је „одувао” соларни ветар младе и енергетичне звезде.[37]

По завршетку формирања планета, све су прошле кроз тзв. „касно тешко бомбардовање” (енгл. Late Heavy Bombardment). Око 60% површине Марса поседује доказе о ударима из тог периода[38][39][40], док остатак површине чине велике депресије (басени) настали као последица тих удара. Подаци прикупљени орбитерима указују на огроман ударни басен на северној полулопти планете, димензија 10.600 x 8.500 км, или четири пута већи од басена Јужни пол-Ејткен на Месецу – другог највећег ударног басена откривеног до сада.[10][11] Према овој теорији у Марс је ударило небеско тело величине Плутона пре око 4 милијарде година. Овај удар, који се сматра узроком Марсове хемисферичне дихотомије, оформио је раван басен Бореалис који заузима 40% површине планете.[41][42]

Ареолошка историја Марса може се поделити на многе периоде, али се могу издвојити следећа три значајнија:[43][44]

Уметничко виђење показује како је Марс можда изгледао пре 4 милијарде година.
  • Нојев период (енгл. Noachian period) – назван по региону Нојева земља (лат. Noachis Terra) – током којег је формирано најстарије тло на Марсу, од пре 4,5 до 3,5 милијарди година. Кора из овог периода је раштркана по целој површини данашњег Марса и прошарана је многим ударним кратерима. Испупчење Тарсис, вулканског порекла, је вероватно настало у овом периоду. Крајем овог периода јављале су се честе и обилне поплаве (тада је на Марсу вероватно владала топлија клима па је било обиље воде у течном стању).
  • Хисперијски период (енгл. Hesperian period) – назван по Хисперијском платоу (лат. Hesperia Planum) – трајао је од пре 3,5 до 3,3/2,9 милијарди година. Хисперијски период обележило је формирање великих поља лаве.
  • Амазонски период – назван по Амазонским равницама (лат. Amazonis Planitia) – од пре 3,3/2,9 милијарди година до данас. Региони формирани у овом периоду имају мали број ударних кратера, али су иначе доста разноврсни. Планина Олимп је формирана током овог раздобља историје планете, као и неки други токови лаве.

И на данашњем Марсу је присутна одређена ареолошка активност. У долини Атабаска (названој по реци у Канади) било је токова лаве до пре 200 милиона година. Водених токова било је у рововима названим Керберова удубљења (енгл. Cerberus Fossae) пре мање од 20 милиона година, што указује и на вулканску активност у истом временском периоду.[45] На фотографијама сонде MRO од 19. фебруара 2008. године видљиве су лавине на литици високој 700 метара.[46]

Тло[уреди]

Прашина богата силицијумом откривена ровером Спирит.

Лендер Феникс прикупио је податке из којих се видело да је тло на Марсу благо алкално и садржи елементе попут магнезијума, натријума, калијума и хлора. Ове хранљиве материје могу се наћи и у баштама на Земљи, и неопходне су при узгајању биљака.[47] Експерименти спроведени током ове мисије показали су да тло Марса има базну pH вредност 7,7, и садржи 0,6% соли перхлората.[48][49][50][51]

Пруге су честе на Марсу и често се појављују нове на стрмим падинама кратера, исушених корита и долина. Ове пруге су тамне када се појаве, а затим с временом постану светлије. Понекад, ове пруге се појаве на мањем подручју да би се затим прошириле и на неколико стотина метара. Такође је уочено да прате контуре стена и других препрека које им се нађу на путу. Теорија о пореклу ових пруга која је најшире прихваћена у научним круговима је да су оне тамне јер су то у ствари тамни слојеви подповршинског тла који су откривени када одрон или мањи торнадо уклони блеђи површински слој тла.[52] Према другим теоријама, настанак ових пруга објашњава се деловањем воде или чак растом живих организама.[53][54]

Хидрологија[уреди]

Главни чланак: Вода на Марсу

Вода се у течном агрегатном стању не може наћи на површини Марса због изузетно ниског атмоосферског притиска – 100 пута нижег од атмосферског притиска на Земљи, осим у низијама где је притисак мало виши и то на врло кратак временски период. Две поларне ледене капе су, према за сада доступним подацима, сачињене углавном од воденог леда. Запремина леда у јужној поларној капи довољна је да, уколико би се цела отопила, поплави целу површину планете водом до дубине од 11 метара. Мантл пермафроста простире се од полова све до ареографске ширине од 60°.

Сматра се да су велике количине воденог леда заробљене у криосфери Марса. Током 2005. године радарски подаци прикупљени из орбите указали су на велике количине леда на половима[15], али и на нижој ареографској ширини.[16][17] Марсовски ровер Спирит открио је 2007. године у прикупљеним узорцима хемијска једињења која садрже водене молекуле. Лендер Феникс је 31. јула 2008. прикупио директне узорке леда који се налазио непосредно испод површине на месту на којем се сонда спустила.[18]

Микроскопски снимак ровера Опортјунити приказује конкрецију хематита, која указује на присуство течне воде у прошлости.

Изглед рељефа на Марсу сугерише да је вода у прошлости текла по површини. Велики захвати избразданог терена, који су названи одводни канали, пресецају површину на око 25 места. Сматра се да су ове формације настале ерозијом при катастрофалном ослобађању воде из подземних издана, мада постоје и теорије да су неке од њих настале деловањем глечера или лаве.[55][56] Један од већих примера је Ma'adim Vallis (Ma'adim значи Марс на хебрејском), дуг 700 км, и много је већи од Великог кањона са ширином од 20 км и дубином на појединим местима и до 2 км. Сматра се да је настао деловањем водених токова у ранијој историји Марса. Процењује се да је најмлађи од ових канала настао пре само неколико милиона година.[57] На другим местима, нарочито на најстаријим пределима површине Марса, мање, дендритске мреже долина су раштркане по великом делу површине. Одлике ових долина, као и њихов распоред сугеришу да су настале токовима воде чији је извор била киша и снег у далекој историји. Подповршински водени токови и извори можда су играли значајну улогу у формирању неких од ових мрежа, али су атмосферске падавине највероватније биле главни извор ових токова у већини случајева.[58]

На зидовима кањона и кратера такође су уочене хиљаде формација које највише подсећају на вододерине на Земљи. Ове вододерине се најчешће срећу на већим висинама јужне полулопте и усмерене су ка екватору. Многи аутори навели су да је за формирање ових вододерина одговорна течна вода, највероватније од отапања леда[59][60], док други аутори сматрају да вододерине настају другим процесима попут мраза угљен-диоксида или кретањем суве прашине по површини.[61][62] На површини нису пронађене вододерине оштећене временским приликама, нити неке на којима су видљиви свежи ударни кратери, па се закључује да су ове одлике младе, и врло је могуће да су и данас активне.[60]

Друге ареолошке одлике, попут речних делти и алувијалних делти очуваних у кратерима[63], су додатни докази да су у прошлости владали топлији, влажнији услови на Марсу.[64] У таквим условима морала су да се оформе кратерска језера на великом делу површине планете, за шта су такође пронађени независни минералошки, седиментолошки и ареоморфолошки докази.[65] Научници су на основу термалних фотографија северних равница изнели теорију да су у далекој прошлости, када је планета била далеко влажнија и вероватно поседовала велики океан слане, хладе воде, плаже Марса запљускивали велики цунамији.[66]

Додатни докази да је на површини црвене планете некада било воде у течном стању је откриће специфичних минерала, попут хематита и гетита, који се понекад формирају у присуству воде.[67] Марсовски ровер Опортјунити је 2004. године детектовао минерал јарозит. Овај минерал јавља се само у присуству киселе воде, што директно указује на некадашње присуство воде на површини.[68] Исти минерал детектовао је орбитер MRO у новембру 2015. године, у региону Noctis Labyrinthus.[69] Од скоријих открића везаних за воду треба навести детекцију гипса, меког минерала, на површини ровером Опортјунити агенције НАСА, у децембру 2011. године.[70][71] Уз то, вођа овог истраживања Френсис Мекубин, планетарни научник на Универзитету Новог Мексика у Албукеркију, је након прегледа података везаних за минерале пронађене на Марсу изјавио да је количина воде у горњем мантлу планете једнака или већа од оне на Земљи – 50–300 делова у милион, што је довољно да се цео Марс прекрије слојем воде дубине 200–1.000 метара.[72]

Токови у летњим месецима на зидовима кратера Њутн.

НАСА је 18. марта 2013. године објавила доказе са инструмената ровера Кјуриосити везане за хидратацију минерала, највероватније хидрираног калцијум-сулфата, у неколико узорака стена, као и детекцију жица и нодула у другим стенама.[73][74][75] Анализе извршене инструментом DAN (динамички албедо неутрона) на роверу пружају доказе о присуству воде у подповршинском слоју, где се тло састоји од око 4% воде до дубине од 60 цм.[73]

Почетком 2015. научници су на основу података прикупљених телескопима VLT (део Европске јужне опсерваторије) и Кек на Хавајима објавили да је на Марсу у раној историји, пре око 4,5 милијарди година, постојао океан који је садржао више воде од северног леденог океана на Земљи. Та количина воде, која се процењује на 20 милиона кубних километара, била је довољна да се цела површина планете прекрије слојем воде дебљине око 137 метара, али је највероватније вода била сконцентрисана у северној хемисфери због конфигурације терена. На основу компјутерских модела се сматра да је та водена површина прекривала 19% површине планете (поређења ради, на Земљи Атлантски океан прекрива 17% укупне површине планете), што је око половине северне хемисфере, и на неким местима је дубина износила преко 1,5 km. Закључује се и да је у то време на Марсу било 6,5 пута више воде него што је данас складиштено у поларним капама, што значи да је Марс изгубио преко 87% некадашњих залиха воде.[76] Поједини научници ипак упозоравају да теорије о обиљу воде на Марсу у прошлости тек треба доказати, и истичу да модели климе још увек не показују да је планета некада у прошлости била довољно топла да подржи велике водене површине, попут мора или океана.[77]

НАСА је 28. септембра 2015. објавила да су потврђени докази о присуству токова хидрираних раствора соли на топлим падинама Марса, прикупљених спектрометарским очитавањима тамних предела на падинама.[78][79][80] Ова посматрања потврдила су претходне теорије, базиране на посматрањима времена настанка и степена ширења, да ове тамне црте настају током воде непосредно испод површинског слоја тла.[81] Ови токови садрже хидриране соли, перхлорате, који садрже молекуле воде у својој кристалној структури.[82] Токови се јављају на падинама планете у летњем периоду, када се температуре пењу изнад –23°C, а затим се поново леде када температура падне.[83]

Џулс Голдспил, са Института за планетарну науку у Аризони, је крајем новембра 2015. објавио да је на основу симулација које је његов тим спровео могуће да вода опстане у течном стању на данашњем Марсу. Уколико је извор непресушан (вода тече дуже време) могуће је да се вода краткотрајно задржи у течном стању на површини, пре него што се претвори у гас или се заледи. Поред тога, у симулацију је укључен и сценарио када се вода скупља у баре (језерца), и уколико се ради о хидротермалном извору (извору топле воде), вода би се ледила на површини, али би се након формирања слоја леда дебљине око 20 метара она испод тог слоја задржала у течном стању и више од годину дана, а потенцијално 3 до 4 године.[84]

Поларне капе[уреди]

Северна поларна капа почетком лета (1999)
Јужна поларна капа средином лета (2000)

На Марсу постоје две перманентне поларне ледене капе. Током зимског периода поларна капа се налази у трајном мраку, што условљава да на површини значајно опадне температура и да се 25–30% атмосфере наталожи на поларну капу у облику сувог леда (леда сачињеног од CO2).[85] Када се затим током лета пол поново изложи сунчевој светлости, замрзнути CO2 се отапа и испарава, стварајући снажне ветрове који дувају са полова брзином и до 400 км/ч. Ови сезонски процеси транспортују велике количине прашине и водене паре, па се на Марсу стварају мраз и високи облаци – цируси, одлике које се јављају и на Земљи. Облаци воденог леда фотографисани су ровером Опортјунити 2004. године.[86]

Ледене капе на оба пола углавном се састоје из воденог леда (70% је водени лед). Залеђени CO2 акумулира се као релативно танак слој дебљине једног метра на северној леденој капи и то само токо зиме на северној полулопти, док се на јужној поларној капи налази слој залеђеног CO2 дебео око 8 метара. Овај стални покривач сувог леда на јужној поларној капи је прошаран плитким јамама кружног облика, за које се на основу узастопних фотографија из орбите установило да се шире за по неколико метара сваке године. Ово сугерише да трајни покривач сувог леда изнад воденог леда на јужној капи деградира и полако нестаје.[87] Северна капа има пречник од око 1.000 км током лета на северној полулопти[88], и садржи око 1,6 милиона км³, што значи да је лед дебео око 2 км (уз претпоставку да је расподела по целој површини прилично равномерна).[89] Ради поређења, запремина леденог покривача на Гренланду, који је највећи на Земљи после оног на Антарктику, је 2,85 милиона км³. Јужна поларна капа има пречник од око 350 км, а ледени покривач дебео је око 3 км.[90] Укупна запремина леда у овој поларној капи је, заједно са околним слојевитим наслагама, такође око 1,6 милиона км³.[91] На обе поларне капе примећене су спиралне увале, чији су узрок настанка катабатички ветрови који дувају спирално услед Кориолисовог ефекта. До овог открића дошло се након прегледа података прикупљених радаром SHARAD сонде MRO.[92][93]

Сезонски мраз у неким пределима у близини јужне поларне капе условљава стварање тањих провидних плоча сувог леда на површини, дебљине један метар. Доласком пролећа, температура почне да расте, па долази до загревања површинског и подповршинског слоја тла које условљава испаравање сувог леда и настанак џепова CO2 под притиском. Притисак у овим џеповима расте све до критичне тачке када лед изнад пуца. Овако настају ерупције налик гејзирима, а поред CO2 избацује се и тамни базалтни песак и прашина, па се овакве ерупције могу видети на фотографијама из орбите.[94] Ови процеси су брзи, и одигравају се за свега пар дана или седмица, понекад и месеци, што је веома брзо гледано са ареолошке тачке гледишта. Гас који се креће испод површине леда ка гејзиру урезује у леду радијалне канале налик пауковој мрежи, процес који је инверзан процесу ерозије која би се јавила када вода отиче са неке површине у један централни отвор.[95][96][97][98]

Агенција ЕСА је 10. септембра 2015. објавила фотографију високе резолуције јужне поларне капе. Фотографија је снимљена у фебруару исте године сондом Марс експрес, током лета на јужној полулопти, са висине од 9.900 км изнад површине планете. Фотографија је снимљена у највишој тачки орбите (сонда се спушта на само 300 км у најнижој тачки) како би се видела разлика у рефлексији светлости са различитих делова површине при истим условима осветљења.[99] На основу података прикупљених радаром SHARAD сонде MRO, научници су потврдили претходна предвиђања да је последње ледено доба на Марсу завршено пре око 400.000 година и да глобална температура црвене планете од тада благо опада. За разлику од Земље, где се у време леденог доба лед (глечери) услед пада температуре шири ка местима на нижој ареографској ширини, на Марсу је супротно; за време леденог доба температура је већа, тако да се већа количина леда са поларних капа топи и доспева у атмосферу, па тако водена пара доспева ближе екватору где пада у облику снега и мрзне се на површини; када се ледено доба заврши температура полако поново опада па се лед повлачи у поларне ледене капе.[100]

Ареографија и називи површинских одлика[уреди]

Иако су познатији по мапирању Месеца, Јохан Хајнрих фон Медлер и Вилхелм Бир били су и први „ареографи”. Почели су тако што су утврдили да је већина одлика на површини Марса стална (непроменљива кроз време гледано кроз телескопе) и први су прецизније измерили период ротације планете. Године 1840. Медлер је комбиновао податке прикупљене током претходних десет година посматрања и саставио прву детаљну мапу Марса. Уместо да дају имена појединачним површинским одликама, Бир и Медлер просто су их обележили словима; тако је Меридијански залив (лат. Sinus Meridiani) добио ознаку „а”.[101]

Кратер Викторија, пречника 750 м, добио је назив по главном граду Сејшела.

Данас се имена овим одликама на површини црвене планете дају из више извора. Одлике које имају карактеристичан албедо називају се по класичној митологији (грчкој и римској). Кратери пречника већег од 60 км називају се по научницима и писцима, и другим људима који су допринели у изучавању Марса. Кратери пречника мањег од 60 км називају се по градовима и местима на Земљи са мање од 100.000 становника. Велике долине добијају назив по речи „Марс” или „звезда” на различитим језицима; мале долине називају се по рекама.[102]

Многе велике одлике које карактерише албедо задржале су своја стара имена, али се и она често допуњавају или мењају са новим открићима о њиховој природи и одликама. На пример, Nix Olympica (снегови Олимпа) преименовани су у Olympus Mons (планина Олимп).[103] Када се гледа са Земље, површина Марса може се поделити на две врсте области, које карактерише њихов албедо. За блеђе равнице прекривене прашином и песком, богате црвенкастим гвожђе (III) оксидом, се раније сматрало да су „континенти” на Марсу, и добили су имена попут Arabia Terra (Арабијска земља) или Amazonis Planitia (Амазонска равница). За тамније области се мислило да су мора, па су зато назване Mare Erythraeum, Mare Sirenum и Aurorae Sinus. Највећа тамна одлика видљива са Земље је Syrtis Major Planum.[104] Перманентна северна поларна капа названа је Planum Boreum, док је јужна названа Planum Australe.

Екватор Марса дефинисан је ротацијом планете, али је локација примарног меридијана одређена, као и на Земљи (Гринич), избором арбитрарне локације. Медлер и Бир су изабрали линију 1830. године за своје прве мапе црвене планете. Када је сонда Маринер 9 снимила детаљеније фотографије површине планете 1972. године, мали кратер, касније назван Airy-0, у региону Sinus Meridiani (у преводу Средњи или Меридијански залив) изабран је за дефиницију 0,0° ареографске дужине како би се испоштовала претходна дефиниција.[105]

Пошто Марс нема океане, па самим тим ни ниво мора, било је потребно утврдити и нулту висину површине планете као референтну тачку (на Земљи се од нивоа мора мери апсолутна/надморска висина). Ова референтна тачка назива се и ареоид Марса[106], аналогно земаљском геоид. Нулта висина дефинише се као висина на којој атмосферски притисак износи 610,5 Pa (6,105 mbar).[107] Овај притисак одговара тројној тачки воде, и износи око 0,6% атмосферског притиска на новоу мора на Земљи (0,006 atm).[108] Данас се у пракси нулта висина дефинише директно из гравитационих мерења сонди из орбите.

Ударна топографија[уреди]

Кратер Боневил и лендер марсовског ровера Спирит.

Дихотомија топографије на Марсу је веома упечатљива. На северу преовладавају велике равнице заравњене токовима лаве, док на југу владају висије прошаране кањонима и ударним кратерима из далеке прошлости. Истраживање из 2008. године је предочило доказе везане за теорију први пут представљену 1980. која постулира да је пре 4 милијарде година у северну полулопту Марса ударило небеско тело пречника између 350 и 2.300 км (1/10 и 2/3 пречника Месеца). Уколико се ова теорија покаже као тачна, то би значило да је северна полулопта на Марсу у ствари ударни кратер димензија 10.600 x 8.500 км, или ради поређења површине као Европа, Азија и Аустралија заједно, чиме би претекао равницу Утопија, такође на Марсу, и постао највећи ударни кратер у Сунчевом систему.[10][11]

Свеж удар астероида 3°20′ СГШ; 219°23′ ИГД / 3.34° СГШ; 219.38° ИГД / 3.34; 219.38пре/27. март и после/28. март, 2012. (MRO)[109]

Површина Марса прошарана је великим бројем кратера – укупно је пронађено 43.000 кратера пречника већег од 5 км.[110] Највећи потврђени од њих је ударни басен Утопија пречника 3.300 км.[111][112] Највећи и данас видљиви ударни басен је Хелас – блеђа одлика са вишим албедом, која је јасно видљива и са Земље.[113] Пошто Марс има мању масу од Земље, вероватноћа да се неки објекат судари са планетом је дупло мања у односу на Земљу. Марс је такође ближи главном астероидном појасу, па је већа вероватноћа да га удари објекат (астероид) који се на тој удаљености креће око Сунца. Такође је већа вероватноћа да га погоди кратко-периодична комета, односно комета чија се орбита налази унутар орбите Јупитера.[114] Упркос свим овим чињеницама, на Марсу има далеко мање кратера него на Месецу (где их има више од 300.000 само на страни окренутој Земљи), јер Марсова атмосфера пружа заштиту од удара мањих метеороида. Морфологија појединих кратера сугерише да је тло постало влажно након удара метеороида.[115]

Вулкани[уреди]

Снимак Олимпа сондом Викинг.

Вулканска активност имала је значајну улогу у ареолошкој еволуцији Марса.[116] Научници још од пролета сонде Маринер 9 поред црвене планете 1972. знају да вулканске одлике прекривају велике пределе на површини Марса. Међу овим одликама су велики токови лаве, „поља” лаве, као и највећи вулкани у Сунчевом систему.[117][118] Старост ових одлика креће се од >3,7 милијарди година (Нојев период) до <500 милиона година (касни Амазонски период), што указује да је планета била вулкански активна од самог настанка[119], а поједини научници сматрају да је активна и данас.[120] Западну полулопту црвене планете прекрива велики вулканско-тектонски комплекс познат под називом Тарсис. Ова огромна, издигнута формација протеже се неколико хиљада километара у пречнику, и прекрива скоро 25% планете.[121] Просечна висина региона је 7–10 км изнад нулте тачке. У правцу североисток-југозапад преко овог региона протежу се три огромна вулкана: Аскреус, Павонис и Арсиа, који су познати и под заједничким називом планине Тарсис. На северном крају региона налази се вулкан Алба.

