Рукописна књига

Рукописна књига или кодекс је средњовековна књига писана руком. Први пут јавља се као рукописна књига Светог писма, ране књижевности или античких анала.

Назив кодекс (caudex, codex) потиче од начина спајања листова у овим књигама кожним врпцама (cauda, coda).

Наука о рукопису и рукописној књизи

Рукопис (средњов. лат. manuscriptum према лат. manu scriptum: руком писати) је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава књигу писану руком (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два облика: свитак и кодекс.

Свитак је волумен (најчешће папирус)намотан око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива volumen, а у средњем веку rotulus.

Кодекс је настао повезивањем листова пергамента кожним врпцама (cauda, coda) па отуда и назив овомг облика рукописне кљиге - кодекс (caudex, codex).

• Аутограф је својеручно исписан рукопис, односно рукопис који је написао сам аутор.
• Логограф је копија, односно препис изворног рукописа - аутограма
• Архетип је рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви каснији преписи.

Научна дисциплина која се бави проучавањем рукописа на папирусима ѕове се папирологија, а научна дисциплина која проучава кодексе кодикологија (лат. codex: рукописна књига и грч. logos: реч)

Претече рукописних књига

Претече кодекса јављају се још код Хетита у 2. миленијуму п.н.е. У старом Риму кодекс се јавља у 1. веку а дефинитивну превласт над свим осталим облицима књиге односи у 4. веку, захваљујући ширењу хришћанства које га афирмише.

После распада Римског царства античка култура је нестала, а у Европи се образују три културне средине: многобројне феудалне државице на западу, Византија на истоку и нова исламска култура у источном Средоземљу. Једину везу између старог и новог света представљала је књига.

Писари су у античком добу били учени и веома цењени људи.

Племство је одржало традицију производње у преписивачким радионицама, али под утицајем црквених ауторитета књига у средњем веку губи своју основну функцију из античког периода. Од најважнијег медија за преношење знања постаје најважнији објекат у функцији црквеног обреда.

кодекс је пергаментни и послије папирни. Свитак се у антици назива волумен, а у ср. вијеку ротулус. Увођењем пергамента као писаће подлоге превладао је облик кодекса, који своје подријетло вуче од диптиха, односно полиптиха. Настао је слагањем листова (фолиа) коже једнога на други и међусобним повезивањем кожном врпцом (цауда, цода), што даје име (цаудеx, цодеx) том облику рукописа. Рукописе на папирусним свитцима и у пергаментним и папирним кодексима, настале прије појаве тискарства, сматра се античком и средњовјековном књигом. Античка књижевност написана је на свитцима, а потом је, преписивана на кодексима, доспјела до времена појаве тискарства. На пријелазу из ИВ. у В. ст. превладавали су кодекси кршћанског садржаја. У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама. У раном ср. вијеку рукописи су литургијско-кршћанскога садржаја; настајали су у самостанским, углавном бенедиктинским, скрипторијима. Појавом свеучилишта и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом. Руком писане књиге преписивале су се у посебним радионицама, а писали су их тзв. амануенсес. Помоћне повијесне знаности баве се свим видовима античких и средњовјековних рукописа. Писмима којима су те прве књиге биле писане бави се палеографија. Рукописе на папирусу проучава папирологија, а рукописима у кодексима бави се кодикологија. Рукописом се такођер сматрају опћенито дјела аутора која нису тискана, било да су изворници или пријеписи. Утврђивање односа изворника (аутографа) и пријеписа назива се филијација. Пријепис изравно из изворника назива се апографом.

Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало – и у словним облицима (дуктусу) и у ортографији. Одатле големе разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истога кодекса који је писало више »руку«. Таква је разноликост омогућила бржи развој писма, који се тискањем књига вишеструко успорио. Овисно о функцији текста (ступњу његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописнога писма, најједноставније подијељени на свечано монументално – мајускулно писмо (из којега се убрзо развила и минускула) – и на практичнији курзив (брзопис). Као што је промјене у рукопису изазвала промјена с писања у тврдом материјалу на писање на меком материјалу (што су пратиле и промјене средстава за писање), тако је било и са замјеном папируса пергаментом: умјесто трске, његова је изглађеност омогућавала лакше клизање пера по подлози, а тиме и лакше измјењивање смјера линијских потеза. Преписивање се у старом вијеку најчешће изводило по диктату, неријетко и у више примјерака; »тихо« преписивање потпуно се афирмирало тек у високом ср. вијеку (понајвише у самостанима и катедралним школама), што је довело до знатнога повећања брзине писања, а тиме и до промјена словне морфологије као и до промјене правописних узуса (напушта се обичај спојенога писања ријечи, кратице су све омиљеније, интерпункција се умеће суставније и сл.).

Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања књига. To је забележено у целој Европи. На Балкану је још у XIX веку „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из VII-XVII века „постоји само у рукописном облику“. До 1500. год. 77% свих штампаних књига су биле латинске, пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали акценте, самогласнике и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".

Могуће је да су многи рукописи (грчки, арапски, јеврејски итд.), који се данас сматрају „древним“ (на пример, класични антички текстови, Тишендорфови библијски кодекси и сл.) били израђени тек у епохи штампања књига. Веома много рукописних књига из штампарске епохе било је y Грчкој. „Због одсуства штампарија у Грчкој су књиге преписиване руком...". Ево података, који показују одсуство чврстог темеља за саму идеју палеографског датирања: „Раскошни грчки кодекси са текстовима античких аутора стварају се по наруџбини хуманиста и колекционара-мецена (колико је таквих кодекса касније проглашено „древним"? )". Може се предложити метода проналажења таквих рукописа: треба упоредити грешке у њиховим текстовима са штампарским грешкама штампаних издања. Највероватније да је приликом преписивања копирана и већина штампарских грешака.

Литература

Бараћ, Драган (2008), Кратка историја књиге, 160, Београд: Нолит 

Види још

• Књига
• Илуминирани рукописи