Милан Стојадиновић

Датотека:MStojadinovic.jpg

Др Милан Стојадиновић

Милан Стојадиновић (23. јула. 1888. године, Чачак - 26. октобар 1961, Буенос Аирес), економиста, професор универзитета и српски политичар.

Животопис

Преко оца који је је био судија у Чачку, породица Стојадиновић ушла је први пут у редове интелегенције што је знатно одредило ток васпитања и образовања младог Милана: основна школа, месна гимназија, домаћи универзитет. Према положају оца одређена је и врста студија: права.
Живот студента права Стојадиновића био би га можда одвео уобичајеним путем са унивезитета у једну добру адвокатску канцеларију или државну службу, да тадашњи министар финација Протић није био упозорен на нарочиту обдареност младог правника за финансијску политику. Последица тога била је да је добио државну стипендију за иностранство, са којом је школске године 1910-1911 провео један семестар у Минхену, а 1911 летњи семестар у Берлину практички у главном пруском рачуноводству у Потсдаму и сакупио податке за своју докторску тезу о немачком буџету, са којом је идуће године био промовисан код доцнијег министра иностраних послова Нинчића за др. права.
Докторат права отворио му је пут у вишу државну службу. Али Стојадиновић је желео да најпре прошири своје познавање Европе: 1912 отишао је у Париз, где је као хоспитант радио у Министарству финасија, а 1913 у Лондон. После тога постао је писар Министарства финансија у Београду. Четири године доцније, кад му је било тридесет година, постао је начелником, 1919 напустио је државну службу и постао директор новоосноване Бритиш Тред Корпорешен у Београду. Истовремено предавао је на београдском универзитету привредне и финансијске науке.
25. јуна 1935 Стојадиновић је преузео место председника владе. Кнез Намесник Павле га је сменио 1939. године, а следеће године је под утицајем Велике Британије протеран из земље. Читаво време рата је провео у интернацији на острву Маурицијус под надзором британских власти. Почетком 1946. пуштен на слободу, те се пребацио у Рио де Жанеиро, а онда у Буенос Ајрес. Преласком у Буенос Ајрес Милан Стојадиновић се одлично пласирао у економским, а кроз то и политичким круговима Аргентине, као стални финансијски саветник владе провинције Буенос Ајреса (седиште у Ла Плати), као повремени финансијски саветник аргентинске централне банке, а повремено га по политичким линијама консултује и аргентински МИП. Према неким информацијама имао отворен приступ до Перона. Политичка емиграција се на њега много обраћала.

Политичка каријера

Министарска каријера почиње године 1924. Никола Пашић, шеф Радикалне странке којој се придружио Стојадиновић, запазио је младог професора и привредног стручњака. Узео га је у своју владу као министра финансија и поверио му задатак да стабилизује југословенску монету. Стабилизација динара била је прво дело Стојадиновићево, и од њега се његово име прочуло у најширим круговима. Стојадиновић је иступио из владе 1928. За време Краљеве дикатуре није био политички активан, већ је сасвим повучено живео у својој беоиградској вили и студирао. У једној мисији коју му је поверио Краљ Александар, Стојадиновић је отишао у САД. Кад се вратио ступио је у управне одборе неколико предузећа и постао председник београдске Берзе.

У децембру 1934, после атентата на Краља Александра у Марсељу, Стојадиновић је напустио свој повучени став. По жељи Кнеза Намесника Павла и Намеснићког већа Југославије др. Стојадиновић је позван у владу, кратко време после парламентарних избора од 16. маја 1935. Избори су показали опасан разцеп у Југославији. Влада г. Јевтића, која је провела те изборе, добила је већину гласова, али су се у земљи поијавила два фронта. У фронту, непријатељски расположеном, скупили су се Хрвати, већина Словенаца, босански Муслимани, као и велики део Срба. Претила је опасност, да ће се, ако буде настављена Јевтићева политика, настале супротности још продубити и проузроковати катастрофалне потресе у државном животу. Такав положај био је тим опаснији, што се земља још није опоравила од трагедије коју је претрпела трагичном смрћу Краља александра у Марсељу, у октобру 1934 године.

Када је 25. јуна 1935 Стојадиновић преузео место председника владе унутрашња ситуација Југославије већ је означавала тенденције ка једној значајној политичкој промени. Стојадиновићева влада имао је једну политичку физиономију јасно означену. Ослоњен на Кнеза Павла, Милан Стојадиновић посветио се пре свега двема изузетно тешким задаћама, а то је коренита измена југословенске унутрашње и сполње политике. Стојадиновић увидео је, да у земљи треба сместа довести до смирења. Зато је привукао у владу претставнике Словенаца и босанских Муслимана као и присташе старе србијанске радикалне странке, која је још увек претстављала најјачу странку у Србији. У Хрватској започео је да проводи политику попуштања и најширег споразумевања да и онде дође што пре до смирења. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и претставнике Хрвата али му није успело да спроведе ту замисао, јер су Хрвати одмах захтевали ревизију Устава, а то је немогуће да се учини за време Краљеве малолетности.