Штитасти вулкан Олимпус Монс (планина Олимп) је угашени вулкан који се налази у западном крају региона Тарсис, 1.200 км од планина Тарсис. Олимп на Марсу је отприлике три пута виши од Монт Евереста, највише тачке на Земљи, високог 8.848 метара.[122] Олимпус Монс је највећа и највиша или друга највиша планина у Сунчевом систему, зависно од начина мерења, и различити извори наводе висину од 21 до 27 км.[123][124] Пошто је вулкан штитаст, његове падине нису стрме, у просеку свега 4–5°. Падине вулкана формиране су током више хиљада индивидуалних ерупција изузетно „ретке” (течне) лаве. У подножју вулкана налази се велика литица, на појединим местима висока и до 8 км, која на изглед формира постоље на којем се налази вулкан.

Тектонске одлике[уреди]

Велики систем кањона, названих долина Маринера (лат. Valles Marineris, по летелици Маринер 9 која их је открила 1971.г.; познат је и под називом Агатадимон–Agathadaemon на старим мапама канала), дугачак је око 4.000 км и на појединим местима дубок и до 7 км. Дужина овог система кањона може се упоредити са „ширином” Европе (авионски лет од Москве до Лисабона), и простире се преко једне петине обима планете. Поређења ради, Велики кањон Колорада дугачак је „само” 446 км и дубок непуна 2 км. Долина Маринера настала је издизањем целог региона Тарсис, услед чега је дошло до пуцања и пропадања коре и настанка кањона. Током 2012. године представљена је теорија да долина Маринера није само грабен, већ и граница између тектонских плоча на којој је дошло до трансверсног кретања у дужини од 150 км, што би значило да је Марс можда планета са две тектонске плоче.[125][126]

Пећине[уреди]

На фотографијама снимљеним из орбите инструментом THEMIS сонде Одисеј откривено је седам потенцијалних улазних отвора пећина на падинама вулкана Арсија Монс (лат. Arsia Mons).[127] Ове пећине, назване по вољним особама научника који су их открили, заједно су познате и под називом „седам сестара”.[128] Процењује се да су улази ширине између 100 и 250 метара и дубине најмање 73–96 метара. Пошто светлост не допире до дна ових пећина, велика је вероватноћа да су оне значајно дубље, а могуће је и да се шире даље од улаза. Једини изузетак је пећина Дина, чије је дно видљиво и налази се на дубини од 130 метара. Остале пећине остаће мистерија највероватније до првих људских мисија на црвену планету. Пећине су значајне јер пружају заштиту од микро-метеорида, УВ зрачења, сунчевих бакљи и високоенергетских честица које бомбардују површину планете. То значи да су услови унутар њих знатно гостољуивији од остатка површине, па постоји могућност, мада мала, да тамо има воде у подземним токовима или живих организама. Ове локације би такође могле да се искористе као склоништа за космонауте током пионирских мисија на Марс. У неким концептима наводи се да би људи били изложени далеко мањим дозама штетног зрачења уколико би боравишне одаје биле прекривене слојем тла дебелим неколико метара, па и мање, или ако би се налазиле унутар оваквих пећина.[129]

Атмосфера[уреди]

Нестанак атмосфере на Марсу (угљеник, кисеоник, и водоник), снимљено сондом Мејвен у UV.[130]

Марс је изгубио магнетосферу пре 4 милијарде година[131], за шта је могући кривац велики број удара астероида[132], тако да сунчев ветар има директну интеракцију са јоносфером планете, односећи атоме из њених спољашњих слојева и тако јој се смањује густина. Орбитери Марсов глобални геометар и Марс експрес детектовали су јонизоване атмосферске честице које беже и формирају „реп” у свемиру иза планете (гледано од Сунца),[131][133] а овај феномен детаљно изучава орбитер Мејвен који кружи око Марса у издуженој елиптичној орбити како би детектовао честице на различитим удаљеностима од планете (6.200 км x 150 км). У поређењу са Земљином атмосфером, атмосфера на Марсу је знатно разређенија. Атмосферски притисак на површини данас се креће од 30 Pa (0,030 kPa) на планини Олимп до преко 1.155 Pa (1,155 kPa) у долини Хелас, док је средња вредност притиска на површини око 600 Pa (0,6 kPa).[134] Највећа густина атмосфере на Марсу еквивалентна је густини Земљине атмосфере на надморској висини од 35 км.[135] Притисак на Марсу износи само 0,6% атм. притиска на Земљи – 101,3 kPa. Висина скале[d] атмосфере Марса је 10,8 км[136] – 11,1 км[137], што је већа вредност од оне на Земљи (8,5 км[138]) због ниже силе гравитације на Марсу (38% Земљине), ниже температуре и 50% више просечне молекуларне тежине атмосфере Марса.

Танка атмосфера Марса видљива на хоризонту из орбите.

Атмосферу Марса чини 96% угљен-диоксид, 1,93% аргон, 1,89% азот и у траговима кисеоник (0,13%), неона (0,00025%).[4][139]Такође садржи и и воду/водену пару (0,03%), а у поларним крајевима је нађен озон. Атмосфера је поприлично прашњава, са честицама прашине величине 1,5 μm у пречнику, што небу даје жутосмеђу боју када се гледа са површине.[140]

У атмосфери Марса је детектовано и присуство метана, са молном фракцијом од 30 делова у милијарду.[8][141] Дистрибуција метана није уједначена на целој планети, већ се јавља у великим облацима, и по климатским моделима се претпоставља да до ослобађања овог гаса долази само са одређених, мањих региона. Средином лета на северној полулопти највећи облак садржао је око 19.000 тона метана, и процењено је да извор ослобађа 0,6 килограма метана у секунди.[142][143] Модел предвиђа да се већина гаса ослобађа са два локалитета, први на координатама 30°N 260°W / 30° СГШ; 260° ЗГД / 30; -260, а други близу 0°N 310°W / 0° СГШ; 310° ЗГД / 0; -310.[142] По истим моделима процењује се да се на Марсу за годину дана мора произвести 270 тона метана.[142][144]

Метан који се јавља у Марсовој атмосфери постоји само одређени временски период пре него што бива уништен – процењује се да је тај период између 0,6 и 4 године.[142][145] Појава метана, упркос врло кратком „животном веку”, указује да мора постојати активан извор овог гаса негде на површини планете. Међу потенцијалне изворе убрајају се вулканска активност, удари комета и потенцијално присуство метаногеничних микроорганизама. Могуће је да метан настаје и путем небиолошког процеса названог серпентинизација, у којем учествују вода, угљен-диоксид, и минерал оливин, за који је утврђено да се често јавља у тлу планете.[146]

Ровер Кјуриосити, који је слетео на површину Марса (у Гејл кратер) у августу 2012. године, поседује инструменте којима је могуће спровести мерења различитих изотополога метана[147], али чак и у случају да инструмент детектује да је узрок настанка гаса нека врста живих микроорганизама, ти микроорганизми би вероватно обитавали испод површине тла, тако да ровер не би могао детаљније да их изучи.[148] Прва мерења подесивим ласерским спектрометром (енгл. Tunable Laser Spectrometer, TLS) указивала су да на месту слетања има мање од 5 честица у милијарду метана.[149][150][151][152] Научници агенције НАСА су 19. септембра 2013. године објавили да након додатних мерења ровером Кјуриосити није детектован метан у атмосфери. Према тим подацима, у атмосфери је измерено 0,18±0,67 честица у милијарду, и на основу тога научници су закључили да је могућност присуства живих метаногених микроорганизама на Марсу значајно умањена.[153][154][155]

Симулација која приказује како Сунчев ветар полако односи атмосферу Марса у свемир.

Индијски орбитер Мангалијан, који је у орбиту око црвене планете ушао 24. септембра 2014. године, поседује инструменте који трагају за метаном у атмосфери.[156] Орбитер Егзомарс, развијен од стране агенције ЕСА у сарадњи са Роскосмосом, биће лансиран у марту 2016. године и опремљен је сифистицираним инструментима за детекцију метана, али и нуспроизвода његовог разлагања, попут формалдехида и метанола.[157]

НАСА је 16. децембра 2014. објавила да је ровер Кјуриосити детектовао десетоструко увећање, највероватније локалног карактера количине метана у атмосфери. У узорцима атмосфере, који су узети 12 пута током периода од 20 месеци, видљив је пораст крајем 2013. и почетком 2014. године у износу од 7 делова у милијарду. Пре и после овог периода очитавања су показивала само једну десетину ових вредности.[158][159]

На Марсу је детектован и амонијак орбитером Марс експрес, али пошто је његов „животни век” врло кратак, није јасно шта га је произвело. Амонијак није стабилан у Марсовој атмосфери и разлаже се у року од неколико сати. Један од могућих извора је вулканска активност.[160]

Аурора[уреди]

Сонда Европске свемирске агенције Марс експрес детектовала је 2004. ултраљубичасти одсјај који је долазио из области магнетских „кишобрана” на јужној полулопти.[161][162][163][164] Марс не поседује глобално магнетско поље које би усмеравало наелектрисане честице које улазе у атмосферу, али зато поседује више магнетских поља налик кишобранима, углавном на јужној полулопти, која представљају остатке глобалног магнетског поља које је нестало пре више милијарди година.

Крајем децембра 2014. године орбитер Мејвен агенције НАСА детектовао је ауроре на великом делу северне полулопте, које се спуштају све до 20–30° ареографске ширине од екватора. За настанак аурора одговорне су честице које улазе у Марсову атмосферу и тако настају светлосни ефекти на мање од 100 км изнад површине планете. Поређења ради, на Земљи се ауроре јављају између 100 и 500 км изнад површине. Магнетско поље сунчевог ветра наилази на планету, улази у атмосферу, и наелектрисане честице прате магнетне линије сунчевог ветра, па тако настају ауроре по ободима и изван магнетних кишобрана.[165]

Марта 2015. године НАСА је пријавила детекцију ауроре која није у потпуности схваћена, и облак прашине у атмосфери за који научници тренутно немају објашњење.[166] Ове ауроре јављају се у регионима црвене планете који не поседују магнетно поље (што је научницима веома чудно јер се на Земљи ауроре јављају услед интеракције сунчевог ветра са магнетним пољем Земље), и детектоване су инструментом сонде Мејвен који посматра ултраљубичасту светлост. Иако људско око не може видети у том делу спектра, научници сматрају да постоји могућност да би ове ауроре ипак биле видљиве и голим оком, и прекривале би цело небо. Сонда је такође детектовала и краткотрајне ауроре које се јављају услед мањих магнетних колебања на Марсу.[167]

Клима[уреди]

Пешчана олуја
18. новембар 2012.
25. новембар 2012.
Ровери Опортјунити и Кјуриосити су означени.

Од свих планета у Сунчевом систему, годишња доба на Марсу су најсличнија онима на Земљи због сличности у нагибу осе ротације – на Земљи је та вредност 23,4°, док је на Марсу 25,19°. Годишња доба на црвеној планети трају скоро дупло дуже од годишњих доба на Земљи јер Марс орбитира око Сунца на већој удаљености, због чега једна година траје скоро две земаљске. На Марсу се јављају велике разлике у температури током дана и ноћи јер је атмосфера танка и разређена, и не може да складишти већу количину топлоте; још један разлог је и низак атмосферски притисак, као и ниска топлотна инертност марсовског тла.[168] Удаљеност од Сунца је још један фактор – планета кружи око звезде на 1,52 пута већој удаљености у односу на Земљу, тако да до црвене планете стиже 57% мање енергије.[169]

Када би Марс око Сунца орбитирао на истој удаљености као Земља, на њему би годишња доба била готово иста као што су данас на Земљи, јер обе планете имају сличан нагиб осе ротације. Једна од разлика између Марса и Земље је већи ексцентрицитет орбите црвене планете, што има утицаја на количину топлотне енергије која допире до површине, па самим тим и на температуру. Марс је близу перихела када је лето на јужној а зима на северној полулопти, и близу афела када је зима на јужној а лето на северној полулопти. Зато су годишња доба на јужној полулопти оштрија (са већим екстремима), док су на северној блажа. Летње температуре на јужној полулопти су и до 30 °C више него на северној. На Земљи нема оваквих варијација јер је ексцентрицитет орбите мањи.[170]

На Марсу се јављају и највеће пешчане олује у Сунчевом систему. Ове олује могу захватити само мању област, али могу бити и џиновских размера, обухватајући понекад и целу планету. Најчешће се јављају када је Марс у својој орбити најближе Сунцу, и из мерења се показало да утичу на пораст глобалне температуре планете.[171]

Временске прилике
Кретање облака изнад лендера Феникс током периода од 10 минута.

Температура и временске прилике на Марсу варирају од године до године, што је очекивано код сваког небеског тела које поседује атмосферу. На Марсу не постоје океани који на Земљи изазивају велике промене у току године, јер складиште велику количину топлоте. Из података прикупљених камером MOC (енгл. Mars Orbiter Camera) током периода од две и по године, почевши од марта 1999,[172] види се да се временске прилике на Марсу често понављају, па их је тако лакше предвидети од оних на Земљи. Ако се неки догађај одигра у одређеном региону у једној години, из прикупљених података се види да ће се сличан догађај поновити на истој локацији годину дана касније, уз одступање од једне или две седмице.

Лендер Феникс је 29. септембра 2008. године снимио снег који је падао из облака са висине од 4,5 км изнад његовог места слетања. Пахуље су испариле пре него што су стигле до површине, феномен који је познат под називом вирга.[173] На интернет страници Mars Weather доступни су свакодневни подаци о временским условима на површини црвене планете, који потичу са инструмента REMS ровера Кјуриосити.

Облаци
Снимак великог кружног облака телескопом Хабл.

Пешчане олује на Марсу подижу ситне честице прашине у атмосферу, око којих се могу формирати облаци. Облаци се формирају на веома високо изнад површине, на висини и до 100 км.[174] Веома су бледи и не могу се видети током дана, већ само у свитање или сумрак када је небо тамније. Слични су ноћним светлећим облацима (лат. Noctilucent) на Земљи, који се јављају на висини од око 80 км.

Сваке марсовске године у северном поларном региону јавља се кружни облак са рупом у средини (налик крофни), и сваке године је приближно исте величине.[175] Формира се сваког јутра, и нестане до поднева.[175] Спољашњи пречник облака је око 1.600 км, док је пречник рупе у средини (ока) око 320 км.[176] Научници мисле да се облак састоји од ситних честица воденог леда, и да је због тога беличаст, за разлику од облака који настају током пешчаних олуја и црвенкасте су боје. Највише личи на циклоне на Земљи, али нема ротацију. Облак се јавља током лета на северној полулопти и на великој ареографској ширини. Научници сматрају да се формира услед специфичних услова који владају у региону близу северног пола. Олује налик циклонима детектоване су још орбитерима Викинг, али је овај облак скоро три пута већи од тих олуја. Овакви облаци детектовани су и другим свемирским сондама, као и телескопом Хабл.[175][176]

Температура

Температура на површини планете варира од –153°C на поларним капама зими[177][178], па све до +35 °C у екваторијалним пределима лети.[179] Ове температурне варијације су најближе онима на Земљи од свих других небеских тела у Сунчевом систему – на нашој планети те вредности се крећу од –89,2 °C[180] до 56,7 °C[181] за ваздух, и –93,2 °C[182][183] до 93,9 °C[184] за површину тла.

Температура на Марсу мерена је и пре „Свемирског доба” (лансирања Спутњика и почетка Свемирске трке). Међутим, та почетна мерења радио-телескопима била су непрецизна и често са великим одступањима.[185][186] Са првим свемирским сондама почели су да стижу бољи подаци о температури, мерени прво из орбите а касније и на површини – лендери Викинг[187][188], који су забележили и температуру на различитим висинама током фазе слетања.[189] Подаци са свих мисија које су слетеле на површину указују на просечну температуру на површини од око –55 °C.[190][191] Лендери Викинг измерили су температуру у околини свог места слетања у распону од −17,2 °C до −107 °C. Орбитер исте мисије измерио је температуру површине од око 27 °C.[192] Робер Спирит измерио је максималну температуру током дана, у хладу, од 35 °C, и редовно је бележио температуру изнад нуле осим у зимским месецима.[179]

Климатограм Марса (подаци након 2012. године)
Показатељ \ Месец Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец Год.
Апсолутни максимум, °C 6 6 1 0 7 14 20 19 7 7 8 8 20
Средњи максимум, °C −7 −18 −23 −20 −4 0 2 1 1 4 −1 −3 −5,7
Средњи минимум, °C −82 −86 −88 −87 −85 −78 −76 −69 −68 −73 −73 −77 −78,5
Апсолутни минимум, °C −95 −127 −114 −97 −98 −125 −84 −80 −78 −79 −83 −110 −127
ИЗВОР(И): Centro de Astrobiologia (CAB),[193] други,[194][195] Mars Weather[196]


Ветар
Мањи вртлог на Марсу (Спирит).
Панели пре налета ветра
Панели пре налета ветра
Панели после налета ветра
Панели после налета ветра

Површина Марса има веома малу топлотну инерцију, што значи да се врло брзо загрева када се обасја Сунчевим зрацима. Температурне разлике у току једног дана, ван поларних региона, крећу се и до 100 °C. На Земљи се ветар често ствара између две области са великом температурном разликом, на пример између мора и тла. На Марсу нема великих водених површина, али има региона са различитом топлотном инерцијом који се загревају различитим темпом, па долази до ветрова налик ветровима са мора на копно на Земљи.[197]

На Марсу се повремено јављају и мали вртложни ветрови. Детектовани су још 1970их сондама Викинг. Лендер Патфајндер детектовао их је 1997. године када је један од тих вртлога прешао преко њега.[198] Вртложни ветрови на Марсу могу бити педесет пута шири и до десет пута виши од оних на Земљи, а они највећи могу представљати опасност по сонде послате на површину.[199] Па ипак, сусрет лендера и ровера са овим ветровима може бити и добра појава. Ровери Спирит и Опортјунити остали су оперативни далеко дуже од предвиђеног делом и због тога што су им ветрови повремено чистили прашину са соларних панела.[200][201] У новембру 2015. сеизмолози су објавили да су током испитивања у исушеном кориту језера у Калифорнији детектовали сеизмолошке таласе које праве вртложни ветрови. Унутар ових малих торнада долази до знатног пада атмосферског притиска услед чега се тло преко којег врлог пролази незнатно уздиже, а затим спушта. Испоставило се да су сензори које су научници користили осетљивији него што је очекивано, и успели су да региструју ове минијатурне промене у тлу које су реда 12 x 10-6 степени. Након овог открића на Земљи, научници се надају да ће уз помоћ сензора сонде Инсајт успети да сниме исте сеизмичке таласе вртложних ветрова на Марсу, који су још снажнији од оних на Земљи.[202]

Фотографије вртложних ветрова снимљене орбитерима

Орбита и ротација[уреди]

Марс је удаљен око 230 милиона километара од Сунца; орбитални период му је око 687 (земаљских) дана, приказан црвеном; орбита Земље је плава.

Просечна удаљеност Марса од Сунца је приближно 230 милиона километара, док је период револуције око Сунца 687 (земаљских) дана. Соларни дан, или сол, на Марсу је мало дужи од дана на Земљи – 24 сата 39 минута и 35,244 секунде. Година на Марсу еквивалентна је 1,8809 земаљских година, или 1 година 320 дана и 18,2 сата.[4]

Нагиб осе ротације црвене планете износи 25,19° у односу на орбиталну раван.[4] Тренутно, северни пол Марса уперен је приближно према звезди Денеб.[203] Марс је у афелу био у марту 2010.[204] а затим у фебруару 2012. године[205], док је у перихелу био у марту 2011.[205] и јануару 2013. године.[205]

Марс има поприлично изражен ексцентрицитет орбите од 0,0934.[206][207] Од осталих седам планета у Сунчевом систему само Меркур има већи ексцентрицитет.[208] Зна се да је у прошлости Марс имао далеко кружнију орбиту него данас. У једном тренутку, пре 1,35 милиона земаљских година, ексцентрицитет орбите Марса износио је око 0,002, што је много мање од данашњег ексцентрицитета Земљине орбите.[209] Циклус ексцентрицитета орбите Марса траје 96.000 земаљских година, у поређењу са цикслусом Земље од 100.000 година.[210] Марс поседује и далеко дужи циклус ексцентрицитета који траје 2,2 милиона земаљских година. У последњих 35.000 година орбита Марса постајала је издуженија због гравитационих утицаја осталих планета. Најмања удаљеност Марса и Земље наставиће да се благо смањује у наредних 25.000 година (планете ће бити све ближе једна другој, али је та вредност и даље минијатурна у поређењу са величином орбита).[211]

Потрага за животом[уреди]

Главни чланак: Живот на Марсу
Лендер Викинг 1 – роботском руком ископани су дубоки ровови за прикупљање материјала.

Према тренутном схватању планетарне настањивости – способности небеског тела (планете) да развије услове под којима може настати живот – предност имају планете које поседују воду у течном агрегатном стању на површини. Ово најчешће изискује да се орбита планете налази унутар зоне настањивости, која се у случају наше звезде протеже од мало иза орбите Венере све до велике полуосе Марса.[212] Током перихела, Марс „упада” унутар ове зоне, али танка атмосфера са ниским атмосферским притиском спречава настанак воде на већем подручју на површини у дужем временском периоду. Пошто је на црвеној планети у прошлости било течне воде, то демонстрира способност планете за настањеност живим организмима. Према неким скорашњим доказима, поједини научници сматрају да је та вода, која је у далекој прошлости текла по површини, можда била преслана и прекисела, и није могла да подрживе живе организме попут оних на Земљи.[213]

Недостатак магнетосфере и изузетно танка атмосфера планете представљају велики изазов – на површини планете долази до врло мале размене топлоте, нема заштите од бомбардовања сунчевог ветра и атмосферски притисак је пренизак да би постојање воде у течном агрегатном стању (уместо тога, вода сублимира у гасовито стање). Марс је такође скоро, а могуће и у потпуности, геолошки неактиван. Са престанком вулканске активности изгледа да је дошло до престанка рециклаже хемикалија и минерала између површине и унутрашњости планете.[214]

Селфи ровера Кјуриосити
(31. октобар 2012).

