Хуманизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Хуманизам (од лат. humanitas — човјечност) филозофски је и етички став који наглашава вриједност и дјелатност људских бића, идивидуално и колективно, и потврђује њихову способност да побољшају своје животе кроз употребу разума и проницљивости, за разлику од слијепог праћења традиције и ауторитета или утапања у окрутност и бруталност.[1] Термин је сковао 1808. године њемачки образовни реформатор и теолог Фридрих Нитамер. Нитамер је желио да се у њемачко образовање уведу хуманистичке вриједности античке Грчке и Рима. Он је био лутерански теолог. Од 20. вијека, англофони хуманистички покрети су углавном били секуларни, док се данас хуманизам обично односи на нетеистички жувотни став усмјерен на људску дјелатност и захтијева да путем науке дође до схватања свијета, а не путем откровења од натпиродних извора.[2][3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Nicolas Walter's Humanism – What's in the Word (London: Rationalist Press Association, 1997 ISBN 0-301-97001-7) gives an account of the evolution of the meaning of the word humanism from the point of view of a modern secular humanist. A similar perspective, but somewhat less polemical, appears in Richard Norman's On Humanism (Thinking in Action) (London: Routledge: 2004). For a historical and philologically oriented view, see Vito Giustiniani's "Homo, Humanus, and the Meanings of Humanism", Journal of the History of Ideas 46: 2 (April–June 1985): 167–95.
  2. See for example the 2002 Amsterdam Declaration <http://iheu.org/humanism/the-amsterdam-declaration/> issued by the International Humanist and Ethical Union
  3. The British Humanist Association's definition of Humanism