Рукописна књига

Рукописна књига или кодекс је средњовековна књига писана руком. Први пут јавља се као рукописна књига Светог писма, ране књижевности или античких анала.

Наука о рукопису и рукописној књизи

Рукопис (средњов. лат. manuscriptum према лат. manu scriptum: руком писати) је текст писан руком на меком, лакопреносивом материјалу. У научној терминологији рукопис означава књигу писану руком (за разлику од докумената и писама писаних руком, који спадају у дипломатичку и архивску грађу). Рукописи су имали два облика: свитак и кодекс.

Свитак је трака од папируса ширине 5-40 цм и неодређене дужине (зависно од обима рукописа), намотана око два дрвена штапа - по један на сваком крају. У антици се назива volumen, а у средњем веку rotulus. Свици су настали у Египту око 3000 год. п.н.е. и од њих су их касније преузели и други народи. Као облик рукописа преовлађују до 4. века н.е. када их потискује кодекс.

Кодекс је настао повезивањем листова пергамента (касније папира) кожним врпцама (cauda, coda) па отуда и назив овомг облика рукописне кљиге - кодекс (caudex, codex). Кодекс води порекло од диптиха односно полиптиха, међусобно повезаних глинених плочица (види чланак Књига).

• Аутограф је својеручно исписан рукопис, односно рукопис који је написао сам аутор. Ако је аутор исписао исто дело више пута само једно од њих је аутограф.
• Логограф је копија, односно препис изворног рукописа - аутограма. Даље умножавање назива се копија.
• Архетип је рукопис настао са аутографа и од кога воде порекло сви каснији преписи. Архетипом се често назива и први препис рукописа.

Научна дисциплина која се бави проучавањем рукописа на папирусима ѕове се папирологија, а научна дисциплина која проучава кодексе кодикологија (лат. codex: рукописна књига и грч. logos: реч)

Претече рукописних књига

Претече кодекса јављају се још код Хетита у 2. миленијуму п.н.е. У старом Риму кодекс се јавља у 1. веку а дефинитивну превласт над свим осталим облицима књиге односи у 4. веку, захваљујући ширењу хришћанства које га афирмише.

Писари су у античком добу били учени и веома цењени људи. У 3. веку п.н.е. преписивање и умножавање рукописа обављали су библиофили (лат. bibliophilae). Они су се осим умножавањем бавили и продајом преписаних рукописа и сматрају се претечама издавача и књижара.

Богати Римљани имали су посебне робове, најчешће Грке, чији је посао био преписивање књига, а звали су се либрариуси (librarius).

После распада Римског царства античка култура је нестала, а у Европи се образују три културне средине: многобројне феудалне државице на западу, Византија на истоку и нова исламска култура у источном Средоземљу. Једину везу између старог и новог света представљала је књига.

Племство је одржало традицију производње у преписивачким радионицама, али под утицајем црквених ауторитета књига у средњем веку губи своју основну функцију из античког периода. Од најважнијег медија за преношење знања постаје најважнији објекат у функцији црквеног обреда.

Рукописи на папирусним свитцима и у пергаментним и папирним кодексима, настали пре појаве штампарства, сматрају се античким и средњовековним књигама. Античка књижевност писана је на свитцима а затим, преписивана на кодексима, доспела до времена појаве штампе.

Кодекс

На прелазу из 4. у 5. век н.е. преовлађују кодекси хришћанског садржаја. У античко доба рукописи су се умножавали у мануфактурама. У раном ср. вијеку рукописи су литургијско-кршћанскога садржаја; настајали су у самостанским, углавном бенедиктинским, скрипторијима. Појавом свеучилишта и развојем градова ширила се потреба за књигом као робом. Руком писане књиге преписивале су се у посебним радионицама, а писали су их тзв. амануенсес. Помоћне повијесне знаности баве се свим видовима античких и средњовјековних рукописа. Писмима којима су те прве књиге биле писане бави се палеографија. Рукописе на папирусу проучава папирологија, а рукописима у кодексима бави се кодикологија. Рукописом се такођер сматрају опћенито дјела аутора која нису тискана, било да су изворници или пријеписи. Утврђивање односа изворника (аутографа) и пријеписа назива се филијација. Пријепис изравно из изворника назива се апографом.

Због нејединствености исписивања писмо се у рукописима тешко стандардизирало – и у словним облицима (дуктусу) и у ортографији. Одатле големе разлике између појединих националних култура, писарских школа, чак и унутар истога кодекса који је писало више »руку«. Таква је разноликост омогућила бржи развој писма, који се тискањем књига вишеструко успорио. Овисно о функцији текста (ступњу његове јавности) успостављали су се и различити типови рукописнога писма, најједноставније подијељени на свечано монументално – мајускулно писмо (из којега се убрзо развила и минускула) – и на практичнији курзив (брзопис). Као што је промјене у рукопису изазвала промјена с писања у тврдом материјалу на писање на меком материјалу (што су пратиле и промјене средстава за писање), тако је било и са замјеном папируса пергаментом: умјесто трске, његова је изглађеност омогућавала лакше клизање пера по подлози, а тиме и лакше измјењивање смјера линијских потеза. Преписивање се у старом вијеку најчешће изводило по диктату, неријетко и у више примјерака; »тихо« преписивање потпуно се афирмирало тек у високом ср. вијеку (понајвише у самостанима и катедралним школама), што је довело до знатнога повећања брзине писања, а тиме и до промјена словне морфологије као и до промјене правописних узуса (напушта се обичај спојенога писања ријечи, кратице су све омиљеније, интерпункција се умеће суставније и сл.).

Рукописна књига је дуго надживела почетак штампања књига. To је забележено у целој Европи. На Балкану је још у XIX веку „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из VII-XVII века „постоји само у рукописном облику“. До 1500. год. 77% свих штампаних књига су биле латинске, пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали акценте, самогласнике и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".

Могуће је да су многи рукописи (грчки, арапски, јеврејски итд.), који се данас сматрају „древним“ (на пример, класични антички текстови, Тишендорфови библијски кодекси и сл.) били израђени тек у епохи штампања књига. Веома много рукописних књига из штампарске епохе било је y Грчкој. „Због одсуства штампарија у Грчкој су књиге преписиване руком...". Ево података, који показују одсуство чврстог темеља за саму идеју палеографског датирања: „Раскошни грчки кодекси са текстовима античких аутора стварају се по наруџбини хуманиста и колекционара-мецена (колико је таквих кодекса касније проглашено „древним"? )". Може се предложити метода проналажења таквих рукописа: треба упоредити грешке у њиховим текстовима са штампарским грешкама штампаних издања. Највероватније да је приликом преписивања копирана и већина штампарских грешака.

Рукописне књиге код Срба

У српској традицији нема пуно свитака, али су познати неки, као повеље, грамате и сл.

Литература

Бараћ, Драган (2008), Кратка историја књиге, 160, Београд: Нолит 

Види још

• Књига
• Илуминирани рукописи