До данас прикупљени докази сугеришу да је планета у прошлости била далеко гостољубивија него данас, али остаје непознато да ли је икада дошло до развоја живих организама. Сонде Викинг 1 и 2 из 1970их (лендери) поседовале су инструменте дизајниране за детекцију микроорганизама у тлу Марса на местима слетања, и вратиле су позитивне резултате. У њима се видео и привремен пораст нивоа CO2 када су узорци били изложени води и хранљивим материјама. Ови, наизглед позитивни, знаци живота касније су оспорени од стране појединих научника, што је био само почетак дуге дебате, а научник агенције НАСА Гилберт Левин тврдио је да је на Марсу пронађен живот. Накнадне анализе података прикупљних сондама Викинг, а у светлу нових сазнања о екстремофилима, утврдиле су да инструменти сонди нису били довољно напредни да открију ове облике живих организама. Експеримент спроведен на лендерима би чак и убио (потенцијални) живи организам.[215] Тестови спроведени лендером Феникс показали су да тло има алкалну pH вредност, и да садржи магнезијум, натријум, калијум и хлорид.[216] Хранљиве материје у тлу могле би да подрже живе организме, али би ти организми и даље морали да буду заштићени од штетног ултраљубичастог зрачења.[217] Недавном анализом метеорита EETA79001 откривено је 0,6 делова у милион (скраћено „дум”) ClO4, 1,4 дум ClO3 и 16 дум NO3, највероватније марсовског порекла. Присуство ClO3 сугерише присуство других високо оксидационих оксихлорида попут ClO2 или ClO, који настају ултраљубичастом оксидацијом хлора и рендгенском радиолизом ClO4. Стога само најупорнији и/или добро заштићени (подповршински) живи организми имају шансу да преживе.[218] Поред тога, недавна анализа узорака сонде Феникс показала је да једињење Ca(ClO4)2 у тлу које је сонда прикупила није имало интеракцију са течном водом можда и целих 600 милиона година. Да је имало, једињење Ca(ClO4)2, које је веома растворљиво у контакту са водом, произвело би само CaSO4. Ово указује на изузетно пусто окружење, у којем има минималне или никакве интеракције са водом у течном стању.[219]

Кратер Алга – детекција наслага ударног стакла – потенцијална локација на којој је очуван живот из давне прошлости.[220]

Неки научници сматрају да су глобуле карбоната нађене у метеориту ALH84001, за који се сматра да је потекао са Марса, у ствари фосилизовани микроби који су обитавали на својој планети и који су у свемир доспели након удара метеора у површину Марса пре око 15 милиона година. Већина научника скептични су према овом предлогу, и сматрају да су ове творевине иксључиво неорганског порекла.[221]

Мање количине метана и формалдехида детектоване сондама из орбите се такође наводе као докази о животу на површини, јер би се ова хемијска једињења брзо разложила у атмосфери.[222][223] Алтернативни извор ових материја могу бити вулканска активност или серпентинизација.[146]

Ударно стакло, које настаје приликом силовитих удара метеорита, које на Земљи моде да садржи доказе о живим организмима из прошлости, пронађено је унутар ударних кратера на Марсу.[224][225] Стога, ово ударно стакло можда у себи крије доказе о животу у прошлости на црвеној планети, ако га је било.[226][227][228]

Настањивост[уреди]

Истраживање Немачког аеросвемирског центра (нем. Deutsches Zentrum für Luft- und Raumfahrt e.V.) открило је да земаљски лишајеви могу да преживе у симулираним марсовским условима, па су научници закључили да постоји могућност за присуство живота на црвеној планети.[229] У симулацији су рекреирани температура, атмосферски притисак, минерали и осветљеност на основу података које су прикупиле многе сонде послате ка Марсу.[229] Инструмент REMS (енгл. Rover Environmental Monitoring Station) дизајниран је да пружи свеже и детаљније податке о временским условима на Марсу, локалним хидролошким циклусима, деструктивном утицају ултраљубичастог зрачења, и подповршинској настањивости на основу интеракције између површине и атмосфере. Овај инструмент послат је на Марс у оквиру научног пакета ровера Кјуриосити, и прикупља податке од слетања на површину у августу 2012. године.[230][231]

Истраживање Марса[уреди]

За више информација погледајте: Истраживање Марса

Поред података прикупљеним посматрањима са Земље (оптичким и радио-телескопима), за изучавање црвене планете коришћен је и свемирски телекоп Хабл. На фотографијама снимљеним овим свемирским телекопом јасно су видљиве поларне капе и неке од већих површинских одлика. Снимљене крајем 1990их, биле су далеко детаљеније од било којих фотографија снимљених земаљским телекопима до тада.[232][233] Скорије, уз употребу адаптивне оптике, и земаљски телескопи су у могућности да постигну сличан ниво детаља као Хабл, мада се за то ретко користе јер постоје свемирске сонде које прикупљају далеко детаљније фотографије површине Марса.[234]

Анимација која приказује места слетања мисија.

Пројектовање међупланетарних мисија је веома компликован задатак, па је у почетни година истраживања Марса било доста неуспеха.[235] До 2016. године, ка Марсу је послато 56 мисија, од чега је само 53% проглашено успешним. Неке сонде престале су са радом пре предвиђеног рока, док су друге отказале и пре него што су почеле са научним посматрањима. Одређен број сонди (9) доживеле су неуспех при лансирању (квар или експлозија ракете-носача). И поред почетних неуспеха, временом су сонде постајале све поузданије, тако да је дошло и до великих успеха. Поједине сонде, попут ровера Спирит и Опортјунити, далеко су премашиле очекивања инжењера и научника – уместо пар месеци, на површини су опстале више година, а ровер Опортјунити наставља да истражује и данас, више од десет година по слетању на Марс.

Земље које су послале сонде ка Марсу су САД, СССР (касније Русија), Европа (Европска свемирска агенција), Јапан, Кина и Индија. Русија и Кина технички и даље нису истраживале Марс – Русија од распада Совјетског Савеза није послала ниједну успешну мисију, а два покушаја завршила су се безуспешно; Кина је први покушај имала са руском мисијом Фобос-Грунт која није успела да напусти Земљину орбиту.

Отприлике две трећине свих мисија је завршило неуспехом. На пример, ниједан лендер из Совјетског Савеза није успео да пошаље податке са површине Марса дуже од неколико секунди. САД су прошле нешто боље, али читав низ њихових летелица је исто био неуспешан. Због тога што велики број мисија које се упуте ка црвеној планети заврше неуспехом, међу научницима и инжењерима постоји прича о Марсовој или Марсовској клетви.[236] Израз Галактички зли дух или Велики галактички зли дух[237], који се односи на измишљено свемирско чудовиште које се „храни” свемирским сондама упућеним ка Марсу, скован је 1997. године од стране новинара часописа Тајм Доналда Нефа, и повремено се користи за објашњење када нека од мисија пође по злу.[238][239][240][241] Испод је табела која приказује све покушаје мисија ка Марсу:[242]

Тип мисије Стопа
успеха
Укупно
покушаја
Успеха Делимичних
успеха
Неуспело
лансирање
Неуспех
у путу
Неуспешан улазак
у орбиту/слетање
Пролет 45% 11 5 0 4 2 0
Орбитер 50% 24 10 2 5 3 3
Лендер 53% 15 8 0 0 3 4
Ровер 66% 6 4 0 0 0 2
Укупно 53% 56 27 2 9 8 9

Лансирни прозори[уреди]

Лансирни прозори (2013–2020.)[243]
Година Лансирање Сонда
2013. новембар 2013. Мејвен, Мангалијан
2016. јан. 2016 – апр. 2016. Егзомарс орбитер
2018. апр. 2018 – мај 2018. Егзомарс ровер, Инсајт, Red Dragon
2020. јул 2020 – сеп. 2020. Марс 2020, Нада, Кинеска мисија

Лансирни прозори који захтевају најмање енергије за досезање Марса јављају се отприлике на сваке две године и два месеца, односно 780 земаљских дана (синодички период Марса у односу на Земљу).[244] Поред тога, на сваких 16 година се јављају лансирни прозори који захтевају најмање енергије за достизање црвене планете. На пример, минимум енергије био је потребан током прозора 1969. и 1971. године, након чега је уследио максимум крајем 1970их, праћен још једним минимумом 1986. и 1988. године.[244]

Прошле мисије[уреди]

Почевши од 1960. године СССР је ка Марсу лансирао серију сонди, међу којима је био и први покушај пролета и тврдог спуштања (удара) на тло Марса (мисија Марс 1962B).[245] Први успешан пролет поред црвене планете догодио се 14/15. јула 1965. године сондом Маринер 4 агенције НАСА.[246] Сонда је снимила само мали део површине; фотографије су биле слабог квалитета и могли су се разазнати једино кратери и површина слична Месечевој. Сонда Маринер 9 постала је прва свемирска сонда која је успешно ушла у орбиту око неке друге планете (први орбитер око Марса) када је успешно ушла у орбиту око Марса 14. новембра 1971. године.[247] Након неколико месеци током којих се површина планете није видела услед велике пешчане олује, сонда је напокон успела да фотографише површину планете и пошаље „чисте“ слике површине. Укупно је снимљено 7.329 фотографија током своје мисије, која је окончана у октобру 1972. године. Количина података коју су сонде слале ка Земљи драматично се увећала са развојем технологије.[245]

Совјетска сонда Марс-2.

Први контакт са површином Марса имале су две совјетске сонде – лендери Марс-2 (27. новембра) и Марс-3 (2. децембра 1974. године). Сонда Марс-2 престала је са слањем података у фази уласка у атмосферу, док је сонда Марс-3 била оперативна двадесетак секунди по првом успешном меком слетању на Марс.[248] Уследила је сонда Марс-6 која је такође отказала при уласку атмосферу 1974. године, али је успела да пошаље малу количину података.[249] Затим су САД 1975. ка Марсу лансирале два идентична орбитера Викинг, од којих је сваки носио по лендер. Оба лендера успешно су се спустила на површину црвене планете 1976. године. Викинг 1 наставио је да ради на површини пуних шест година, док је Викинг 2 радио три године. Проналажење микроба у тлу Марса није дало јасне резултате, јер је нетипично марсовско тло производило гасове који су могли да буду протумачени и неорганском хемијском активношћу узорака. Ове две сонде на Земљу су послале прве панорамске фотографије површине Марса у боји[250], док су два орбитера фотографисала површину у тако високој резолуцији да се ти подаци и четири деценије касније користе.

Совјетске сонде Фобос 1 и 2 послате су 1988. године ка Марсу како би изучиле његове природне сателите, са фокусом на Фобосу. Са сондом Фобос 1 контакт је изгубљен у путу ка Марсу, док је сонда Фобос 2 успешно ушла у орбиту и полала фотографије Марса и Фобоса, али је и са њом контакт изгубљен пред спуштање лендера на површину Фобоса.[251]

Око ⅔ свих мисија упућених ка Марсу завршиле су се без остваривања задатих циљева мисије, и црвена планета има репутацију веома тешке дестинације за истраживање.[252] Мисије које су се завршиле неуспехом након мисија Фобос 1 и 2 су: Марс обзервер[253][254] (лансиран 1992.), Марс 96[255][256] (1996), Марсов климатски орбитер[257][258] (1999), Марсов поларни лендер[259] са импакторима Дубоки свемир 2[260] (1999), Нозоми (2003), Бигл 2[261][262][263] (2003), и најскорије Фобос-грунт са кинеским орбитером Јинхо-1 (2011).[264][265][266][267]

Ровер Соџурнер испитује стену близу места слетања лендера Патфајндер.

По неуспеху мисије Марс обзервер 1993. сонда агенције НАСА Марсов глобални геометар је успешно ушла у орбиту 1997. године. Ова мисија била је потпуни успех и завршила је своју примарну мисију 2001. године. Контакт са орбитером изгубљен је тек 2006. током трећег продужења мисије, када је сонда била оперативна у орбити око Марса пуних десет година. Затим је лендер Марс патфајндер, опремљен новом врстом возила за истраживање Марса – ровером, успешно слетео на површину 1997. године. Током ове мисије ровер Соџурнер постао је први оперативни ровер на Марсу. Сам ровер био је конструисан за мисију у дужини од 7 сола, уз могући продужетак мисије уколико све прође без проблема до 30 сола, па ипак ровер је остао активан читавих 83 сола. Мисија је проглашена великим успехом, а на Земљу је послат велики број фотографија.[268]

Лендер Феникс спустио се у северни поларни предео Марса 25. маја 2008. године.[269] Лендер је био опремљен роботском руком којом је успешно закопао тло црвене планете, и испод површине је потврђена детекција воденог леда 20. јуна 2008. године.[270][271] Мисија је завршена 10. новембра исте године, када је са лендером изгубљен контакт.[272] Током 2008. процењено је да транспорт једног килограма материјала са површине Земље до површине Марса кошта 309.000$.[273]

Сонда Розета Европске свемирске агенције пролетела је 2007. године око 250 км од површине Марса на свом путу ка комети 67П/Чурјумов-Герасименко.[274] Сонда Зора пролетела је поред Марса искористивши његову гравитацију за додатно убрзање на свом међупланетарном путу ка Вести и Церери.[275]

На следећој мапи планете Марс уграђене су хипервезе ка неки значајнијим ареографским одликама поред места на којима су слетели лендери и ровери. Само кликните на везу и отвориће вам се чланак на ту тему (напомена: тренутно је написан само чланак о планини Олимп). Север је у горњем делу. Висина терена – црвена (виша), жута (нула) и плава (нижа).

Tharsis Montes Hellas Planitia Олимп (Марс) Долина Маринера Arabia Terra Amazonis Planitia Elysium Mons Isidis Planitia Terra Cimmeria Argyre Planitia Alba MonsMap of Mars
О овој слици

Спирит (2004) > Спирит

Опортјунити (2004) > Опортјунити

Патфајндер < Патфајндер/Соџурнер (1997)

Викинг 1 (1976) > Викинг 1

Викинг 2 (1976) > Викинг 2

Феникс < Феникс (2008)

Марс 3 < Марс 3 (1971)

Кјуриосити (2012) > Кјуриосити

Бигл 2 < Бигл 2 (2003)


Садашње мисије[уреди]

Године 2001. агенција НАСА је лансирала сонду Одисеја на Марсу 2001., која је и даље у орбити око Марса.[276] Ова сонда, користећи свој спектрометар гама зрака, открила је високу концентрацију водоника у површинском слоју тла црвене планете (до једног метра дубине), и претпоставља се да је то водоник из замрзнуте воде у тлу.[277]

Уметничко виђење ровера за истраживање Марса (Спирит и Опортјунити) на површини.
Уметничко виђење сонде MRO у орбити око црвене планете.
Селфи ровера Кјуриосити
(6. октобар 2015).

Европска свемирска агенција лансирала је сонду Марс експрес 2003. године, са орбитером и лендером. Сонда је лансирана руском ракетом Сојуз са космодрома Бајконур у Казахстану. Са лендером Бигл 2 контакт је изгубљен приликом слетања на површину, и након неуспешних покушаја ступања у контакт проглашен је изгубљеним у фебруару 2004. године. Бигл 2 пронађен је на фотографијама које је снимио Орбитални истраживач Марса. Почетком 2015. године, 16. јануара, објављено је да је тим агенције ЕСА претражујући фотографије које је снимила ова сонда из орбите, највероватније пронашла лендер. Овим је окончана мистерија о томе шта се са њим десило. На основу ових снимака, научници сматрају да је лендер слетео на површину Марса, али није у потпуности отворио своје соларне панеле и антену.[278][279][280][281][282][283] Почетком 2004. године тим који је руководио инфрацрвеним спектрометром сонде Марс експрес објавио је детекцију метана у горњим слојевима атмосфере Марса.[284] У јуну 2006. године ЕСА је објавила и детекцију аурора на Марсу.[285]

Такође 2003. године, НАСА је послала Спирит и Опортјунитировере на Марс. Оба су се успешно спустила почетком 2004. године на површину. Примарна мисија ровера требало је да траје пар месеци, али су они далеко премашили та очекивања инжењера. Повремени налети ветра и мањих торнада односили су прашину са соларних панела ровера чиме им се продужавао радни век.[286] Ровер Спирит је престао са радом у марту 2010. године, док је ровер Опортјунити и даље активан и до јула 2014. године је превалио преко 40 километара истражујући површину Марса. На оба места спуштања су нађени докази о постојању воде на површини Марса у прошлости.

Агенција НАСА је 2005. године лансирала Орбитални истраживач Марса. Стигао је у орбиту 2006. године са задатком да снима површину у веома високој резолуцији да би било лакше пронаћи будућа места за спуштање сонди. Ова мисија је снимила и прве лавине на Марсу близу северног пола[287], као и прве доказе о сезонској текућој сланој води тик испод површине.[288][289][290][291] Орбитер је опремљен великим бројем инструмената нове генерације, попут велике антене за комуникацију са Земљом, подповршинским радаром, а најзначајнији инструмент је камера HiRISE (мањи телескоп) којим је сонда фотографисала површину у до тада невиђеним детаљима. У фебруару 2015. године сонда је достигла 40.000 орбита око црвене планете. До тог тренутка сонда је на Земљу послала 247 TB података, различитих мерења и фотографија високе резолуције, што је више од било које мисије која је послата у дубоки свемир. Током својих 40.000 орбита, сонда је превалила скоро дупло већи пут од оног који је прешла у транзиту између Земље и Марса након лансирања 2005. године (око 500.000.000 km).[292] (Десет година сонде MRO, Јутјуб)

Дана 26. новембра 2011. успешно је ласниран ровер Кјуриосити агенције НАСА, ракетом Атлас V-541. У августу 2012. године, након више месеци путовања кроз међупланетарни простор, ровер се успешно спустио на површину планете, у Гејл кратер, са до тада невиђеном прецизношћу.[293][294] Кјуриосити је еволуција претходних успешних ровера – Спирит и Опортјунити. Већи је и масивнији, и садржи већи број научних инструмената. Напајање је такође другачије, јер за разлику од претходних ровера који су користили соларне панеле за пуњење батерија, Кјуриосити има мултимисиони радиоизотопни термоелектрични генератор. Ровер је пронашао доказе да је на овој локацији некада било воде у течном стању, да је у близини текла река и уливала се у велико језеро. Касније је ровер пронашао трагове метана на површини[295][296], а убрзо затим су детектована и органска једињења.[295][296] Кјуриосити поседује чак 17 камера: 8 камера за избегавање препрека монтираних по четири на предњу и задњу страну ровера, 4 навигационе камере монтиране на стуб које служе за фотографисање путање којом се ровер креће и одређивање најбезбеднијег пута, две камере високе резолуције које служе за фотографисање удаљених објеката, једна камера налази се на роботској руци и научницима служи као микроскоп, и последња камера је у ствари веома моћан ласер који испаљује пулсеве енергије услед којих стена испарава а затим камера ту пару анализира и тако се утврђује састав стене.[297][298][299][300]

Индијска организација за истраживање свемира (ISRO) лансирала је 5. новембра 2013. орбитер Мангалијан. Сонда је успешно ушла у орбиту око црвене планете 24. септембра 2014.[301] Тиме је ISRO постала четврта свемирска агенција која је успешно поставила сонду у орбиту око Марса, након Совјетског космичког програма, агенције НАСА и агенције ЕСА.[302] Индија је постала прва нација која је успешно поставила сонду у орбиту око Марса из првог покушаја[303], и прва азијска држава која је стигла до Марса.[304][305][306][307] Мангалијан је првенствено демонстрација технологија потребних за достизање других планета и њиховог изучавања[308], и опремљен је са пет научних инструмената.[309]

Наса је 2013. лансирала нови орбитер под називом Мејвен. Примаран циљ сонде је да истражи његову атмосферу.[310] Опремљен је инструментима који ће помоћи у разумевању зашто је Марс изгубио већи део своје атмосфере и воде, чиме је планета постала негостоњубива за живот.[311] Поред тога, Мејвен ће служити за пренос података од лендера и ровера на површини црвене планете ка Земљи.[312][313] Планирано је да ову функцију обавља око 10 година.[314]

У слопу пројекта Егзомарс, агенције Еса и Роскосмос лансирале су Егзомарс орбитер и лендер Скјапарели 14. марта 2016. године. Орбитер ће истраживати гасове у атмосфери Марса, а лендер ће демонстрирати технологију за слетање на површину.[315]

Будуће мисије[уреди]

  • У августу 2012. године агенција Наса изабрала је лендер Инсајт за следећу мисију на Марс. Инсајт ће бити лансиран у мају 2018. године[316], коштаће око 825 милиона долара и биће опремљен сеизмометром и бушилицом како би боље истражио унутрашњу структуру Марса.[317][318][319] Полетање је било планирано за почетак 2016. али је на једном од инструмената пронађена грешка (рупа, тако да није могао да се одржи неопходан вакуум), па је лансирање одложено.[320] Агенција је у марту 2016. одлучила да сонда буде лансирана током следећег лансирног прозора[321][322], иако је било могуће да буде потпуно отказана.[323] Са овом сондом биће лансирана и два мала CubeSat[e], који ће само пролетети поред планете и преносити податке приликом слетања лендера. Ови мали сателити одвојиће се од ракете-носача и до Марса путовати одвојено од лендера Инсајт.[324][325][326]
  • У склопу пројекта Егзомарс агенције Еса и Роскосмос ће 2020. године лансирати Егзомарс ровер, који ће бити опремљен софистицираним инструментима којима ће трагати за прошлим или садашњим живим организмима на површини или испод површине.
  • Индијска свемирска агенција планира да лансира наследника сонди Магалијан до 2020. године. Мисија је добила назив Мангалијан 2[327][328][329], и чиниће је лендер и ровер.[330][331]
  • Агенција Наса за 2020. годину планира лансирање новог ровера базираног на дизајну ровера Кјуриосити. Радни назив је Марс 2020. Инструменти овог ровера биће фокусирани на астробиологију.[332] Један од експеримената је и MOXIE, који ће из атмосфере Марса извлачити CO2 и претварати га у кисеоник.[333] Овај инструмент је значајан јер би тим процесом будући космонаути могли да се снабдеју кисеоником за дисање као и горивом за повратак на Земљу.[334]
  • Кина је 10. новембра 2014. године представила концепт марсовског ровера базираног на роверу Јуту послатом на Месец. Кинеска свемирска агенција је том приликом објавила да се планира мисија која ће садржати орбитер, лендер и ровер, и да ће бити лансирана 2020. године.[335] У новембру 2015. јавности је први пут приказана макета будуће сонде.[336][337]
  • Уједињени Арапски Емирати најавили су слање орбитера на Марс 2020. године. Орбитер назван Нада изучаваће атмосферу црвене планете.[338][339]
  • Марсовски орбитер 2022. је планирана мисија на Марс агенције Наса. Агенција је почетком 2015. године објавила да су прикупљени предлози за изглед самог орбитера и научне инструменте. Планира се да ово буде при орбитер послат ка црвеној планети који ће користити јонски погон, панеле са новог генерацијом соларних ћелија као и ласерски систем за комуникацију са Земљом.[340][341][342][343][344]
Враћање узорака

