Гиљотина

Шкотска Девица

Гиљотина, је механичка направа - названа по човеку који је предложио њену употребу (лекар Жозеф Игњац Гиљотен, Joseph Ignace Guillotin). Служила је за извршење смртне казне над осуђеницима и то одсецањем главе. Ова механичка справа је била замена за секиру којом се вековима пре тога у Француској вршила егзекуција над осуђеником.

Слична справа је употребљавана у Шкотској од 1564. године до 1708. године и звали су је Шкотска Девица (енгл. Scottish Maiden). А у књизи А.Диме Гроф Монте Кристо слична справа се описује као италијанско оружје смрти – mandaia.

Гиљотина је карактеристична по великом, тешком и оштром сечиву које се, са велике висине, вертикално спушта – пада на потиљак жртве и одсецао јој главу. Идеју о употреби, ради хуманијег начина извршења смртне казне, предложио је 1792. године Joseph - Ignace Guillotin, француски доктор, који је, као посланик у Француској народној скупштини, предложио гиљотину као средство хуманијег извршења смртне казне. Поред овог предлога о гиљотини, Жозеф Гиљотен је поднео и предлог о забрани јавног извршења казне. Предлог је прошао, али само онај о гиљотини, тако да су 1792. године Charles-Henri Sanson главни француски извршилац – крвник и немачки мајстор Тобијас Шмит, направили први прототип гиљотине. Мада многи мисле да је Жозеф Гиљотен човек који је направио гиљотину, он је само издејствовао да закон о гиљотини буде прихваћен у скупштини, а није учествовао у њеној изради и осмишљавању.

Портрет др. Гиљотен

На самом почетку оштрица гиљотине је била полукружног облика – слично као код секира за извршење смртних казни, али већ после првих испробавања она бива замењена сечивом које је било под углом од 45 степени. Овакво, угаоно сечиво се показало много ефикаснијим. Експерименти и испробавања су вршена око три недеље. У почетку су вршени на животињама, а касније су у ту сврху послужила тела мртваца крупније грађе, чије је постхумно обезглављивање протекло без неких већих проблема. После дефинисања угла сечива и брзине падања сечива гиљотина је била спремна за употребу. Прво јавно погубљење гиљотином извршено је 20. априла 1792. године, а жртва је била непријатељ револуције Nicolasu-Jacquesu Pelletieru. Он је био први од неколико хиљада оних који су свој живот скончали под сечивом гиљотине. Када је француска револуција била на свом врхунцу, за само четири месеца под гиљотином је убијено преко 4.000 људи. Најславнији међу њима је био Луј XVI који је 1793. године био смакнут као грађанин Луј Капет.

Током XIX и XX века у затворима – колонијама за осуђенике - у Француској Гвајани и на Ђавољем острву, гиљотина је, слободно се може рећи, била заштитни знак и симбол окрутности. Десетог септембра 1977. године погубљен је последњи осуђеник на смрт гиљотином - Hamid Djandoubi, да би укидањем смртне казне у Француској 1981. године, гиљотина била избачена из употребе.

У току периода у којем је гиљотина коришћена (1792 – 1977) било је различитих тумачења њене делотворности и хуманости. Многи су тврдили да глава, и ако одвојена од тела живи још неко време, па тако жртва пати и трпи више него што је то потребно. Пре укидања гиљотине у Француској, она је била укинута 1910. године у Шведској, а 1949. године у Немачкој. Хумана или не, гиљотина је обележила један историјски период у Француској, нарочито период француске револуције.

Француски модел
1792. године и 1872.године

Јавно погубљење
Марије Антоанете

Гиљотиниране историјске личности

• Луј XVI
• Марија Антоанета
• Жорж Дантон
• Антоан Лаовазије
• Максимилијан Робеспјер
• Троје студената чланова антифашистичке групе Бела ружа

Спољашне везе

• Alber Kami - Размишљање о гиљотини