У часу када је наследио Јевтића, све је требало изменити. Мала антанта била је жртва једне озбиљне кризе, француско-југословенски савез био је поколебан због марсељског атентата и верзија о немарности француских власти у вези са овим. Односи са Италијом и са двема државама Римских протокола, Аустријом и Мађарском, били су веома затегнути; Немачка је водила агитацију код немачких мањина у Југославији и српских организација. У Хрватској није престајало једно хронично врење са сталним нередима и немирима који су постајали забрињујучи. Католички епископат отворено се жалио на гоњење католика. Комунистичка пропаганда проузроковала је праву пустош. Осећало се да недостаје рука шефа, време пунолетства младог Краља Петра II било је још удаљено. Будућност Југославије није изгледала насмејана. Не треба заборавити да 1935 осовина Берлин-Рим није још постојала ни у зачетку, и да је Мусолини охрабривао аустриске легитимисте, тако да би једна рестаурација Хабсбурговаца у Бечу или Будимпешти изазвала неоспорно, одцепљивање Хрватске, а вероватно и Словеначке, док би Италија фаворизовала овај развој, а Бугарска чекала свој час да се баци на традиционалног српског непријатеља.

Најзад, привредна криза је била на врхунцу. Земљораднички производи били су изложени невероватном паду цена, док су трговина и индустрија Југославије биле запале у тешку ситуацију, а банкама је претила пропаст. Монета је била изгубила равнотежу.

Милан Стојадиновић је разумео да спас може доћи само споља. Реализам југословонскег премиера схватио је брзо да удаљена Француска, која је преживлавала Блумово искуство, не може и неће да пружа финансијску помоћ. Тако се Југославија окренула и непосредно обратила својим дојучерашњим противницима, Немцима, са којима их није делио никакав животни конфликт, и Италијанима, који су се сматрали њеним смртним непријатељима. Маневар је успео. Подржаван од дипломатије Немачке Стојадиновић је ускоро почео разговоре са Римом. Захваљујући дискретним улсугама Немачке, истовремено су побољшани и односи са Будимпештом и Софијом. Немачка је поред тога имала одлучујућег удела у побољшању југословенске привредне кризе. Берлин је откупио жетву од земљорадника и уступио кредит банкама и творницама, снабдевајући оружјем и ратним потребама Југославију, као и локомотивама и вагонима.

Зближење између Немачке Краљевине Југославије парализирало је у исто време опасност од Хабсбурговаца, или тачније речено, база немачко-југословенског споразума била је заједничка стрепња од рестаурације у Аустрији или Мађарској. 1937 године фашисти су били забринути због легитимиста и окренули се од ових после етиопске кампање и поуке од санкција, оснивајући осовину Берлин-Рим.
Пут је био слободан за измирење између Рима и Београда. Гроф Чано је потписао са Стојадиновићем уговор који је личио на један политичко-војни савез. Из овога је произашао један став Маџарске и Бугарске према суседној Југославији. Једино је Аустрија остала незадовољна.
Крајем пролећа 1937 године, Председник југословенске владе Стојадиновић постигао је свој први успех. Он је тада приступио унутрашњим проблемима, који су се у ствари сводили на један: искрен и коначан мир између Срба, Хрвата, Словенаца и Муслимана. Спретна тактика Стојадиновића ипак је могла замало да доведе у питање све постигнуте успехе, пошто се Стојадиновић поверио адуту који није био довољно јак. Он је поднео парламенту конкордат са Светом столицом. Овај инструмент успоставио би равноправност између католика чији број достиже осетну висину (ца 40 %), и православних.
Кнез Намесник Павле га је сменио 1939. године, а следеће године је под утицајем Велике Британије протеран из земље.

Стојадиновић је 1948. године стигао у Аргентину, настанишви се у Буенос Аиресу. 1954. године успоставио је социјалне контакте са бившим поглавником НДХ Др. Анте Павелићем, да би крајем те године потписао са њим споразум о разбијању и подели Титове Југославије. Милан Стојадиновић је умро у својој кући у Буенос Аиресу 1961. године.

Цитати

Ја сам природно - ради заштите интереса своје земље - био у добрим односима с целим светом, с директорима централне Европе, као и државницима западних демократија. Тако сам 1937. закључио Пакт о ненападању и пријатељству с Италијом, а исте године продужио Уговор о пријатељству с Француском. У року од четири месеца, октобар 1937 - јануар 1938, учинио сам званичне посете Паризу, Лондону, Риму и Берлину.

Његов говор на финансијском одбору Народне скупштине 4. фебруара 1937:
- Господо, један и по милион војника у будућем европском рату решиће рат. Где се наших један и по милион војника буду ставили, на тој страни биће сигурна победа. Па, чак, и ако не би ушли у рат, један и по милион војника, то је тако важан један фактор, да и после свршеног рата ми ћемо требати и победницима и пораженима".

Анегдоте

При првој посети Немачкој, Милан Стојадиновић посетио је фабрику аутомобила "Mercedes". После обиласка чувене фабрике директор му је саопштио да су из управе немачког гиганта управо одлучили да му поклоне последњи модел аутомобила.
Стојадиновић је одбио рекавши да као представник краљевске владе нема право да прима поклоне. Директор је остао упоран, предложивши да га онда купи за неку симболичну суму. Стојадиновић је питао: - Колико?
- Нека буде један ваш динар - одговорио је директор "Мерцедеса".
Председник владе извукао је из џепа дводинарку и пружио је директору, причали су сведоци.
- Шта сад да радимо, немам да вам вратим ситно - нашалио се директор.
- Ништа не мари. Дајте још један за кусур...

Други о Милану Стојадиновићу

• Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, од одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, господин министар је постао мултимилионер. (Др. Арчибалд Рајс)

Види још

• Споразум Павелић-Стојадиновић

Спољашње везе

• Глас јавности: Политичар Милан Стојадиновић