Још 1970их су постојали планови да се прикупе узорци тла црвене планете и врате на Земљу ради детаљне анализе. СССР је конструисао мисију Марс-5НМ, која је требало да полети ракетом Н-1, али је та мисија отказана након четири узастопна неуспеха ракете. Западни научници већ више деценија заговарају овакву мисију, јер лабораторије на Земљи могу детаљније и свестраније да одраде анализу узорака тла.[345] Једна мисија агенције НАСА, која је требало да врати узорке до 2008. године[346], је отказана.[347]

Враћање узорака
(уметничко виђење)
Посуда за складиштење
узорака тла
  • НАСА-ЕСА – америчка и европска свемирска агенција удружиле су се 2006. како би лансирале мисију око 2018. године, која би узорке вратила око 2023.[348][349][350][351] Међутим, овај план отказан је 2012. године, и научници који су на њему радили описали су ту одлуку као „трауматично” искуство.[352]
  • Планови агенције Наса – у септембру 2012. америка свемирска агенција објавила је планове са различитим архитектурама за враћање узорака.[353] Постоји опција са једним[354], два[355] или три лансирања са Земље.[356][357]
  • Кина планира враћање узорака са Марса пре 2030. године. Планирано је да цео подухват обухвати извиђање из орбите, слетање лендера са ровером који би прикупио узорке, и затим враћање тих узорака.[358][359]
  • Француска је такође укључена у развој овакве мисије. У склопу тих планова је опремање лабораторија на Земљи за анализу враћених узорака, и рад на орбитеру заједно са САД или другим европским државама.[360]
  • Јапанска агенција JAXA је 9. јуна 2015. обелоданила планове за враћање узорака са једног од природних сателита Марса.[361][362] Јапан је и раније учествовао у планирању и развоју оваквих мисија у сарадњи са другим државама.
  • Марс-грунт је концепт мисије повратка узорака тла са Марса на Земљу руске агенције Роскосмос.[363][364][365][366][367] Планирано је да дизајн буде сличан са мисијом Фобос-грунт уз одређена побољшања.[364] Према плановима из 2011. мисију ће чинити орбитер и лендер (без ровера),[368] а узорци би се прикупили роботском руком из околине места слетања.[363]
  • Русија планира да половином 2020их лансира наследника мисије Фобос-грунт, који ће вратити узорке тла Марсовог сателита на Земљу. Европска свемирска агенција је такође изразила жељу да учествује у овој мисији, а први разговори на ту тему одржани су на аеромитингу МАКС 2015. године у Москви.[369][370]

Међу другим предлозима мисија ка Марсу су и поларне сонде, летелице које би из ваздуха истраживале површину и атмосферу, као и мрежа малих метеоролошких станица.[371] У дугорочне циљеве истраживања убрајају се и цеви настале токовима лаве, пећине и искоришћавање материјала доступних на површини и у подповршинском тлу.[372][373] Разматра се и слање мањих мисија са нижом ценом, користећи лансирање великих ракета-носача а затим уз гравитациони маневар поред Месеца.[374]

Људске мисије[уреди]

Концепт људске мисије на површини Марса (НАСА, 2009.)
Главни чланак: Колонизација Марса

Већ дуго се предлаже људска мисија на Марс као логични наредни корак у истраживању свемира након мисија Аполо које су слетеле на Месец. Поред престижа којег би таква мисија донела нацији/нацијама које би учествовале у таквом подухвату, заговореници људских мисија истичу да би људски истраживачи много ефикасније и детаљније истраживали површину црвене планете од роботизованих сонди, и тако би биле и исплативије. Сва научна открића која су до сада постигли лендери и ровери својим инструментима на површини Марса, људи би могли да одраде највише за пар дана. Један од заговореника људских мисија је аеросвемирски инжењер Роберт Зубрин. Други ипак износе да су роботске мисије далеко јефтиније од људске мисије, и да могу вратити исте научне резултате. У случају људске мисије, постоји и могућност да дође до контаминације Марса микробима са Земље, па је то један од разлога за слање свемирских сонди.[375] Код људских мисија ка црвеној планети у обзир се поред физичке спремности космонаута мора узети и њихово психичко и емотивно стање. Током боравка на МСС космонаути најчешће истичу да им недостаје свеж ваздух, отворен простор, породица и пријатељи (иако се они налазе у ниској Земљиној орбити и са њима могу да комуницирају у реалном времену). Истраживачи наводе да је веома битно да се те ставке узму у обзир јер је пут до Марса дупло дужи од најдужег боравка на МСС, тако да ће ефекти бити израженији. Предлажу узгој биљака и хране унутар свемирског брода како би астронаути имали пријатније услове и имали чиме да се занимају. За психичко и емотивно стање биће далеко теже наћи решење, а како је један научник изјавио „планери мисије не могу једноставно убацити астронауте у огољену металну конзерву и од њих очекивати да се се помире са свим тим одрицањима”.[376]

Европска свемирска агенција

Агенција ЕСА поставила је за циљ слетање људске мисије на Марса између 2030. и 2035. године.[377] Овој мисији претходиће серија сонди које ће бити све сложеније, почевши са Егзомарс орбитером и ровером,[378] а затим и мисијом повратка узорака тла са Марса у сарадњи са агенцијом НАСА.[379]

НАСА

Унутар агенције НАСА планови за слање људи на Марс појавили су се још 1970их, по окончању мисија Аполо. Многи научници сматрали су да је то логичан следећи корак. Ипак, пошто је СССР одустао од свемирске трке у том смеру и окренуо се станицама у НЗО, ови планови се никада нису остварили. Планови су се поново појавили 2004. године када је председник САД Џорџ Буш, у склопу Визије за истраживање свемира (енгл. Vision for Space Exploration), предложио да се развије нова капсула Орион којом би астронаути прво поново слетели на Месец 2020. године, а затим би наставили ка Марсу у наредним годинама.[380] Администратор агенције НАСА Мајкл Грифин је 28. септембра 2007. изјавио да та агенција планира да астронаути кроче на површину Марса 2037. године.[381]

Уметничко виђење баште за производњу хране и кисеоника на површини Марса.[382][383]

Џејсон Крусан и Џејмс Ројтер из агенције НАСА су 2. децембра 2014. објавили прелиминарну подршку за план компаније Боинг – „Приступачан дизајн мисије на Марс” (енгл. Affordable Mars Mission Design), који је између осталог користио напредну заштиту од зрачења, центрифугалну вештачку гравитацију, снабдевање намирницама у транзиту ка црвеној планети и лендер који ће моћи да врати посаду ка Земљи.[384][385] Ројтер је изјавио да би уз адекватно финансирање из буџета, таква мисија могла да се реализује почетком 2030их.[386]

НАСА је 8. октобра 2015. године објавила званичне планове за људско истраживање и колонизацију Марса. План се састоји из три фазе које воде ка потпуно одрживој колонији на Марсу.[387] Прва фаза – „Зависни од Земље”, је већ у току; њом је планирано да се Међународна свемирска станица користи најмање до 2024. године, да се развију и потврде технологије за дубоки свемир и да се детаљније истражи утицај дугорочног боравка у свемиру на људско тело. Друга фаза – „Полигон за доказивање”, обухвата делимично одвајање од Земље и премешта се из НЗО у близину Месеца. НАСА планира да у орбиту око Месеца „довуче” астероид са којим ће се астронаути састати и тестирати нове технологије, попут модула за дугорочни боравак посаде у дубоком свемиру. На крају, трећа фаза „Независност од Земље” планира удаљавање од зависности од земаљских ресурса. У склопу ње су планиране базе на површини Месеца које ће захтевати само повремено снабдевање ресурсима и одржавање, и искоришћавање ресурса доступних на Марсу за добијање воде, горива и грађевинског материјала. НАСА и даље планира људску мисију на црвену планету крајем 2030их, али ће за „Независност од Земље” вероватно бити потребно неколико деценија.[388]

Зубрин

Марс Директ, нискобуџетна архитектура за слање људи на Марс коју је осмислио оснивач Марсовског друштва Роберт Зубрин, подразумева коришћење ракета-носача тешке категорије (попут ракете SLS, која је тренутно у развоју) и прескакање конструкције у НЗО и резервоара за допуњавање горивом у месечевој орбити. Касније је објавио и модификовани предлог, Mars to Stay, у склопу којег се први астронаути не би одмах, а можда и уопште, враћали на Земљу.[389][390][391][392]

Илон Маск

Оснивач компаније Спејс екс, Илон Маск, објавио је да та компанија тренутно развија ракетни мотор Раптор, који ће се користити у новој ракети-носачу супер тешке категорије која ће моћи да достави око 100 тона корисног терета на површину Марса.[393] Планирано је да та ракета уђе у употребу крајем 2020их.[394][395] Маск је и раније рекао да је компанију основао како би драстично смањио цену лансирања терета у свемир и тако олакшао колонизацију Марса.[396][397]

Почетком јуна 2016. Маск је изјавио да се нада да ће прва људска мисија ка Марсу бити лансирана новом генерацијом ракета-носача око 2024. године.[398][399] Детаљну архитектуру за летове ка црвеној планети откриће у септембру 2016. на Астронаутичком конгресу у Мексику.

Посматрање[уреди]

Анимација привидног ретроградног кретања Марса, гледано са Земље.
Снимак телескопа Хабл из Земљине орбите.

Пошто је орбита Марса ексцентрина, његова привидна звездана величина при опозицији од Сунца креће се између –3,0 и –1,4. Минимални сјај планете на небу је магнитуда +1,6 када је у конјукцији са Сунцем.[400] Марс је обично црвен, жут или наранџаст; права боја Марса је светло браон, док се црвенило јавља услед прашине у атмосфери планете. Ровер Спирит агенције НАСА снимио је фотографије на којима се види терен зеленкасто-браон боје, сличне блату, са плавкасто-сивим стенама и регионима светло црвеног песка.[401] Када је најудаљенији од Земље, Марс је седам пута удаљенији него када се налази у најближој тачки нашој планети. У најнезгоднијем положају је када се налази у близини Сунца, и тада се не може посматрати и по неколико месеци. У најповољнијем положају за посматрање – који се јавља на сваких 15 до 17 година, и увек између краја јула и краја септембра – многе површинске одлике могу се видети телескопом. Нарочито су видљиве, чак и апаратуром са мањим увеличањем, поларне ледене капе планете.[402]

Како се приближава опозицији, Марс започиње период привидног ретроградног кретања, што значи да ће се кретати уназад кружном путањом у односу на позадинске звезде. Трајање овог ретроградног кретања је око 72 дана, и планета достиже највећи сјај средином тог периода.[403]

Тачка у којој се Марс налази тачно иза Земље, гледано са Сунца, назива се опозиција, и та тачка је близу времена најближег проласка поред Земље. Марс се може наћи у опозицији и више од осам дана пре или после најближег проласка поред Земље. Удаљеност при најближем проласку варира између 54[404] и 103 милиона километара због елиптичних орбита планета, због чега долази до приметних промена у угаоним величинама.[405] Последња опозиција Марса догодила се 8. априла 2014. године на удаљености од 93 милиона километара.[406] Наредна ће се догодити 22. маја 2016. године, на удаљености од око 76 милиона километара.[406] Просечно време између два најближа пролета Марса поред Земље, његов синодички период, је 780 дана, мада број дана може варирати од 764 до 812.[407]

Марс је имао свој најближи пролет поред Земље и највећи сјај на небу у последњих 60.000 година 27. августа 2003. године у 9.51.13 УТЦ – 55.758.006 км (0,37271925 АЈ), магнитуда –2,88. У том тренутку био је око једног дана од опозиције, и око три дана од перихела, услед чега је било изузетно повољно посматрати га са Земље. Процењено је да је последњи пут био тако близу Земље 12. септембра 57617. године п. н. е. док ће следећи пут бити тако близу 2287. године.[408] Овај блиски пролет био је незнатно ближи од осталих – нпр. минимална удаљеност 22. августа 1924. била је 0,37285 АЈ, док ће 24. августа 2208. године бити 0,37279 АЈ.[210]

Историјске опсервације[уреди]

Историјска посматрања највише се везују за опозицију Марса, када је планета најближа Земљи и самим тим најсветлија на ноћном небу, а која се догађа на сваких пар година. Још израженија је опозиција Марса при перихелу, која се догађа на сваких 15 до 17 година, а разликује се по томе што је тада Марс најближи Сунцу у својој орбити па је самим тим још ближи Земљи, а његов сјај на небу још израженији.

Античка и средњовековна посматрања[уреди]

Постојање Марса као лутајућег објекта по ноћном небу забележили су још астрономи у старом Египту, и до 1534. п. н. е. били су упознати са његовим ретроградним кретањем.[409] У периоду када је постојало Нововавилонско царство, вавилонски астрономи редовно су бележили позиције планета на ноћном небу и систематски пратили њихово кретање. У случају Марса, знали су да планета направи 37 синодичких периода, или 42 круга зодијака, сваких 79 година. Такође су изумели аритметичке методе којима су вршили мање исправке у предвиђањима позиција планета.[410][411]

У четвртом веку п. н. е. Аристотел је забележио да је Марс нестао иза Месеца током окултације, и закључио да је црвена планета удаљенија од Месеца.[412] Грк Птолемеј, који је живео у Александрији,[413] покушао је да се ухвати у коштац са проблемом орбиталног кретања Марса. Птолемејев модел и његов свеукупан рад везан за астрономију објављен је у склопу дела из више томова названог Алмагест, које је постало основа западњачке астрономије у наредних 14 векова.[414] Литература из древне Кине потврђује да су кинески астрономи били упознати са кретањем Марса најкасније у четвртом веку п. н. е.[415] У петоm веку нове ере, у тексту индијске астрономије под називом Surya Siddhanta процењен је пречник Марса.[416] У источноазијским културама, за Марс је уобичајен назив „ватрена звезда” (火星), на основу филозофије пет елемената.[417][418][419]

Током 17. века астроном Тихо Брахе измерио је паралаксу Марса, коју је Јохан Кеплер искористио да одради прелиминарне калкулације релативне удаљености црвене планете од Земље.[420] Када су први телескопи постали доступни, поново је измерена паралакса Марса у настојању да се одреди тачна удаљеност између Земље и Сунца. Ово је први урадио Ђовани Доменико Касини 1672. године. Првобитна мерења паралаксе била су непоуздана због лошег квалитета инструмената.[421] За сада једина посматрана окултација Марса Венером догодила се 13. октобра 1590. године, и посматрао ју је немачки астроном Мајкл Местелин из Хајделберга.[422] Галилео Галилеј постао је први човек који је Марс видео кроз телескоп 1610. године.[423] Прве мапе црвене планете, на којима су уцртане бар неке површинске одлике, нацртао је холандски астроном Кристијан Хајгенс.[424]

Марсовски „канали”[уреди]

Скица Персивала Лоуела, направљена пре 1914. (југ је горе)
Мапа Марса снимљена телескопом Хабл близу опозиције 1999. године. (север је горе)

До 19. века резолуција телескопа достигла је ниво довољан да се могу разазнати одређене површинске одлике на Марсу. Опозиција у перихелу црвене планете догодила се 5. септембра 1877. године. Исте године, италијански астроном Ђовани Скјапарели је у Милану, уз помоћ свог телескопа пречника 22 центиметра, направио прву детаљну мапу површине Марса. На овим мапама биле су уцртане и праволинијске одлике које је он назвао итал. canali, а за које се касније испоставило да су биле оптичка варка. Овим „каналима”, који су већином били дуге, праве линије које су пресецале скоро целу површину планете, дао је имена по рекама на Земљи. Термин који је он употребио – canali, а који у преводу са италијанског може значити и „канал” и „жлеб/бразда”, на енглески је преведен као канал (вештачки),[425][426] па се због тога мислило да на Марсу постоји цивилизација која их је створила.

Мапе које је Скјапарели направио имале су велики утицај на оријенталисту Персивала Лоуела, који је основао опсерваторију опремљену телескопима пречника 30 и 45 центиметара. Ова опсерваторија изграђена је наменски за посматрање Марса 1894. године, када је положај планете био изузетно повољан, али је коришћена и за каснија посматрања. Лоуел је објавио неколико књига о Марсу и животу на њему, које су имале великог утицаја на јавност.[427][428] Канале су видели и остали астрономи широм света, попут Анрија Перотена и Луја Тулона са опсерваторије у Ници, која је поседовала један од највећих телескопа у то време.[429][430]

Сезонске промене (од којих су најизраженије биле смањивање поларних капа и формирање црних региона током лета) у комбинацији са каналима довеле су до многих спекулација о животу на Марсу, и дуго се веровало да на његовој површини постоје велика мора и бујна вегетација. Међутим, земаљски телескопи никада нису достигли неопходну резолуцију да би се доказале те спекулације. Са даљим развојем телескопа, посматрачи су уочавали све мање канала на површини црвене планете. Током својих посматрања 1909. године астроном Камиј Фламарион, користећи телескоп пречника 84 цемтиметра, уочио је неправилне облике, али није видео никакве канале.[431]

Чак и током 1960их објављивани су чланци о марсовској биологији, који су за сезонске промене на Марсу одбацивали свако друго објашњење осим живота. Објављивани су детаљни сценарији за метаболизам и хемијске циклусе функционалног екосистема на планети.[432]

Посете свемирских сонди[уреди]

Главни чланак: Истраживање Марса

Када су прве свемирске сонде посетиле Марс у склопу мисија Маринер агенције НАСА, 1960их и 1970их, све раније наде о животу на црвеној планети су разбијене. Поред тога, сонде Викинг прикупиле су доказе из којих су научници закључили да је површина планете изузетно негостољубива и мртва.[433]

Сонде Маринер 9 и орбитери Викинг прикупиле су податке из којих су састављене нове, детаљније мапе површине планете. Следећи велики корак био је орбитер Марсов глобални геометар, лансиран 1996. и био у употреби до 2006. године, који је својим инструментима снимио изузетно детаљне глобалне мапе топографије, магнетног поља и површинских минерала Марса.[434] Ове мапе су данас доступне јавности – сајт Гугл Марс. Сонде Марс експрес и MRO наставиле су да истражују планету новим инструментима, и из тих података направљене су за сада најдетаљније мапе црвене планете, уз помоћ којих су одређиване занимљиве локације за спуштање лендера и ровера. Агенција НАСА направила је два сајта којима је истраживање Марса приближила јавности – Mars Trek, на којем су доступне визуелизације црвене планете направљене из података прикупљених током задњих 50 година истраживања, и Experience Curiosity, који симулира кретање ровером Кјуриосити по површини у три димензије.[435]

У култури[уреди]

Главни чланак: Марс у култури
Mars symbol.svg

Марс је добио назив по римском богу рата. У различитим културама Марс је представљао симбол мужевности и младости. Његов симбол – круг са стрелицом која показује на горе-десно, такође је симбол мушког пола.

Због великог броја изгубљених сонди које су упућене да истраже црвену планету, у култури су се појавила алтернативна објашњења попут „Бермудског троугла” у међупланетарном простору између Земље и Марса, постојања „Марсовске клетве” или „Великог галактичког злог духа” који се храни марсовским сондама.[436]

Интелигентни „марсовци”[уреди]

Крајем 19. века идеја о постојању интелигентних марсоваца врло брзо се проширила у јавности. Скјапарелијеви „канали” у комбинацији са Лоуеловим књигама на ту тему допринели су томе да се Марс у јавности замишља као сув, хладњикав, изумирући свет, на којем су напредне цивилизације изградиле огромну мрежу канала за наводњавање.[437]

Многа друга посматрања и изјаве популарних личности из тог доба допринели су ономе што се називало „марсовска грозница”.[438] Истражујући атмосферску радио-буку у својој лабораторији у Колорадо Спрингсу 1899. године, проналазач Никола Тесла је приметио сигнале који се понављају, а за које је закључио да су можда радио-сигнали који допиру са друге планете, потенцијално Марса. У једном интервјуу 1901. године Тесла је изјавио:

Викицитати „Тек након неког времена синула ми је идеја да су поремећаји које сам уочио можда настали интелигентном контролом. Мада нисам могао да одгонетнем њихов смисао, било ми је немогуће да о њима размишљам само као о насумичним сигналима. У мени расте осећај да сам био прва особа која је чула поздрав са једне планете упућен другој планети.[439]

Теслине теорије добиле су подршку лорда Келвина који је, приликом посете Сједињеним Државама 1902. године, наводно изјавио да је Тесла вероватно примио сигнале са Марса упућене САД.[440] Келвин је „недвосмислено” одбацио ове наводе непосредно пре него што је напустио САД, рекавши: „Оно што сам у ствари рекао је да су становници Марса, ако их уопште има, без сумње били у стању да виде Њујорк, а нарочито одсјај електричног осветљења.”[441]

У чланку Њујорк тајмса из 1901. године, Едвард Чарлс Пикеринг, директор опсерваторије универзитета Харвард, изјавио је да су примили телеграм од Опсерваторије Лоуел у Аризони у којем је наводно потврђено да Марс покушава да комуницира са Земљом.[442]

Викицитати „Почетком децембра 1900. примили смо телеграм од Опсерваторије Лоуел у Аризони у којем се наводи да је примећено да је са површине Марса емитован светлосни сноп у трајању од неколико минута. Ово сам проследио преко жице у Европу, а копије сам послао широм ове земље. Посматрач који ради у тој опсерваторији је пажљив, поуздан човек и нема разлога да сумњам у постојање тог светла. Наведено је да је светло потекло са добро познате географске тачке на Марсу. То је било све. Сада је прича обишла читав свет. У Европи су почели да пишу да сам у стању да комуницирам са Марсом, и појавила су се свакаква претеривања. Каква год да су то била светла, ми не поседујемо средства да то сазнамо. Да ли је у то била умешана интелигенција, нико не зна. Потпуно је необјашњиво.[442]

Пикекринг је касније предложио да се у Тексасу конструишу велика огледала, којима би се сигнализирало марсовцима.[443]

Протеклих пар деценија сонде у орбити око Марса прикупиле су велики број фотографија високе резолуције, из којих су састављене детаљне мапе целе површине. Посебно се истичу сонде Марсов глобални геометар, а скорије и мисија Орбитални истраживач Марса, која је опремљена највећим телескопом (камером) икада послатом у дубоки свемир. На овим мапама нису уочљиви никакви остаци „интелигентног” живота, али псеудонаучне спекулације о интелигентним бићима на Марсу и даље круже од стране појединаца, попут Ричарда Хоугланда. Поједине спекулације су, попут контроверзе са марсовским „каналима”, базиране на малим површинским одликама које се виде на старијим фотографијама из орбите, попут ’пирамида’ и ’лица на Марсу’. На каснијим, детаљнијим фотографијама из орбите видело се да су то у ствари само чудни обриси терена[444][445][446] комбиновани са углом сунчевих зрака[447], и опште је прихваћено да су били оптичка варка, пример пареидолије – психолошког феномена у ком се случајни упитни стимулуси третирају као значајни.[448][449][450] Планетарни астроном Карл Сејган је написао:

Илустрација марсовских трипода (троножаца) у француском издању романа Рат светова из 1906. године.

Викицитати „Марс је постао некаква митска арена на коју смо ми Земљани пројектовали своје наде и страховања.[426]

Приказ Марса у фикцији стимулисан је његовом црвенкастом бојом на ноћном небу, као и научним спекулацијама током 19. века у којима се наводило да на површини Марса владају услови који могу подржати интелигентан живот.[451] Из тога су проистекли многи научнофантастични сценарији, међу којима је и роман енглеског књижевника Х. Џ. Велса из 1898. године Рат светова, у којем марсовци настоје да напусте своју умирућу планету и притом врше инвазију на Земљу. Каснија адаптација овог романа као радио-драма Рат светова, од стране Орсона Велса, објављена је 30. октобра 1938. године као пренос уживо и изазвала је панику у јавности јер су многи слушаоци помислили да је истинита.[452]

Међу другим утицајним делима истичу се Марсовске хронике Реја Бредберија, у којима људски истраживачи случајно униште марсовску цивилизацију, Барсум серија Едгара Рајса Бароуза, роман К. С. Луиса Са нечујне планете (1938),[453] и више прича Роберта Хајнлајна из прве половине 1960их.[454]

Џонатан Свифт споменуо је природне сателите Марса, око 150 година пре њиховог открића од стране Асафа Хола, описујући са поприличном тачношћу њихове орбите у 19. наставку романа Гуливерова путовања.[455]

Комична представа интелигентног марсовца, марсовац Марвин, појавио се на телевизијским екранима 1948. године као лик у Looney Tunes анимираним цртаћима које је створио Warner Bros, и остао је део популарне културе (налази се на логоу мисије марсовског ровера Спирит).[456]

Када су сонде Маринер и Викинг на Земљу послале фотографије на којим се заиста видело какав је Марс, беживотан и свет без „канала”, све претходне идеје о црвеној планети морале су да се напусте, и појавиле су се све тачније представе људских колонија. Најпознатија од ових представа можда је Марсовска трилогија (Црвени, Плави и Зелени Марс) америчког књижевника Кима С. Робинсона. Псеудонаучне спекулације о „лицу” на Марсу и другим загонетним површинским одликама на фотографијама свемирских сонди и даље су популарна тема у делима научне фантастике, нарочито у филмовима.[457]

Тема о марсовској колонији која се бори за независност од Земље главна је у романима Грега Бера, као и у филму Тотални опозив (1990) базираном на краткој причи Филипа Дика, и тв серији Вавилон 5. Марс, Фобос и Дејмос појављују се и у појединим видео-играма.

Међу скоријим филмовима о Марсу и истраживању Марса истичу се Мисија на Марс (2000), Црвена планета (2000), Џон Картер (2012) и Марсовац: Спасилачка мисија (2015), за који су научници и инжењери рекли да је најреалнији приказ мисије на Марс до сада.[458]

Астрономија на Марсу[уреди]

Комета Сајдинг Спринг виђена камером ровера Кјуриосити.
За више информација погледајте: Астрономија на Марсу

Пошто је ка Марсу послат велики број свемирских сонди (орбитера, лендера и ровера), данас је могуће спроводити астрономска осматрања са Марса. Када се гледа са површине планете, сателит Фобос заузима само ⅓ угаоног пречника који Месец заузима када се гледа са Земље (када би космонаут стајао на површини Марса, Фобос би на небу био три пута мањи у односу на изглед пуног Месеца са Земље). Други Марсов природни сателит – Дејмос, са површине више личи на звезду, и само је мало сјајнији од планете Венере гледано са Земље.[459]

Постоје разни феномени, добро познати на Земљи, који се дешавају и на Марсу, попут метеора и аурора.[460] Транзит Земље гледано са Марса догодиће се 10. новембра 2084. године.[461] Долази и до транзита Меркура и Венере преко Сунчевог диска, а и природни сателити Фобос и Дејмос су довољно малог угаоног пречника да њихов прелазак преко Сунчевог диска више личи на транзит него на помрачење.[462][463]

Комета Сајдинг Спринг је 19. октобра 2014. године прошла веома близу Марса (око 138.000 км од површине), толико близу да је кома можда обухватила целу планету. Све сонде које су у том тренутку биле оперативне на Марсу ангажоване су да посматрају комету, а најбоље фотографије снимила је сонда MRO камером HiRISE. И поред жеље да комету што боље изуче, научници су били принуђени да превентивно поставе сонде иза планете (гледано од комете) како случајно не би дошло до оштећења ударима честица које се ослобађају са њене површине.[464][465][466][467][468][469]

Природни сателити[уреди]

Фотографија Фобоса камером HiRISE на којој се виде кратери
Фотографија Дејмоса (није у размери), на којој се види равни прекривач реголита.

Марс има два релативно мала природна сателита – Фобос (пречника око 22 км) и Дејмос (пречника око 12 км), који се налазе у релативно ниској орбити око планете. Данас је најшире прихваћена теорија о њиховом пореклу да су „ухваћени” астероиди, мада није искључено и неко друго порекло.[470] Оба небеска тела открио је амерички астроном Асаф Хол, 1877. године. Названи су по ликовима Фобу (паника/страх) и Диму (терор/ужас) који су, у грчкој митологији, пратили свог оца, бога Ареса, у битку. Марс је био римски пандан грчком Аресу.[471][472] У модерном грчком језику, планета је ипак задржала свој стари назив – Арес (грч. Άρης).[473]

Са површине Марса, кретање Фобоса и Дејмоса по небу разликује се од кретања Месеца гледано са Земље. Фобос излази на западу, и залази на истоку, да би се поново појавио на западу само 11 сати касније. Дејмос, чија се орбита налази мало изван синхроне орбите – где би период ротације био идентичан периоду ротације планете око своје осе, излази на истоку али веома споро. Иако је Дејмосу потребно око 30 сати да обиђе једном око Марса, између изласка на истоку и заласка на западу потребно је 2,7 дана, гледано са екватора, јер благо „каска” за ротацијом планете.[474]

Орбите Фобоса и Дејмоса (у размери).

Пошто је орбита Фобоса ближа планети од синхроне орбите, плимска сила Марса лагано привлачи Фобос и спушта му орбиталну висину. За око 50 милиона година могао би или да удари у површину, или да се разбије у прстен који ће наставити да орбитира око планете.[475][474]

Порекло два Марсова природна сателита није најјасније. Имају мали албедо и састав сличан угљеничним хондритима, одлике које имају и астероиди, па то доприноси теорији да су ухваћени астероиди. Нестабилна орбита Фобоса указује на могућност да је релативно скоро (у астрономским појмовима) ухваћен. Међутим, оба сателита имају кружне орбите, близу екватора, што је веома необично за ухваћена небеска тела, и динамика потребна да се таква орбита постигне након хватања је изузетно сложена. Акреција сателита у раној историји Марса је такође могућа, али тиме се не може објаснити састав сателита који више личе на астероиде него на сам Марс.

Трећа теорија је постојање трећег тела или поремећај узрокован ударом.[476] Скорашњи докази који указују да је ентеријер Фобоса високо порозан[477], и да се састоји углавном из силиката и других минерала који постоје и на Марсу[478], указују да је Фобос можда настао акрецијом материјала који је избачен са површине планете ударом другог небеског тела[479], слично за сада најшире прихваћеној теорији о формацији Земљиног Месеца. Иако анализа показује да оба сателита личе на астероиде који се налазе у спољашњем делу главног астероидног појаса када се гледају у видљивим и инфрацрвеним таласним дужинама, топлотни инфрацрвени отисак Фобоса не подудара ни са једним хондритима који су до сада посматрани.[478]

Марс можда поседује још сателита пречника мањег од 100 или 50 метара, а предвиђено је и постојање прстена прашине између Фобоса и Дејмоса.[13]

Далека будућност[уреди]

Иако се никада са потпуном сигурношћу не може предвидети далека будућност[480], на основу тренутних научних сазнања из различитих области могуће је предвидети са задовољавајућом тачношћу одређене догађаје који ће се догодити.

  • за 25.000 година – северна поларна капа на Марсу могла би да се већим делом отопи јер ће тај регион планете достићи максимум загревања током прецесије перихела у склопу Миланковићевих циклуса, који трају 50.000 година.[481][482]
  • за 1,5 до 1,6 милијарди година – пошто ће Сунце бити све светлије и топлије, настањива зона око њега ће се померити на већу удаљеност (и захватити Марс); ниво угљен-диоксида у атмосфери Марса ће порасти, и температуре на површини црвене планете достићи ће вредности сличне онима које су владале на Земљи у време ледених доба.[483][484]
  • за 7,5 милијарди година – Земља и Марс ће можда ући у синхрону ротацију са Сунцем које ће бити далеко веће него данас.[484]
  • за 7,9 милијарди година – Сунце ће достићи врхунац црвеног џина на Херцшпрунг-Раселовом дијаграму, и тада ће имати пречник око 256 пута већи него данас.[485] У том процесу, биће уништени Меркур, Венера, врло вероватно Земља, а могуће и Марс.[486]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Сол је соларни дан на Марсу, и износи 24 сата 39 минута и 35,244 секунде.
  2. 2011. године откривено је да једна од планина на астероиду и протопланети 4 Веста има приближну висину као Олимп на Марсу. Међутим, Олимп има далеко већу површину врха и основе – пречник Олимпа у основи је чак већи од пречника целе Весте.
  3. У најранијој фази, одмах по рођењу Сунца, око њега се налазио диск прашине; временом су, под утицајем слабе међусобне гравитације, ове честице почеле да се скупљају у веће грумене камења, што је условило да поседују још јачу гравитацију и привуку још прашине и камења; на крају су стене прерасле у небеска тела величине астероида, који су се затим скупљали, сударали и оформили протопланете, а касније и планете које су и данас у орбити око Сунца; овај поступак назива се акреција.
  4. Висина скале је удаљеност током које се количина умањи за фактор e (приближно 2,71828; основа природног логаритма).
  5. CubeSat је назив за мали модуларни сателит, састављен из више коцкастих модула димензија 10 x 10 x 10 цм; ови сателити имају широку примену, и опремљени су камерама и другим инструментима за надгледање; CubeSat који се састоји из само једног модула има ознаку 1U, док су најчешће комбинације 3U (три на ред) и 6U (два спојена 3U).

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 „Mars Fact Sheet”. NASA. Приступљено 28. 11. 2012. 
  2. „The MeanPlane (Invariable plane) of the Solar System passing through the barycenter”. April 3, 2009. Приступљено April 10, 2009.  (produced with Solex 10 written by Aldo Vitagliano; see also invariable plane)
  3. Seidelmann, P. Kenneth; Archinal, Brent A.; A'Hearn, Michael F.; et al. (2007). „Report of the IAU/IAG Working Group on cartographic coordinates and rotational elements: 2006”. Celestial Mechanics and Dynamical Astronomy 98 (3). Bibcode:2007CeMDA..98..155S. doi:10.1007/s10569-007-9072-y. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Williams, David R. (1. 9. 2004). „Mars Fact Sheet”. National Space Science Data Center. NASA. Приступљено 24. 6. 2006. 
  5. Mallama, A. (2007). „The magnitude and albedo of Mars”. Icarus 192 (2): 404—416. Bibcode:2007Icar..192..404M. doi:10.1016/j.icarus.2007.07.011. 
  6. Krasnopolsky, Vladimir A.; Feldman, Paul D. (2001). „Detection of Molecular Hydrogen in the Atmosphere of Mars”. Science 294 (5548): 1914—1917. Bibcode:2001Sci...294.1914K. doi:10.1126/science.1065569. PMID 11729314. 
  7. Clancy, R. T.; Sandor, B. J.; Moriarty-Schieven, G. H. (2004). „A measurement of the 362 GHz absorption line of Mars atmospheric H2O2”. Icarus 168 (1): 116—121. Bibcode:2004Icar..168..116C. doi:10.1016/j.icarus.2003.12.003. 
  8. 8,0 8,1 Formisano, V.; Atreya, S.; Encrenaz, T.; Ignatiev, N.; Giuranna, M. (2004). „Detection of Methane in the Atmosphere of Mars”. Science 306 (5702): 1758—1761. Bibcode:2004Sci...306.1758F. doi:10.1126/science.1101732. PMID 15514118. 
  9. „The Lure of Hematite”. Science@NASA. NASA. March 28, 2001. Приступљено December 24, 2009. 
  10. 10,0 10,1 10,2 Yeager, Ashley (July 19, 2008). „Impact May Have Transformed Mars”. ScienceNews.org. Приступљено August 12, 2008. 
  11. 11,0 11,1 11,2 Sample, Ian (June 26, 2008). „Cataclysmic impact created north-south divide on Mars”. London: Science @ guardian.co.uk. Приступљено August 12, 2008. 
  12. Millis, John P. „Mars Moon Mystery”. space.about.com. 
  13. 13,0 13,1 Adler, M.; Owen, W. and Riedel, J. (2012). „Use of MRO Optical Navigation Camera to Prepare for Mars Sample Return” (PDF). Concepts and Approaches for Mars Exploration, held June 12–14, 2012 in Houston, Texas. LPI Contribution No. 1679, id.4337 1679: 4337. Bibcode:2012LPICo1679.4337A. 
  14. „NASA Images Suggest Water Still Flows in Brief Spurts on Mars”. NASA/JPL. December 6, 2006. Приступљено January 4, 2007. 
  15. 15,0 15,1 „Water ice in crater at Martian north pole”. ESA. July 28, 2005. Приступљено March 19, 2010. 
  16. 16,0 16,1 „Scientists Discover Concealed Glaciers on Mars at Mid-Latitudes”. University of Texas at Austin. November 20, 2008. Архивирано из оригинала на датум July 25, 2011. Приступљено March 19, 2010. 
  17. 17,0 17,1 Staff (February 21, 2005). „Mars pictures reveal frozen sea”. ESA. Приступљено March 19, 2010. 
  18. 18,0 18,1 „NASA Spacecraft Confirms Martian Water, Mission Extended”. Science @ NASA. July 31, 2008. Приступљено August 1, 2008. 
  19. Anderson, Gina (28. септембар 2015). „NASA confirms evidence that liquid water flows on today Mars”. NASA. Приступљено 5. новембра 2015. 
  20. „NASA – NASA Spacecraft Data Suggest Water Flowing on Mars”. Nasa.gov. August 4, 2011. Приступљено September 19, 2011. 
  21. Jha, Alok. „Nasa's Curiosity rover finds water in Martian soil”. theguardian.com. Приступљено November 6, 2013. 
  22. Jarell, Elizabeth M (February 26, 2015). „Using Curiosity to Search for Life”. Mars Daily. Приступљено August 9, 2015. 
  23. „The Mars Exploration Rover Mission” (PDF). NASA. November 2013. стр. 20. Приступљено August 9, 2015. 
  24. Wilks, Jeremy (May 21, 2015). „Mars mystery: ExoMars mission to finally resolve question of life on red planet”. EuroNews. Приступљено August 9, 2015. 
  25. Howell, Elizabeth (January 5, 2015). „Life on Mars? NASA's next rover aims to find out.”. The Christian Science Monitor. Приступљено August 9, 2015. 
  26. Peplow, Mark. „How Mars got its rust”. Приступљено 10. 3. 2007. 
  27. Nimmo, Francis; Tanaka, Ken (2005). „Early Crustal Evolution Of Mars”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences 33 (1): 133—161. Bibcode:2005AREPS..33..133N. doi:10.1146/annurev.earth.33.092203.122637. 
  28. Rivoldini, A.; Van Hoolst, T.; Verhoeven, O.; Mocquet, A.; Dehant, V. (June 2011). „Geodesy constraints on the interior structure and composition of Mars”. Icarus 213 (2): 451—472. Bibcode:2011Icar..213..451R. doi:10.1016/j.icarus.2011.03.024. 
  29. 29,0 29,1 Jacqué, Dave (September 26, 2003). „APS X-rays reveal secrets of Mars' core”. Argonne National Laboratory. Приступљено July 1, 2006. 
  30. Webster, Guy; Brown, Dwayne; Napier, Gary (19 May 2014). „Construction to Begin on 2016 NASA Mars Lander”. NASA. Приступљено 2 April 2015. 
  31. McSween, Harry Y.; Taylor, G. Jeffrey; Wyatt, Michael B. (May 2009). „Elemental Composition of the Martian Crust”. Science 324 (5928): 736—739. Bibcode:2009Sci...324..736M. doi:10.1126/science.1165871. 
  32. Bandfield, Joshua L. (June 2002). „Global mineral distributions on Mars”. Journal of Geophysical Research (Planets) 107 (E6): 9—1. Bibcode:2002JGRE..107.5042B. doi:10.1029/2001JE001510. 
  33. Christensen, Philip R.; et al. (June 27, 2003). „Morphology and Composition of the Surface of Mars: Mars Odyssey THEMIS Results”. Science 300 (5628): 2056—2061. Bibcode:2003Sci...300.2056C. doi:10.1126/science.1080885. PMID 12791998. 
  34. Golombek, Matthew P. (June 27, 2003). „The Surface of Mars: Not Just Dust and Rocks”. Science 300 (5628): 2043—2044. doi:10.1126/science.1082927. PMID 12829771. 
  35. Valentine, Theresa; Amde, Lishan (November 9, 2006). „Magnetic Fields and Mars”. Mars Global Surveyor @ NASA. Приступљено July 17, 2009. 
  36. Neal-Jones, Nancy; O'Carroll, Cynthia. „New Map Provides More Evidence Mars Once Like Earth”. NASA/Goddard Space Flight Center. Приступљено December 4, 2011. 
  37. Halliday, A. N.; Wänke, H.; Birck, J.-L.; Clayton, R. N. (2001). „The Accretion, Composition and Early Differentiation of Mars”. Space Science Reviews 96 (1/4): 197—230. Bibcode:2001SSRv...96..197H. doi:10.1023/A:1011997206080. 
  38. Zharkov, V. N. (1993). The role of Jupiter in the formation of planets. стр. 7—17. Bibcode:1993GMS....74....7Z. 
  39. Lunine, Jonathan I.; Chambers, John; Morbidelli, Alessandro; Leshin, Laurie A. (2003). „The origin of water on Mars”. Icarus 165 (1): 1—8. Bibcode:2003Icar..165....1L. doi:10.1016/S0019-1035(03)00172-6. 
  40. Barlow, N. G. (October 5–7, 1988). H. Frey, ур. Conditions on Early Mars: Constraints from the Cratering Record. MEVTV Workshop on Early Tectonic and Volcanic Evolution of Mars. LPI Technical Report 89-04 (Easton, Maryland: Lunar and Planetary Institute). стр. 15. Bibcode:1989eamd.work...15B. 
  41. „Giant Asteroid Flattened Half of Mars, Studies Suggest”. Scientific American. Приступљено June 27, 2008. 
  42. Chang, Kenneth (June 26, 2008). „Huge Meteor Strike Explains Mars's Shape, Reports Say”. New York Times. Приступљено June 27, 2008. 
  43. Tanaka, K. L. (1986). „The Stratigraphy of Mars”. Journal of Geophysical Research 91 (B13): E139—E158. Bibcode:1986JGR....91..139T. doi:10.1029/JB091iB13p0E139. 
  44. Hartmann, William K.; Neukum, Gerhard (2001). „Cratering Chronology and the Evolution of Mars”. Space Science Reviews 96 (1/4): 165—194. Bibcode:2001SSRv...96..165H. doi:10.1023/A:1011945222010. 
  45. Mitchell, Karl L.; Wilson, Lionel (2003). „Mars: recent geological activity : Mars: a geologically active planet”. Astronomy & Geophysics 44 (4): 4.16—4.20. Bibcode:2003A&G....44d..16M. doi:10.1046/j.1468-4004.2003.44416.x. 
  46. „Mars avalanche caught on camera”. Discovery Channel. Discovery Communications. March 4, 2008. Приступљено March 4, 2009. 
  47. „Martian soil 'could support life'. BBC News. June 27, 2008. Приступљено August 7, 2008. 
  48. Chang, Alicia (August 5, 2008). „Scientists: Salt in Mars soil not bad for life”. USA Today. Associated Press. Приступљено August 7, 2008. 
  49. „NASA Spacecraft Analyzing Martian Soil Data”. JPL. Приступљено August 5, 2008. 
  50. Kounaves, S. P.; et al. (2010). „Wet Chemistry Experiments on the 2007 Phoenix Mars Scout Lander: Data Analysis and Results”. J. Geophys. Res. 115: E00-E10. Bibcode:2009JGRE..114.0A19K. doi:10.1029/2008JE003084. 
  51. Kounaves, S. P.; et al. (2010). „Soluble Sulfate in the Martian Soil at the Phoenix Landing Site”. Icarus 37: L09201. Bibcode:2010GeoRL..37.9201K. doi:10.1029/2010GL042613. 
  52. „Dust Devil Etch-A-Sketch (ESP_013751_1115)”. NASA/JPL/University of Arizona. July 2, 2009. Приступљено January 1, 2010. 
  53. Schorghofer, Norbert; Aharonson, Oded; Khatiwala, Samar (2002). „Slope streaks on Mars: Correlations with surface properties and the potential role of water”. Geophysical Research Letters 29 (23): 41—1. Bibcode:2002GeoRL..29w..41S. doi:10.1029/2002GL015889. 
  54. Gánti, Tibor; et al. (2003). „Dark Dune Spots: Possible Biomarkers on Mars?”. Origins of Life and Evolution of the Biosphere 33 (4): 515—557. Bibcode:2003OLEB...33..515G. doi:10.1023/A:1025705828948. 
  55. Kerr, Richard A. (March 4, 2005). „Ice or Lava Sea on Mars? A Transatlantic Debate Erupts”. Science 307 (5714): 1390—1391. doi:10.1126/science.307.5714.1390a. PMID 15746395. 
  56. Jaeger, W. L.; et al. (September 21, 2007). „Athabasca Valles, Mars: A Lava-Draped Channel System”. Science 317 (5845): 1709—1711. Bibcode:2007Sci...317.1709J. doi:10.1126/science.1143315. PMID 17885126. 
  57. Murray, John B.; et al. (March 17, 2005). „Evidence from the Mars Express High Resolution Stereo Camera for a frozen sea close to Mars' equator”. Nature 434 (703): 352—356. Bibcode:2005Natur.434..352M. doi:10.1038/nature03379. PMID 15772653. 
  58. Craddock, R.A.; Howard, A.D. (2002). „The case for rainfall on a warm, wet early Mars”. Journal of Geophysical Research 107 (E11). Bibcode:2002JGRE..107.5111C. doi:10.1029/2001JE001505. 
  59. Malin, Michael C.; Edgett, KS (June 30, 2000). „Evidence for Recent Groundwater Seepage and Surface Runoff on Mars”. Science 288 (5475): 2330—2335. Bibcode:2000Sci...288.2330M. doi:10.1126/science.288.5475.2330. PMID 10875910. 
  60. 60,0 60,1 „NASA Images Suggest Water Still Flows in Brief Spurts on Mars”. NASA. December 6, 2006. Приступљено December 6, 2006. 
  61. „Water flowed recently on Mars”. BBC. December 6, 2006. Приступљено December 6, 2006. 
  62. „Water May Still Flow on Mars, NASA Photo Suggests”. NASA. December 6, 2006. Приступљено April 30, 2006. 
  63. Loff, Sarah (24. 3. 2016). „Alluvial Fans in Saheki Crater, Mars”. Наса. Приступљено 27. 3. 2016. 
  64. Lewis, K.W.; Aharonson, O. (2006). „Stratigraphic analysis of the distributary fan in Eberswalde crater using stereo imagery”. Journal of Geophysical Research 111 (E06001). Bibcode:2006JGRE..11106001L. doi:10.1029/2005JE002558. 
  65. Matsubara, Y.; Howard, A.D.; Drummond, S.A. (2011). „Hydrology of early Mars: Lake basins”. Journal of Geophysical Research 116 (E04001). Bibcode:2011JGRE..11604001M. doi:10.1029/2010JE003739. 
  66. Choi, Charles (19. 5. 2016). „Mega Tsunamis Rocked Mars Oceans Billions of Years Ago” (на језику: ((en))). Space.com. Приступљено 20. 5. 2016. 
  67. „Mineral in Mars 'Berries' Adds to Water Story” (Press release). NASA. March 3, 2004. Архивирано из оригинала на датум November 9, 2007. Приступљено June 13, 2006. 
  68. „Mars Exploration Rover Mission: Science”. NASA. July 12, 2007. Приступљено January 10, 2010. 
  69. Loff, Sarah (19. 2. 2016). „Jarosite in the Noctis Labyrinthus Region of Mars”. Наса. Приступљено 19. 2. 2016. 
  70. „NASA – NASA Mars Rover Finds Mineral Vein Deposited by Water”. Nasa.gov. December 7, 2011. Приступљено August 14, 2012. 
  71. „Rover Finds "Bulletproof" Evidence of Water on Early Mars”. News.nationalgeographic.com. December 8, 2011. Приступљено August 14, 2012. 
  72. „Mars Has "Oceans" of Water Inside?”. News.nationalgeographic.com. June 26, 2012. Приступљено August 14, 2012. 
  73. 73,0 73,1 Webster, Guy; Brown, Dwayne (March 18, 2013). „Curiosity Mars Rover Sees Trend In Water Presence”. NASA. Приступљено March 20, 2013. 
  74. Rincon, Paul (March 19, 2013). „Curiosity breaks rock to reveal dazzling white interior”. BBC. Приступљено March 19, 2013. 
  75. Staff (March 20, 2013). „Red planet coughs up a white rock, and scientists freak out”. MSN. Архивирано из оригинала на датум March 23, 2013. Приступљено March 20, 2013. 
  76. Brown, Dwayne (5. 3. 2015). „NASA Research Suggests Mars Once Had More Water than Earth’s Arctic Ocean”. НАСА. Приступљено 6. март 2015. 
  77. Kaufman, Marc (March 5, 2015). „Mars Had an Ocean, Scientists Say, Pointing to New Data”. The New York Times. Приступљено March 5, 2015. 
  78. „NASA News Conference: Evidence of Liquid Water on Today’s Mars”. NASA. 28 September 2015. Приступљено 28 September 2015. 
  79. „NASA Confirms Evidence That Liquid Water Flows on Today’s Mars”. NASA. Приступљено 28 September 2015. 
  80. Ojha, L.; Wilhelm, M. B.; Murchie, S. L.; McEwen, A. S.; Wray, J. J.; Hanley, J.; Massé, M.; Chojnacki, M. (2015). „Spectral evidence for hydrated salts in recurring slope lineae on Mars”. Nature Geoscience. doi:10.1038/ngeo2546. 
  81. McEwen, Alfred; Lujendra, Ojha; Dundas, Colin; Mattson, Sarah; Bryne, S; Wray, J; Cull, Selby; Murchie, Scott; Thomas, Nicholas; Gulick, Virginia (5 August 2011). „Seasonal Flows On Warm Martian Slopes.”. Science 333 (6043): 743—743. doi:10.1126/science.1204816. PMID 21817049. Приступљено 28 September 2015. 
  82. Drake, Nadia; 28, National Geographic PUBLISHED September. „NASA Finds 'Definitive' Liquid Water on Mars”. National Geographic News. Приступљено 2015-09-29. 
  83. Moskowitz, Clara. „Water Flows on Mars Today, NASA Announces”. Приступљено 2015-09-29. 
  84. Nola Taylor Redd, ур. (20. новембар 2015). „Could Liquid Lakes Form on Mars Today?”. Space.com. Приступљено 20. новембра 2015. 
  85. Mellon, J. T.; Feldman, W. C.; Prettyman, T. H. (2003). „The presence and stability of ground ice in the southern hemisphere of Mars”. Icarus 169 (2): 324—340. Bibcode:2004Icar..169..324M. doi:10.1016/j.icarus.2003.10.022. 
  86. „Mars Rovers Spot Water-Clue Mineral, Frost, Clouds”. NASA. December 13, 2004. Приступљено March 17, 2006. 
  87. Malin, M.C.; Caplinger, M.A.; Davis, S.D. (2001). „Observational evidence for an active surface reservoir of solid carbon dioxide on Mars” (PDF). Science 294 (5549): 2146—8. Bibcode:2001Sci...294.2146M. doi:10.1126/science.1066416. PMID 11768358. 
  88. „MIRA's Field Trips to the Stars Internet Education Program”. Mira.or. Приступљено February 26, 2007. 
  89. Carr, Michael H. (2003). „Oceans on Mars: An assessment of the observational evidence and possible fate”. Journal of Geophysical Research 108 (5042): 24. Bibcode:2003JGRE..108.5042C. doi:10.1029/2002JE001963. 
  90. Phillips, Tony. „Mars is Melting, Science at NASA”. Приступљено February 26, 2007. 
  91. Plaut, J. J; et al. (2007). „Subsurface Radar Sounding of the South Polar Layered Deposits of Mars”. Science 315 (5821): 92—5. Bibcode:2007Sci...316...92P. doi:10.1126/science.1139672. PMID 17363628. 
  92. Smith, Isaac B.; Holt, J. W. (2010). „Onset and migration of spiral troughs on Mars revealed by orbital radar”. Nature 465 (4): 450—453. Bibcode:2010Nature....32..450P . doi:10.1038/nature09049. 
  93. „Mystery Spirals on Mars Finally Explained”. Space.com. May 26, 2010. Приступљено May 26, 2010. 
  94. „Starburst Spider”. НАСА. Приступљено 11. јануара 2016. 
  95. „NASA Findings Suggest Jets Bursting From Martian Ice Cap”. Jet Propulsion Laboratory (NASA). August 16, 2006. Приступљено August 11, 2009. 
  96. Kieffer, H. H. (2000). „Mars Polar Science 2000” (PDF). Приступљено September 6, 2009. 
  97. Portyankina, G., ур. (2006). „Fourth Mars Polar Science Conference” (PDF). Приступљено August 11, 2009. 
  98. Kieffer, Hugh H.; Christensen, Philip R.; Titus, Timothy N. (May 30, 2006). „CO2 jets formed by sublimation beneath translucent slab ice in Mars' seasonal south polar ice cap”. Nature 442 (7104): 793—796. Bibcode:2006Natur.442..793K. doi:10.1038/nature04945. PMID 16915284. 
  99. „Sweeping over the south pole of Mars”. ESA. 10. септембар 2015. Приступљено 13. октобра 2015. 
  100. Tony Greicius, ур. (26. 5. 2016). „NASA Radar Finds Ice Age Record in Mars' Polar Cap”. Наса. Приступљено 26. 5. 2016. 
  101. Sheehan, William. „Areographers”. The Planet Mars: A History of Observation and Discovery. Приступљено June 13, 2006. 
  102. Planetary Names: Categories for Naming Features on Planets and Satellites. Planetarynames.wr.usgs.gov. Retrieved on December 1, 2011.
  103. „Viking and the Resources of Mars” (PDF). Humans to Mars: Fifty Years of Mission Planning, 1950–2000. Приступљено March 10, 2007. 
  104. Frommert, H.; Kronberg, C. „Christiaan Huygens”. SEDS/Lunar and Planetary Lab. Приступљено March 10, 2007. 
  105. Archinal, B. A.; Caplinger, M. (Fall 2002). „Mars, the Meridian, and Mert: The Quest for Martian Longitude”. Abstract #P22D-06 (American Geophysical Union) 22: 06. Bibcode:2002AGUFM.P22D..06A. 
  106. NASA (April 19, 2007). „Mars Global Surveyor: MOLA MEGDRs”. geo.pds.nasa.gov. Приступљено June 24, 2011.  Mars Global Surveyor: MOLA MEGDRs
  107. Zeitler, W.; Ohlhof, T.; Ebner, H. (2000). „Recomputation of the global Mars control-point network” (PDF). Photogrammetric Engineering & Remote Sensing 66 (2): 155—161. Приступљено December 26, 2009. 
  108. Lunine, Cynthia J. (1999). Earth: evolution of a habitable world. Cambridge University Press. стр. 183. ISBN 0-521-64423-2. 
  109. Webster, Guy; Brown, Dwayne (May 22, 2014). „NASA Mars Weathercam Helps Find Big New Crater”. NASA. Приступљено May 22, 2014. 
  110. Wright, Shawn (April 4, 2003). „Infrared Analyses of Small Impact Craters on Earth and Mars”. University of Pittsburgh. Архивирано из оригинала на датум June 12, 2007. Приступљено February 26, 2007. 
  111. McGill, G. E. (1989-03-10). „Buried topography of Utopia, Mars: Persistence of a giant impact depression”. Journal of Geophysical Research 94: 2753—2759. doi:10.1029/JB094iB03p02753. 
  112. „Utopia Planitia”. Gazetteer of Planetary Nomenclature. USGS Astrogeology Science Center. Приступљено 2015-03-10. 
  113. „Mars Global Geography”. Windows to the Universe. University Corporation for Atmospheric Research. April 27, 2001. Приступљено June 13, 2006. 
  114. Wetherill, G. W. (1999). „Problems Associated with Estimating the Relative Impact Rates on Mars and the Moon”. Earth, Moon, and Planets 9 (1–2): 227—231. Bibcode:1974Moon....9..227W. doi:10.1007/BF00565406. 
  115. Costard, Francois M. (1989). „The spatial distribution of volatiles in the Martian hydrolithosphere”. Earth, Moon, and Planets 45 (3): 265—290. Bibcode:1989EM&P...45..265C. doi:10.1007/BF00057747. 
  116. Head, J.W. (2007). The Geology of Mars: New Insights and Outstanding Questions in The Geology of Mars: Evidence from Earth-Based Analogs, Chapman, M., Ed; Cambridge University Press: Cambridge UK. стр. 10.
  117. Masursky, H.; Masursky, Harold; Saunders, R. S. (1973). „An Overview of Geological Results from Mariner 9”. J. Geophys. Res. 78 (20): 4009—4030. Bibcode:1973JGR....78.4031C. doi:10.1029/JB078i020p04031. 
  118. Carr, Michael H. (1973). „Volcanism on Mars”. Journal of Geophysical Research 78 (20): 4049—4062. Bibcode:1973JGR....78.4049C. doi:10.1029/JB078i020p04049. 
  119. Michalski, Joseph R.; Bleacher, Jacob E. (3 October 2013). „Supervolcanoes within an ancient volcanic province in Arabia Terra, Mars”. Nature (journal) 502 (7469): 46—52. doi:10.1038/nature12482. Приступљено 4 October 2013. 
  120. „Hunting for young lava flows”. Geophysical Research Letters (Red Planet). June 1, 2011. Приступљено 4 October 2013. 
  121. Solomon, Sean C.; Head, James W. (1982). „Evolution of the Tharsis Province of Mars: The Importance of Heterogeneous Lithospheric Thickness and Volcanic Construction”. J. Geophys. Res. 87 (B12): 9755—9774. Bibcode:1982JGR....87.9755S. doi:10.1029/JB087iB12p09755. 
  122. Chen, Junyong; et al. (2006). „Progress in technology for the 2005 height determination of Qomolangma Feng (Mt. Everest)”. Science in China Series D: Earth Sciences 49 (5): 531—538. doi:10.1007/s11430-006-0531-1. 
  123. „Olympus Mons”. mountainprofessor.com. 
  124. Glenday, Craig (2009). Guinness World Records. Random House, Inc. стр. 12. ISBN 0-553-59256-4. 
  125. Wolpert, Stuart (August 9, 2012). „UCLA scientist discovers plate tectonics on Mars”. UCLA. Приступљено August 13, 2012. 
  126. Lin, An (June 4, 2012). „Structural analysis of the Valles Marineris fault zone: Possible evidence for large-scale strike-slip faulting on Mars”. Lithosphere 4 (4): 286—330. Bibcode:2012Lsphe...4..286Y. doi:10.1130/L192.1. Приступљено October 2, 2012. 
  127. Cushing, G. E.; Titus, T. N.; Wynne, J. J.; Christensen, P. R. (2007). „Themis Observes Possible Cave Skylights on Mars” (PDF). Lunar and Planetary Science XXXVIII. Приступљено August 2, 2007. 
  128. „NAU researchers find possible caves on Mars”. Inside NAU 4 (12) (Northern Arizona University). March 28, 2007. Приступљено May 28, 2007. 
  129. „Researchers find possible caves on Mars”. Paul Rincon of BBC News. March 17, 2007. Приступљено May 28, 2007. 
  130. Jones, Nancy; Steigerwald, Bill; Brown, Dwayne; Webster, Guy (October 14, 2014). „NASA Mission Provides Its First Look at Martian Upper Atmosphere”. NASA. Приступљено October 15, 2014. 
  131. 131,0 131,1 Philips, Tony (2001). „The Solar Wind at Mars”. Science@NASA. Приступљено October 8, 2006. 
  132. „Multiple Asteroid Strikes May Have Killed Mars's Magnetic Field”. WIRED. January 20, 2011. 
  133. Lundin, R; et al. (2004). „Solar Wind-Induced Atmospheric Erosion at Mars: First Results from ASPERA-3 on Mars Express”. Science 305 (5692): 1933—1936. Bibcode:2004Sci...305.1933L. doi:10.1126/science.1101860. PMID 15448263. 
  134. Bolonkin, Alexander A. (2009). Artificial Environments on Mars. Berlin Heidelberg: Springer. стр. 599—625. ISBN 978-3-642-03629-3. 
  135. Atkinson, Nancy (July 17, 2007). „The Mars Landing Approach: Getting Large Payloads to the Surface of the Red Planet”. Приступљено September 18, 2007. 
  136. Carr, Michael H. (2006). The surface of Mars. Cambridge planetary science series 6 (Cambridge University Press). стр. 16. ISBN 0-521-87201-4. 
  137. „Mars Fact Sheet”. NASA. Приступљено 28 September 2013. 
  138. „Earth Fact Sheet”. NASA. Приступљено 28 September 2013. 
  139. „Abundance and Isotopic Composition of Gases in the Martian Atmosphere from the Curiosity Rover”. Sciencemag.org. July 19, 2013. Приступљено August 19, 2013. 
  140. Lemmon, M. T.; et al. (2004). „Atmospheric Imaging Results from Mars Rovers”. Science 306 (5702): 1753—1756. Bibcode:2004Sci...306.1753L. doi:10.1126/science.1104474. PMID 15576613. 
  141. „Mars Express confirms methane in the Martian atmosphere”. ESA. March 30, 2004. Приступљено March 17, 2006. 
  142. 142,0 142,1 142,2 142,3 Mumma, Michael J.; et al. (February 20, 2009). „Strong Release of Methane on Mars in Northern Summer 2003” (PDF). Science 323 (5917): 1041—1045. Bibcode:2009Sci...323.1041M. doi:10.1126/science.1165243. PMID 19150811. 
  143. Hand, Eric (October 21, 2008). „Plumes of methane identified on Mars” (PDF). Nature News. Приступљено August 2, 2009. 
  144. Krasnopolsky, Vladimir A. (February 2005). „Some problems related to the origin of methane on Mars”. Icarus 180 (2): 359—367. Bibcode:2006Icar..180..359K. doi:10.1016/j.icarus.2005.10.015. 
  145. Franck, Lefèvre; Forget, François (August 6, 2009). „Observed variations of methane on Mars unexplained by known atmospheric chemistry and physics”. Nature 460 (7256): 720—723. Bibcode:2009Natur.460..720L. doi:10.1038/nature08228. PMID 19661912. 
  146. 146,0 146,1 Oze, C.; Sharma, M. (2005). „Have olivine, will gas: Serpentinization and the abiogenic production of methane on Mars”. Geophysical Research Letters 32 (10): L10203. Bibcode:2005GeoRL..3210203O. doi:10.1029/2005GL022691. 
  147. Tenenbaum, David (June 9, 2008). „Making Sense of Mars Methane”. Astrobiology Magazine. Архивирано из оригинала на датум September 23, 2008. Приступљено October 8, 2008. 
  148. Steigerwald, Bill (January 15, 2009). „Martian Methane Reveals the Red Planet is not a Dead Planet”. NASA's Goddard Space Flight Center (NASA). Архивирано из оригинала на датум January 17, 2009. Приступљено January 24, 2009. 
  149. „Mars Curiosity Rover News Telecon”. November 2, 2012. 
  150. Kerr, Richard A. (November 2, 2012). „Curiosity Finds Methane on Mars, or Not”. Science (journal). Приступљено November 3, 2012. 
  151. Wall, Mike (November 2, 2012). „Curiosity Rover Finds No Methane on Mars —Yet”. Space.com. Приступљено November 3, 2012. 
  152. Chang, Kenneth (November 2, 2012). „Hope of Methane on Mars Fades”. New York Times. Приступљено November 3, 2012. 
  153. Webster, Christopher R.; Mahaffy, Paul R.; Atreya, Sushil K.; Flesch, Gregory J.; Farley, Kenneth A. (September 19, 2013). „Low Upper Limit to Methane Abundance on Mars”. Science 342: 355—357. Bibcode:2013Sci...342..355W. doi:10.1126/science.1242902. Приступљено September 19, 2013. 
  154. Cho, Adrian (September 19, 2013). „Mars Rover Finds No Evidence of Burps and Farts”. Science (journal). Приступљено September 19, 2013. 
  155. Chang, Kenneth (September 19, 2013). „Mars Rover Comes Up Empty in Search for Methane”. New York Times. Приступљено September 19, 2013. 
  156. „Mars Orbiter Mission – Payloads”. Indian Space Research Organisation (ISRO). ISRO. December 2014. Приступљено 23 December 2014. 
  157. Mustard, Jack (July 9, 2009) MEPAG Report to the Planetary Science Subcommittee. lpi.usra.edu. стр. 3
  158. Webster, Guy; Jones, Nancy Neal; Brown, Dwayne (December 16, 2014). „NASA Rover Finds Active and Ancient Organic Chemistry on Mars”. NASA. Приступљено December 16, 2014. 
  159. Chang, Kenneth (December 16, 2014). „'A Great Moment': Rover Finds Clue That Mars May Harbor Life”. New York Times. Приступљено December 16, 2014. 
  160. Whitehouse, David (July 15, 2004). „Dr. David Whitehouse – Ammonia on Mars could mean life”. news.bbc.co.uk (BBC News). Приступљено August 14, 2012. 
  161. „Mars Express discovers aurorae on Mars”. ЕСА. 9. јун 2005. Приступљено 13. октобар 2015. 
  162. CAIN, FRASER (18. фебруар 2006). „Mars Express Finds Auroras on Mars”. Universe Today. Приступљено 13. октобар 2015. 
  163. „Discovery of an aurora on Mars”. Nature.com. Приступљено 13. октобар 2015. 
  164. „Mars Express Observes Aurora On The Red Planet”. sciencedaily.com. 24. новембар 2008. Приступљено 13. октобар 2015. 
  165. „Auroras on Mars – NASA Science”. science.nasa.gov. Приступљено 2015-05-12. 
  166. Brown, Dwayne; Neal-Jones, Nancy; Steigerwald, Bill; Scott, Jim (18 March 2015). „NASA Spacecraft Detects Aurora and Mysterious Dust Cloud around Mars”. NASA. Release 15-045. Приступљено 18 March 2015. 
  167. Lewin, Sarah (5. новембар 2015). „Gorgeous Auroras Could Light Up Entire Martian Sky”. Space.com. Приступљено 6. новембар 2015. 
  168. „Mars' desert surface...”. MGCM Press release. NASA. Приступљено February 25, 2007. 
  169. Kluger, Jeffrey (September 1, 1992). „Mars, in Earth's Image”. Discover Magazine. Приступљено November 3, 2009. 
  170. Goodman, Jason C (September 22, 1997). „The Past, Present, and Possible Future of Martian Climate”. MIT. Архивирано из оригинала на датум November 10, 2010. Приступљено February 26, 2007. 
  171. Philips, Tony (July 16, 2001). „Planet Gobbling Dust Storms”. Science @ NASA. Приступљено June 7, 2006. 
  172. „Weather at the Mars Exploration Rover and Beagle 2 Landing Sites”. Malin Space Science Systems. Приступљено September 8, 2007. 
  173. „NASA Mars Lander Sees Falling Snow, Soil Data Suggest Liquid Past”. September 29, 2008. Приступљено October 3, 2008. 
  174. Mars Clouds Higher Than Any On Earth
  175. 175,0 175,1 175,2 Mars Global Surveyor - "8 Year Anniversary"
  176. 176,0 176,1 David Brand and Ray Villard (May 19, 1999). „Colossal cyclone swirling near Martian north pole is observed by Cornell-led team on Hubble telescope”. Cornell News. Приступљено September 6, 2007. 
  177. „Mars Facts”. NASA. Приступљено June 20, 2013. 
  178. „What is the typical temperature on Mars?”. Astronomycafe.net. Приступљено August 14, 2012. 
  179. 179,0 179,1 „Mars Exploration Rover Mission: Spotlight”. Marsrover.nasa.gov. June 12, 2007. Приступљено August 14, 2012. 
  180. Global Measured Extremes of Temperature and Precipitation. National Climatic Data Center. Retrieved on 2007-06-21.
  181. „World Meteorological Organization World Weather / Climate Extremes Archive”. Приступљено 10 January 2013. 
  182. Coldest spot on Earth identified by satellite, Jonathan Amos, BBC News, 9 December 2013.
  183. The Coldest Place on Earth: -90 °C and below from Landsat 8 and other satellite thermal sensors, Ted Scambos, Allen Pope, Garrett Campbell, and Terry Haran, American Geophysical Union fall meeting, 9 December 2013.
  184. A possible world record maximum natural ground surface temperature, Paul Kubecka, Weather, 56, #7 (July 2001), Weather. стр. 218-221, doi:10.1002/j.1477-8696.2001.tb06577.x
  185. Pettit, E.; et al. (September 1924). „Radiation Measures on the Planet Mars”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific 36 (9): 269—272. Bibcode:1924PASP...36..269P. JSTOR 40693334. 
  186. Coblentz, W. (June 1925). „Temperature Estimates of the Planet Mars”. Astronomische Nachrichten 224: 361—378. Bibcode:1925AN....224..361C. doi:10.1002/asna.19252242202. 
  187. „National Space Science Data Center: Infrared Thermal Mapper (IRTM)”. Приступљено September 14, 2014. 
  188. „National Space Science Data Center: Meteorology”. Приступљено September 14, 2014. 
  189. „National Space Science Data Center: Atmospheric Structure”. Приступљено September 14, 2014. 
  190. Eydelman, Albert (2001). „Temperature on the Surface of Mars”. The Physics Factbook. 
  191. „Focus Sections :: The Planet Mars”. MarsNews.com. Приступљено September 8, 2007. 
  192. James E. Tillman Mars – Temperature Overview
  193. Staff (2015). „Mars Weather”. Centro de Astrobiologia (CAB). Приступљено May 31, 2015. 
  194. Staff. „Mars Facts”. NASA. Приступљено May 31, 2015. 
  195. Hoffman, Nick (October 19, 2000). „MarsDaily - White Mars: The story of the Red Planet Without Water”. ScienceDaily. Приступљено May 31, 2015. 
  196. Mars Weather (@MarsWxReport) | Twitter
  197. Mars General Circulation Modeling Group. „Mars' desert surface.”. NASA. Приступљено February 25, 2007. 
  198. „Martian Dust Devils Caught”. Climate Research USA. Ruhr-Universität Bochum. March 21, 2000. Архивирано из оригинала на датум 2006-10-30. Приступљено August 9, 2010. 
  199. Smith, Peter; Renno, Nilton (6 June 2001). „Studying Earth Dust Devils For Possible Mars Mission”. UniSci News. Приступљено December 1, 2006. 
  200. David, Leonard (12 March 2005). „Spirit Gets A Dust Devil Once-Over”. Space.com. Приступљено December 1, 2006. 
  201. „Did You Know?”. Mars Exploration Rovers. Cornell University. Приступљено December 1, 2006. 
  202. IAN O'NEILL (11. новембар 2015). „The Dust Devils of Mars Could Pack a Seismic Punch” (на језику: ((en))). news.discovery.com. Приступљено 16. новембра 2015. 
  203. Barlow, Nadine G. (2008). Mars: an introduction to its interior, surface and atmosphere. Cambridge planetary science 8. Cambridge University Press. стр. 21. ISBN 0-521-85226-9. 
  204. „Mars 2009/2010”. Students for the Exploration and Development of Space (SEDS). May 6, 2009. Приступљено December 28, 2007. 
  205. 205,0 205,1 205,2 „Mars distance from the Sun from January 2011 to January 2015”. Приступљено January 27, 2012. 
  206. Simon, J.L.; Bretagnon, P.; Chapront, J.; Chapront-Touzé, M.; Francou, G.; Laskar, J. (February 1994). „Numerical expressions for precession formulae and mean elements for the Moon and planets”. Astronomy and Astrophysics 282 (2): 663—683. Bibcode:1994A&A...282..663S. 
  207. Jean Meeus, Astronomical Formulæ for Calculators. (Richmond, VA: Willmann-Bell, 1988) 99. Elements by F. E. Ross
  208. „Mercury Fact Sheet”. NASA Goddard Space Flight Center. November 30, 2007. Приступљено 2008-05-28. 
  209. Vitagliano, Aldo (2003). „Mars' Orbital eccentricity over time”. Solex. Universita' degli Studi di Napoli Federico II. Приступљено July 20, 2007. 
  210. 210,0 210,1 Meeus, Jean (March 2003). „When Was Mars Last This Close?”. International Planetarium Society. Архивирано из оригинала на датум May 16, 2011. Приступљено January 18, 2008. 
  211. Baalke, Ron (August 22, 2003). „Mars Makes Closest Approach In Nearly 60,000 Years”. meteorite-list. Приступљено January 18, 2008. 
  212. Nowack, Robert L. „Estimated Habitable Zone for the Solar System”. Department of Earth and Atmospheric Sciences at Purdue University. Приступљено April 10, 2009. 
  213. Briggs, Helen (February 15, 2008). „Early Mars 'too salty' for life”. BBC News. Приступљено February 16, 2008. 
  214. Hannsson, Anders (1997). Mars and the Development of Life. Wiley. ISBN 0-471-96606-1. 
  215. „New Analysis of Viking Mission Results Indicates Presence of Life on Mars”. Physorg.com. January 7, 2007. Приступљено March 2, 2007. 
  216. „Phoenix Returns Treasure Trove for Science”. NASA/JPL. June 6, 2008. Приступљено June 27, 2008. 
  217. Bluck, John (July 5, 2005). „NASA Field-Tests the First System Designed to Drill for Subsurface Martian Life”. NASA. Приступљено January 2, 2010. 
  218. Kounaves, S. P. et al., Evidence of martian perchlorate, chlorate, and nitrate in Mars meteorite EETA79001: implications for oxidants and organics, Icarus, 2014, 229, 206–213, doi:10.1016/j.icarus.2013.11.012,
  219. Kounaves, S. P.; et al. (2014). „, Identification of the perchlorate parent salts at the Phoenix Mars landing site and implications”. Icarus 232: 226—231. Bibcode:2014Icar..232..226K. doi:10.1016/j.icarus.2014.01.016. 
  220. Staff (8 June 2015). „PIA19673: Spectral Signals Indicating Impact Glass on Mars”. NASA. Приступљено 8 June 2015. 
  221. Golden, D. C.; et al. (2004). „Evidence for exclusively inorganic formation of magnetite in Martian meteorite ALH84001” (PDF). American Mineralogist 89 (5–6): 681—695. Приступљено December 25, 2010. 
  222. Krasnopolsky, Vladimir A.; Maillard, Jean-Pierre; Owen, Tobias C. (2004). „Detection of methane in the Martian atmosphere: evidence for life?”. Icarus 172 (2): 537—547. Bibcode:2004Icar..172..537K. doi:10.1016/j.icarus.2004.07.004. 
  223. Peplow, Mark (February 25, 2005). „Formaldehyde claim inflames Martian debate”. Nature. doi:10.1038/news050221-15. 
  224. Nickel, Mark (April 18, 2014). „Impact glass stores biodata for millions of years”. Brown University. Приступљено June 9, 2015. 
  225. Schultz, P. H.; Harris, R. Scott; Clemett, S. J.; Thomas-Keprta, K. L.; Zárate, M. (June 2014). „Preserved flora and organics in impact melt breccias”. Geology 42 (6): 515—518. Bibcode:2014Geo....42..515S. doi:10.1130/G35343.1. 
  226. Brown, Dwayne; Webster, Guy; Stacey, Kevin (June 8, 2015). „NASA Spacecraft Detects Impact Glass on Surface of Mars” (Press release). NASA. Приступљено June 9, 2015. 
  227. Stacey, Kevin (June 8, 2015). „Martian glass: Window into possible past life?”. Brown University. Приступљено June 9, 2015. 
  228. Temming, Maria (June 12, 2015). „Exotic Glass Could Help Unravel Mysteries of Mars”. Scientific American. Приступљено June 15, 2015. 
  229. 229,0 229,1 „DLR – Surviving the conditions on Mars (26 April 2012)”. Dlr.de. April 26, 2012. Приступљено December 16, 2012. 
  230. „MSL Science Corner: Rover Environmental Monitoring Station (REMS)”. NASA/JPL. Приступљено September 9, 2009. 
  231. „Mars Science Laboratory Fact Sheet” (PDF). NASA/JPL. Приступљено June 20, 2011. 
  232. „Hubble's Sharpest View of Mars: ACS Image”. spacetelescope.org. Приступљено 2. новембра 2015. 
  233. „Mars: Closest Encounter”. http://hubblesite.org/. Приступљено 2. новембра 2015. 
  234. Armandroff, Taft. „Keck Observers’ Newsletter”. keck.hawaii.edu. Приступљено 2. новембра 2015. 
  235. The "Mars Curse": Why Have So Many Missions Failed?. Universetoday.com (2008-03-22). Retrieved on 2012-08-14.
  236. Knight, Matthew. „Beating the curse of Mars”. Science & Space. Приступљено 2007-03-27. 
  237. Bothwell, William (2008-10-23). „Looking to Mars”. Orangeville Citizen. Приступљено 2008-10-29. 
  238. "The Depths of Space: The Story of the Pioneer Planetary Probes (2004)" from The National Academies Press. URL accessed April 7, 2006.
  239. "Uncovering the Secrets of Mars" (first paragraph only). Time July 14, 1997 Vol. 150 No. 2. URL accessed April 7, 2006.
  240. Matthews, John & Caitlin. "The Element Encyclopedia of Magical Creatures",Barnes & Noble Publishing. 2005. ISBN 0-7607-7885-X
  241. Dinerman, Taylor (2004-09-27). „Is the Great Galactic Ghoul losing his appetite?”. The space review. Приступљено 2007-03-27. 
  242. Mars Exploration Program: Historical Log. Mars.jpl.nasa.gov. Retrieved on 2012-08-14.
  243. D. McCleese, et al. - Robotic Mars Exploration Strategy
  244. 244,0 244,1 David S. F. Portree, Humans to Mars: Fifty Years of Mission Planning, 1950–2000, NASA Monographs in Aerospace History Series, Number 21, February 2001. Available as NASA SP-2001-4521.
  245. 245,0 245,1 NASA PROGRAM & MISSIONS Historical Log. Mars.jpl.nasa.gov. Retrieved on 2012-08-14.
  246. „Mariner 4”. NSSDC Master Catalog. NASA. Приступљено 2009-02-11. 
  247. „Mariner 9: Overview”. NASA. 
  248. Mars 2 Lander – NASA. Nssdc.gsfc.nasa.gov. Retrieved on 2012-05-10.
  249. Mars 6 – NASA. Nssdc.gsfc.nasa.gov. Retrieved on 2012-05-10.
  250. „Other Mars Missions”. Journey through the galaxy. Приступљено 2006-06-13. 
  251. Sagdeev, R. Z.; Zakharov, A. V. (October 19, 1989). „Brief history of the Phobos mission”. Nature 341 (6243): 581—585. Bibcode:1989Natur.341..581S. doi:10.1038/341581a0. 
  252. Dinerman, Taylor (September 27, 2004). „Is the Great Galactic Ghoul losing his appetite?”. The space review. Приступљено 2007-03-27. 
  253. Wilford, John Noble (1993-08-23). „NASA Loses Communication With Mars Observer”. New York Times. Приступљено 2008-06-17. 
  254. NASA Mars Observer Failure Board Press Release
  255. Oberg, James (6 March 1999). „The probe that fell to Earth”. New Scientist. Приступљено 2009-09-09. 
  256. Igor Lissov, with comments from Jim Oberg (1996-09-19). „What Really Happened With Mars-96?”. Federation of American Scientists (www.fas.org). Приступљено 2009-09-09. 
  257. Stephenson, Arthur G.; LaPiana, Lia S.; Mulville, Daniel R.; Rutledge, Peter J.; Bauer, Frank H.; Folta, David; Dukeman, Greg A.; Sackheim, Robert; Norvig, Peter (November 10, 1999). Mars Climate Orbiter Mishap Investigation Board Phase I Report (PDF). NASA. 
  258. „Metric mishap caused loss of NASA orbiter”. CNN. September 30, 1999. Приступљено January 10, 2011. 
  259. „Report on the Loss of the Mars Polar Lander and Deep Space 2 Missions” (PDF). Jet Propulsion Laboratory. 22 March 2000. 
  260. „Deep Space 2 (DEEPSP2)”. NSSDC Master Catalog. NASA - National Space Science Data Center. 2000. Приступљено July 8, 2009. 
  261. „UK and ESA announce Beagle 2 inquiry”. ESA. 11 February 2004. 
  262. Webster, Guy (16 January 2015). „'Lost' 2003 Mars Lander Found by Mars Reconnaissance Orbiter”. NASA. Приступљено 16 January 2015. 
  263. „Mars Orbiter Spots Beagle 2, European Lander Missing Since 2003”. New York Times. Associated Press. 16 January 2015. Приступљено 17 January 2015. 
  264. "Russia's failed Phobos-Grunt space probe heads to Earth", BBC News, 14 January 2012
  265. „Russian space probe crashes into Pacific Ocean”. Fox News Channel. 15 January 2012. 
  266. "Did a U.S. radar mistakenly send Russia's $170m Mars probe into the Pacific?", Daily Mail, 18 January 2012
  267. "Russia asks if US radar ruined Phobos-Grunt space probe", msnbc.com, 17 January 2012
  268. „Mars Global Surveyor”. CNN- Destination Mars. Архивирано из оригинала на датум April 15, 2006. Приступљено 2006-06-13. 
  269. „Mars Pulls Phoenix In”. University of Arizona Phoenix mission Website. Приступљено 2008-05-25. 
  270. „Phoenix: The Search for Water”. NASA website. Приступљено 2007-03-03. 
  271. „Frozen Water Confirmed on Mars”. UANews.org. Приступљено 2008-08-24. 
  272. Amos, Jonathan (November 10, 2008). „NASA Mars Mission declared dead”. BBC. Приступљено 2008-11-10. 
  273. Mitchell, Cary L.; Purdue University. „Living in Space”. The Universe. Сезона 2008–09. Епизода 307. 
  274. Space probe performs Mars fly-by. BBC News (2007-02-25). Retrieved on 2012-08-14.
  275. Agle, D. C. (February 12, 2009). „NASA Spacecraft Falling For Mars”. NASA/JPL. Приступљено 2009-12-27. 
  276. „NASA's Mars Odyssey Shifting Orbit for Extended Mission”. NASA. October 9, 2008. Приступљено 2008-11-15. 
  277. Britt, Robert (March 14, 2003). „Odyssey Spacecraft Generates New Mars Mysteries”. Space.com. Архивирано из оригинала на датум 2006-03-15. Приступљено 2006-06-13. 
  278. „IZNENAĐENJE Na Marsu pronađena sonda izgubljena pre 11 godina”. Blic.rs. 16. јануар 2015. 
  279. „Lost Beagle 2 spacecraft found on Mars”. Spaceflight Now. 16. јануар 2015. 
  280. „UK's Beagle 2 Mars Lander Mission in Photos”. Space.com. 16. јануар 2015. 
  281. „UK's Lost Beagle 2 Mars Lander, Missing Since 2003, Found in NASA Photos”. Space.com. 16. јануар 2015. 
  282. „'Lost' 2003 Mars Lander Found by Mars Reconnaissance Orbiter”. NASA. 16. јануар 2015. 
  283. „Beagle 2 lander found on Mars”. ЕСА. 16. јануар 2015. 
  284. Formisano V, Atreya S, Encrenaz T, Ignatiev N, Giuranna M; Atreya; Encrenaz; Ignatiev; Giuranna (2004). „Detection of methane in the atmosphere of Mars”. Science 306 (5702): 1758—1761. Bibcode:2004Sci...306.1758F. doi:10.1126/science.1101732. PMID 15514118. 
  285. Bertaux, Jean-Loup; et al. (June 9, 2005). „Discovery of an aurora on Mars”. Nature 435 (7043): 790—4. Bibcode:2005Natur.435..790B. doi:10.1038/nature03603. PMID 15944698. 
  286. „Mars Exploration Rovers- Science”. MER website. NASA. Приступљено 2006-06-13. 
  287. „Photo shows avalanche on Mars”. CNN. Архивирано из оригинала на датум April 19, 2008. Приступљено 2008-03-04. 
  288. „NASA POTVRDILA: Potoci vode na Marsu (VIDEO)”. Вечерње новости. 28. септембар 2015. Приступљено 28. септембра 2015. 
  289. „НАСА: Потоци воде на Марсу”. Политика. 28. септембар 2015. Приступљено 28. септембра 2015. 
  290. Chang, Kenneth (28 September 2015). „NASA Says Signs of Liquid Water Flowing on Mars”. The New York Times. Приступљено 2015-09-28. »Christopher P. McKay, an astrobiologist at NASA’s Ames Research Center, does not think the R.S.L.s are a very promising place to look. For the water to be liquid, it must be so salty that nothing could live there, he said. “The short answer for habitability is it means nothing,” he said.« 
  291. Ojha, Lujendra; Wilhelm, Mary Beth; Murchie, Scott L.; McEwen, Alfred S.; et al. (28 September 2015). „Spectral evidence for hydrated salts in recurring slope lineae on Mars”. Nature Geoscience. doi:10.1038/ngeo2546. Приступљено 2015-09-28. 
  292. Webster, Guy (9. фебруар 2015). „NASA Spacecraft Completes 40,000 Mars Orbits” (на језику: ((en))). НАСА. Приступљено 10. фебруар 2015. 
  293. Staff, NASA (26 November 2011). „Mars Science Laboratory”. NASA. Приступљено 26. 11. 2011. 
  294. Associated Press (26 November 2011). „NASA Launches Super-Size Rover to Mars: 'Go, Go!'. New York Times. Приступљено 26. 11. 2011. 
  295. 295,0 295,1 Webster, Guy; Jones, Nancy Neal; Brown, Dwayne (16. 12. 2014). „NASA Rover Finds Active and Ancient Organic Chemistry on Mars”. NASA. Приступљено 16. 12. 2014. 
  296. 296,0 296,1 Chang, Kenneth (16. 12. 2014). „‘A Great Moment’: Rover Finds Clue That Mars May Harbor Life”. New York Times. Приступљено 16. 12. 2014. 
  297. Malin, Michael C. „Mast Camera (Mastcam)” (на језику: ((en))). ЈПЛ. Приступљено 23. 2. 2012. »Стубна камера« 
  298. Edgett, Kenneth S. „Mars Hand Lens Imager (MAHLI)” (на језику: ((en))). Приступљено 23. 2. 2012. »Камера роботске руке« 
  299. Malin, Michael C. „Mars Descent Imager (MARDI)” (на језику: ((en))). Приступљено 23. 2. 2012. »Камера за сликање при слетању« 
  300. „Mastcam Instrument Description” (на језику: ((en))). Malin Space Science Systems. Приступљено 23. 2. 2012. »Опис инструмента MastCam« 
  301. Tucker, Harry (25 September 2014). „India becomes first country to enter Mars' orbit on their first attempt”. Herald Sun. Agence France-Presse. Приступљено 24 September 2014. 
  302. Majumder, Sanjoy (5 November 2013). „India launches spacecraft to Mars”. BBC News. Приступљено 2014-01-26. »If the satellite orbits the Red Planet, India's space agency is the fourth in the world after those of the US, Russia and Europe to undertake a successful Mars mission« 
  303. „Isro's Mars mission successful, India makes history”. Приступљено 13 December 2014. 
  304. Burke, Jason (24 September 2014). „India's Mars satellite successfully enters orbit, bringing country into space elite”. The Guardian. Приступљено 24 September 2014. »India has become the first nation to send a satellite into orbit around Mars on its first attempt, and the first Asian nation to do so.« 
  305. Lakshmi, Rama (24 September 2014). „India becomes first Asian nation to reach Mars orbit, joins elite global space club”. The Washington Post. Приступљено 24 September 2014. »India became the first Asian nation to reach the Red Planet when its indigenously made unmanned spacecraft entered the orbit of Mars on Wednesday« 
  306. Park, Madison (24 September 2014). „India's spacecraft reaches Mars orbit ... and history”. CNN. Приступљено 24 September 2014. »India's Mars Orbiter Mission successfully entered Mars' orbit Wednesday morning, becoming the first nation to arrive on its first attempt and the first Asian country to reach the Red Planet.« 
  307. Harris, Gardiner (24 September 2014). „On a Shoestring, India Sends Orbiter to Mars on Its First Try”. The New York Times. Приступљено 25 September 2014. 
  308. „Mars Orbiter Mission: Mission Objectives”. ISRO. Архивирано из оригинала на датум 17 October 2013. Приступљено 8 October 2013. 
  309. Amos, Jonathan (24 September 2014). „Why India's Mars mission is so cheap - and thrilling”. BBC News. Приступљено 25 September 2014. »Its measurements of other atmospheric components will dovetail very nicely with Maven and the observations being made by Europe's Mars Express. "It means we'll be getting three-point measurements, which is tremendous."« 
  310. „NASA Selects 'MAVEN' Mission to Study Mars Atmosphere”. Nasa. Приступљено 2009-09-20. 
  311. Steigerwald, Bill (18. 11. 2011). „New NASA Missions to Investigate How Mars Turned Hostile” (на језику: ((en))). НАСА. Приступљено 13. 12. 2012. »Нова сонда за истраживање Марсове атмосфере« 
  312. Stephen, Clark (July 27, 2014). „NASA considers commercial telecom satellites at Mars”. Space Flight Now. Приступљено 2014-09-23. »It is due to arrive at Mars in September, but MAVEN's planned orbit is not ideal for collecting and sending rover data.« 
  313. Newest NASA Mars Orbiter Demonstrates Relay Prowess. November 10, 2014.
  314. MAVEN - FAQ. NASA.
  315. „ExoMars: ESA and Roscosmos set for Mars missions”. European Space Agency (ESA). 14 March 2013. Приступљено 2013-03-14. 
  316. Stephen Clark (9. 3. 2016). „InSight Mars lander escapes cancellation, aims for 2018 launch”. Spaceflightnow. Приступљено 11. 3. 2016. 
  317. NASA will send robot drill to Mars in 2016, Washington Post, By Brian Vastag, Monday, August 20
  318. Concepts and Approaches for Mars Exploration – LPI – USRA (2012). Lpi.usra.edu. Retrieved on 2012-05-10.
  319. „InSight: Mission”. Mission Website. NASA's Jet Propulsion Laboratory. Приступљено 7 December 2011. 
  320. „NASA Suspends 2016 Launch of InSight Mission to Mars, Media Teleconference Today”. Наса. Приступљено 22. децембра 2015. 
  321. Sarah Ramsey (9. 3. 2016). „NASA Targets May 2018 Launch of Mars InSight Mission”. Наса. Приступљено 11. 3. 2016. 
  322. Wall, Mike (10. 2. 2016). „NASA to Decide Fate of Troubled Mars Lander Next Month”. Space.com. Приступљено 10. 2. 2016. 
  323. „Fate of InSight Mars Mission uncertain after 2016 Launch Cancellation”. Spaceflight101.com. Приступљено 23. децембра 2015. 
  324. „NASA Prepares for First Interplanetary CubeSat Mission”. Приступљено 2015-06-12. 
  325. „The CubeSat Era in Space”. Приступљено 2015-08-20. 
  326. „InSight”. Приступљено 2015-06-12. 
  327. „India plans another Mars mission in 2017-20”. The Times of India. Jul 18, 2014. Приступљено Jul 30, 2014. 
  328. „Second mission to Mars may be by 2020: ISRO chief K Radhakrishnan”. The Economic Times. Press Trust of India. 12 November 2014. Приступљено 12 November 2014. 
  329. Dodhiya, K.A. (4 January 2014). „Chandrayaan-II in full progress: Isro ex-chief”. Tha Asian Age (Mumbai, India). Приступљено 2015-02-14. 
  330. „India plans second Mars mission in 2018”. CNN-IBN. Indo-Asian News Service. 30 October 2014. Приступљено 2014-10-30. 
  331. „ISRO’s MANGALYAAN-2 Mission to launch in 2018”. NIT Sparrows. 2014. Приступљено 2015-02-14. 
  332. NASA Announces Mars 2020 Rover Payload to Explore the Red Planet as Never Before. July 31, 2014.
  333. Borenstein, Seth (31 July 2014). „NASA to test making rocket fuel ingredient on Mars”. AP News. Приступљено 31 July 2014. 
  334. Webb, Jonathan (1 August 2014). „Mars 2020 rover will pave the way for future manned missions”. BBC News. Приступљено 1 August 2014. 
  335. [1]. November 2014.
  336. China says it plans to land rover on Mars in 2020. Shen Lu. CNN, 3 November 2015
  337. China's 2020 Mars probe unveiled. GB Times, 3 November 2015.
  338. UAE to explore Mars' atmosphere with probe named 'Hope'. Adam Schreck, Excite News 0 May 2015.
  339. Tharoor, Ishaan 2014/16/07. "U.A.E. plans Arab world’s first mission to Mars".
  340. Clark, Stephen (3. март 2015). „NASA eyes ion engines for Mars orbiter launching in 2022”. Spaceflightnow.com. Приступљено 4. марта 2015. 
  341. Dunbar, B. (2014, October 23). "Benefits of Optical Communications." NASA TV. May 6, 2014. Retrieved on 9 September 2015.
  342. Stephen, Clark (March 3, 2015). „NASA eyes ion engines for Mars orbiter launching in 2022”. Spaceflight Now. Приступљено March 7, 2015. 
  343. Leone, Dan (February 24, 2015). „NASA Eyes New Mars Orbiter for 2022”. Space News. Приступљено March 8, 2015. 
  344. Lock, R. E.; Bailey, Z. J.; Kowalkowski, T. D.; Nilsen, E. L.; Mattingly, R. L. (March 2014). Mars Sample Return Orbiter concepts using Solar Electric Propulsion for the post-Mars2020 decade. 2014 IEEE Aerospace Conference. March 1-8, 2014. Big Sky, Montana. doi:10.1109/AERO.2014.6836477. 
  345. Space Studies Board; National Research Council (2011). „Vision and Voyages for Planetary Science in the Decade 2013-2022” (PDF). National Academies Press. стр. 6‑21. 
  346. Return to Mars. National Geographic Magazine, August 1998 issue
  347. [2]
  348. http://mepag.jpl.nasa.gov/reports/iMARS_FinalReport.pdf
  349. „NASA and ESA Establish a Mars Exploration Joint Initiative”. NASA. July 8, 2009. Приступљено 2009-11-09. 
  350. „Planetary Science Decadal Survey: MSR Lander Mission” (PDF). JPL. NASA. April 2010. Приступљено 2012-08-24. 
  351. „Mars Sample Return: bridging robotic and human exploration”. European Space Agency. 21 July 2008. Приступљено 2008-11-18. 
  352. International cooperation called key to planet exploration
  353. Wall, Mike (September 27, 2012). „Bringing Pieces of Mars to Earth: How NASA Will Do It”. Space.com. Приступљено September 28, 2012. 
  354. Dr. David Y. Oh, et al. -Single Launch Architecture for Potential Mars Sample Return Mission Using Electric Propulsion (2009) - JPL/Caltech(.pdf)
  355. Future Planetary Exploration: New Mars Sample Return Plan
  356. Strategic Technology Development for Future Mars Missions (2013-2022) (PDF) 15 September 2009
  357. 'Bringing back Mars life' MSNBC News, February 24, 2010 by Alan Boyle.
  358. English.news.cn (2012-10-10). „China considers more Mars probes before 2030”. news.xinhuanet.com. Приступљено 2012-10-14. 
  359. Staff Writers Beijing (AFP) (2012-10-10). „China to collect samples from Mars by 2030: Xinhua”. marsdaily.com. Приступљено 2012-10-14. 
  360. Counil, J.; Bonneville, R.; Rocard, F. -The french involvement in Mars sample return program
  361. JAXA plans probe to bring back samples from moons of Mars
  362. Torikai, Shinya (June 19, 2015). „JAXAの「火星の衛星からのサンプル・リターン」計画とは”. Mynavi News (на језику: Japanese). Приступљено 2015-10-06. 
  363. 363,0 363,1 Roscosmos - Space missions Published by The Space Review ) on. 2010. ISBN {{{isbn}}}. pp. 9
  364. 364,0 364,1 DayMonday, Dwayne A., November 28, 2011 (2011-11-28). „'Red Planet blues (Monday, November 28, 2011)”. The Space Review. Приступљено 2012-01-16. 
  365. „Russia takes a two-pronged approach to space exploration”. Russia & India Report. April 18, 2012. Приступљено 2012-04-18. 
  366. Russia To Study Martian Moons Once Again. Mars Daily July 15, 2008.
  367. Major provisions of the Russian Federal Space Program for 2006-2015. "1 spacecraft for Mars research and delivery of Martian soil to the Earth."
  368. Harvey, Brian; Zakutnyaya, Olga (2011). Russian Space Probes: Scientific Discoveries and Future Missions. Springer Science & Business Media. стр. 475. ISBN 978-1-4419-8150-9. 
  369. „"Роскосмос" и ЕКA в 2024 году привезут грунт со спутника Марса” (на језику: ((ru))). РИА Новости. Приступљено 24. децембра 2015. 
  370. „Flight around Moon to be carried out after 2025, according to new Russian space program” (на језику: ((en))). ТАСС. Приступљено 24. децембра 2015. 
  371. Planetary Science Decadal Survey Mission & Technology Studies. Sites.nationalacademies.org. Retrieved on 2012-05-10.
  372. Decadal Survey Document Listing: White Papers (NASA)
  373. Balloons – NASA. Mars.jpl.nasa.gov. Retrieved on 2012-05-10.
  374. Oliver Morton – '''MarsAir''' (January 2000) – Air & Space magazine. Airspacemag.com. Retrieved on 2012-08-14.
  375. Lupisella, ML. "Human Mars Mission Contamination Issues." NASA.
  376. Wall, Mike (23. новембар 2015). „Manned Mission to Mars Must Not Ignore Human Struggles, Expert Stresses” (на језику: ((en))). Space.com. Приступљено 24. новембра 2015. »Људска мисија на Марс не сме изоставити напоре које трпе астронаути« 
  377. „The ESA-NASA ExoMars programme 2016–2018—an overview”. European Space Agency. December 12, 2009. Приступљено 2009-12-30. 
  378. „The ESA-NASA ExoMars programme 2016–2018—an overview”. European Space Agency. December 12, 2009. Приступљено December 30, 2009. 
  379. „Mars Sample Return”. European Space Agency. December 8, 2009. Приступљено 2009-12-30. 
  380. Britt, Robert. „When do we get to Mars?”. Space.com FAQ: Bush's New Space Vision. Архивирано из оригинала на датум February 9, 2006. Приступљено June 13, 2006. 
  381. „NASA aims to put man on Mars by 2037”. AFP. 
  382. Crew Members Sample Leafy Greens Grown on Space Station | NASA
  383. Bryan, William (25. 2. 2016). „The Real Martian Technologies: Our Little Green Friends”. Наса. Приступљено 25. 2. 2016. 
  384. K.Klaus, M. L. Raftery and K. E. Post (2014) "An Affordable Mars Mission Design" (Houston, Texas: Boeing Co.)
  385. M. L. Raftery (May 14, 2014) "Mission to Mars in Six (not so easy) Pieces" (Houston, Texas: Boeing Co.)
  386. NASA (December 2, 2014) "NASA’s Journey to Mars News Briefing" NASA TV
  387. Mahoney, Erin. „NASA Releases Plan Outlining Next Steps in the Journey to Mars”. NASA. Приступљено 2015-10-12. 
  388. „NASA's Journey To Mars: Pioneering Next Steps in Space Exploration” (PDF). www.nasa.gov. NASA. October 8, 2015. Приступљено October 10, 2015. 
  389. Britt, Robert. „When do we get to Mars?”. Space.com FAQ: Bush's New Space Vision. Архивирано из оригинала на датум 2006-02-09. Приступљено 2006-06-13. 
  390. „NASA aims to put man on Mars by 2037”. AFP. 
  391. „The Mars Homestead Project—Arrive, Survive, & Thrive!”. Marshome.org. Приступљено 2009-09-20. 
  392. „Liftoff for Aurora: Europe’s first steps to Mars, the Moon and beyond”. October 11, 2002. Приступљено 2007-03-03. 
  393. Musk, Elon. „I am Elon Musk, CEO/CTO of a rocket company, AMA!”. Приступљено 2015-01-07. 
  394. Pittman, Bruce; Rasky, Dan; Harper, Lynn (2012). „Infrastructure Based Exploration – An Affordable Path To Sustainable Space Development” (PDF). IAC - 12, D3, 2, 4 , x14203: IAC. стр. 9. Приступљено 2014-10-14. 
  395. „Elon Musk: Just watch me – I'll put HUMAN BOOTS on Mars by 2026”. Theregister.co.uk. Приступљено 19 October 2014. 
  396. Why Is Making A Reusable Rocket So Difficult? Elon Musk. YouTube. 20. 12. 2011. 
  397. „Elon Musk: I'll Put a Man on Mars in 10 Years”. Market Watch (New York: The Wall Street Journal). 2011-04-22. Архивирано из оригинала на датум 2011-12-01. Приступљено 2011-12-01. 
  398. Clark, Stephen. „Elon Musk hopes SpaceX will send humans to Mars in 2024”. Приступљено 3. 6. 2016. 
  399. „Elon Musk, Full interview, Code Conference 2016 (Youtube)”. Приступљено 3. 6. 2016. 
  400. Mallama, A. (2011). „Planetary magnitudes”. Sky and Telescope 121 (1): 51—56. 
  401. Lloyd, John; Mitchinson, John (2006). The QI Book of General Ignorance. Britain: Faber and Faber Limited. стр. 102, 299. ISBN 978-0-571-24139-2. 
  402. Peck, Akkana. „Mars Observing FAQ”. Shallow Sky. Приступљено June 15, 2006. 
  403. Zeilik, Michael (2002). Astronomy: the Evolving Universe (9th изд.). Cambridge University Press. стр. 14. ISBN 0-521-80090-0. 
  404. Laskar, Jacques (August 14, 2003). „Primer on Mars oppositions”. IMCCE, Paris Observatory. Приступљено October 1, 2010.  (Solex results)
  405. „Close Encounter: Mars at Opposition”. NASA. November 3, 2005. Приступљено March 19, 2010. 
  406. 406,0 406,1 Sheehan, William (February 2, 1997). „Appendix 1: Oppositions of Mars, 1901–2035”. The Planet Mars: A History of Observation and Discovery. University of Arizona Press. Приступљено January 30, 2010. 
  407. The opposition of February 12, 1995 was followed by one on March 17, 1997. The opposition of July 13, 2065 will be followed by one on October 2, 2067. Astropro 3000-year Sun-Mars Opposition Tables
  408. Rao, Joe (August 22, 2003). „NightSky Friday—Mars and Earth: The Top 10 Close Passes Since 3000 B.C.”. Space.com. Архивирано из оригинала на датум May 20, 2009. Приступљено June 13, 2006. 
  409. Novakovic, B. (2008). „Senenmut: An Ancient Egyptian Astronomer”. Publications of the Astronomical Observatory of Belgrade 85: 19—23. arXiv:0801.1331. Bibcode:2008POBeo..85...19N. 
  410. North, John David (2008). Cosmos: an illustrated history of astronomy and cosmology. University of Chicago Press. стр. 48—52. ISBN 0-226-59441-6. 
  411. Swerdlow, Noel M. (1998). „Periodicity and Variability of Synodic Phenomenon”. The Babylonian theory of the planets. Princeton University Press. стр. 34—72. ISBN 0-691-01196-6. 
  412. Poor, Charles Lane (1908). The solar system: a study of recent observations. Science series 17 (G. P. Putnam's sons). стр. 193. 
  413. Harland, David M. (2007). Cassini at Saturn: Huygens Results. Springer Science & Business Media. стр. 1. ISBN 978-0-387-73978-6. 
  414. Hummel, Charles E. (1986). The Galileo Connection. InterVarsity Press. стр. 35—38. ISBN 978-0-87784-500-3. 
  415. Needham, Joseph; Ronan, Colin A. (1985). The Shorter Science and Civilisation in China: An Abridgement of Joseph Needham's Original Text. The shorter science and civilisation in China 2 (3rd изд.) (Cambridge University Press). стр. 187. ISBN 0-521-31536-0. 
  416. Thompson, Richard (1997). „Planetary Diameters in the Surya-Siddhanta” (PDF). Journal of Scientific Exploration 11 (2): 193–200[193–6]. Приступљено March 13, 2010. 
  417. de Groot, Jan Jakob Maria (1912). „Fung Shui”. Religion in China – Universism: A Key to the Study of Taoism and Confucianism. American Lectures on the History of Religions, volume 10. G. P. Putnam's Sons. стр. 300. OCLC 491180. 
  418. Crump, Thomas (1992). The Japanese Numbers Game: The Use and Understanding of Numbers in Modern Japan. Nissan Institute/Routledge Japanese Studies Series. Routledge. стр. 39—40. ISBN 0-415-05609-8. 
  419. Hulbert, Homer Bezaleel (1909) [1906]. The Passing of Korea. Doubleday, Page & Company. стр. 426. OCLC 26986808. 
  420. Taton, Reni (2003). Reni Taton, Curtis Wilson and Michael Hoskin, ур. Planetary Astronomy from the Renaissance to the Rise of Astrophysics, Part A, Tycho Brahe to Newton. Cambridge University Press. стр. 109. ISBN 0-521-54205-7. 
  421. Hirshfeld, Alan (2001). Parallax: the race to measure the cosmos. Macmillan. стр. 60—61. ISBN 0-7167-3711-6. 
  422. Breyer, Stephen (1979). „Mutual Occultation of Planets”. Sky and Telescope 57 (3): 220. Bibcode:1979S&T....57..220A. 
  423. Peters, W. T. (1984). „The Appearance of Venus and Mars in 1610”. Journal of the History of Astronomy 15 (3): 211—214. Bibcode:1984JHA....15..211P. 
  424. Sheehan, William (1996). „2: Pioneers”. The Planet Mars: A History of Observation and Discovery. uapress.arizona.edu (Tucson: University of Arizona). Приступљено January 16, 2010. 
  425. Snyder, Dave (May 2001). „An Observational History of Mars”. Приступљено February 26, 2007. 
  426. 426,0 426,1 Sagan, Carl (1980). Cosmos. New York City: Random House. стр. 107. ISBN 0-394-50294-9. 
  427. Basalla, George (2006). „Percival Lowell: Champion of Canals”. Civilized Life in the Universe: Scientists on Intelligent Extraterrestrials. Oxford University Press US. стр. 67—88. ISBN 0-19-517181-0. 
  428. Dunlap, David W. (October 1, 2015). „Life on Mars? You Read It Here First.”. New York Times. Приступљено October 1, 2015. 
  429. Maria, K.; Lane, D. (2005). „Geographers of Mars”. Isis 96 (4): 477—506. doi:10.1086/498590. PMID 16536152. 
  430. Perrotin, M. (1886). „Observations des canaux de Mars”. Bulletin Astronomique, Serie I (на језику: French) 3: 324—329. Bibcode:1886BuAsI...3..324P. 
  431. Zahnle, K. (2001). „Decline and fall of the Martian empire”. Nature 412 (6843): 209—213. doi:10.1038/35084148. PMID 11449281. 
  432. Salisbury, F. B. (1962). „Martian Biology”. Science 136 (3510): 17—26. Bibcode:1962Sci...136...17S. doi:10.1126/science.136.3510.17. JSTOR 1708777. PMID 17779780. 
  433. Ward, Peter Douglas; Brownlee, Donald (2000). Rare earth: why complex life is uncommon in the universe. Copernicus Series (2nd изд.) (Springer). стр. 253. ISBN 0-387-95289-6. 
  434. Bond, Peter (2007). Distant worlds: milestones in planetary exploration. Copernicus Series (Springer). стр. 119. ISBN 0-387-40212-8. 
  435. „New Online Tools Bring NASA’s Journey to Mars to a New Generation”. Приступљено 2015-08-05.