Пољско-литванско-тевтонски рат
| Пољско-литванско-тевтонски рат | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Битка код Гринвалда, Јан Матејко (1878) | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Монашка држава Тевтонских витезова |
 Краљевина Пољска.svg){kind=small} Велико војводство Литванија | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
 Улрих фон Јунгинген Хенрик од Плауена |
 Владислав II Јагело Витолд Литвански | ||||||
Пољско-литванско-тевтонски рат, познат и као Велики рат вођен је у периоду од 1409. до 1411. године између Краљевине Пољске и Великог војводства Литваније са једне и државе Тевтонских витезова са друге стране. Рат је отпочео тевтонским нападом на Пољску 1409. године.
Јуна 1410. године вођена је одлучујућа битка код Гринвалда, једна од највећих битака у средњем веку. Тевтонци су поражени и били су присиљени на склапање мира у Торну 1411. године.[1][2][3]
Предуслови
[уреди | уреди извор]_and_the_Crown_of_the_Kingdom_of_Poland_(red)_in_1386_-_1434.png)
Тевтонски витезови, крсташки војнички ред, преселили су се 1230. године у Кулмерланд (данас у оквиру Кујавско-поморског војводства) и, на захтев Конрада I, краља Пољске и Мазовљана, покренули Пруски крсташки рат против паганских пруских племена. Уз подршку папе и Светог римског царства, Тевтонци су поразили и покрстили Прусе (до 1280-их). Сва пажња цркве сада је усмерена на паганско Велико војводство Литванију. Следећих стотину година Тевтонци упадају у литванске земље, посебно у Самогитију[4]. Погранични крајеви Литваније потпуно су опустели, али Тевтонци нису овладали великим територијама. Литванци су одустали од Самогитије која је изгубљена у Литванском грађанском рату (1381—1384).
Године 1385. литвански кнез Владислав II Јагело оженио је Јадвигу Пољску. Владислав је прешао у хришћанство и крунисан је за краља Пољске стварајући тако заједницу Пољске и Литваније. Прелазак Литваније у хришћанство требало је отклонити верске разлоге за нападе Тевтонаца. Међутим, витезови су оспорили искреност Владиславовог преласка у хришћанство. Сукоби су настављени. Пољска је имала територијалних претензија према тевтонским територијама око Данцига, али су две државе углавном одржавале мир утврђен уговором у Калишу 1343. године[5]. Сукоб је такође мотивисан и трговинским споровима: Тевтонци су контролисали доњи ток три највеће реке у Пољској и Литванији, Њемен, Висла и Западна Двина[6].
Рат
[уреди | уреди извор]
Маја 1409. године отпочео је устанак против тевтонске власти у Самогитији. Литванија је подржала устанак те су витезови запретили да ће је напасти. Пољска је најавила своју подршку Литванији и запретила Тевтонцима да ће их напасти. Тевтонски војници евакуисали су Самогитију. Тевтонски велики мајстор, Улрих фон Јунгинген, објавио је рат Пољској и Литванији 6. августа 1409. године[7]. Витезови су отпочели рат изненадним нападом на Великопољску и Кујаву[8]. Спалили су дворац Добрин (Добжин на Висли), освојили Бобровники након двонедељне опсаде, опљачкали Бидгошч и опустошили неколико градова[9]. Пољаци су организовали контранапад и повратили Бидгошч[10]. Становници Самогитије напали су Мемел (Клајпеду). Међутим, ниједна од страна није била спремна за рат широких размера.
Немачки краљ Вацлав IV пристао је да посредује у спору[11]. Примирје је потписано 8. октобра 1409. године. Истекло је 24. јуна 1410. године. Обе стране искористиле су паузу како би се припремиле за наставак рата. Истовремено су стране предузимале и дипломатске преговоре. Вацлав, који је од витезова добио 60.000 форинти, изјавио је да Самогитија припада Тевтонској држави, а да се само Добжин треба вратити Пољској. Витезови су поткупили и Жигмунда Луксембуршког[12]. Жигмунд је понудио Витолду, кнезу Литваније, краљевску круну како би раздвојио Пољску од Литваније[13]. Витолд је истовремено склопио мир са Ливонским редом[14]. До децембра 1409. године пољски и литвански владари договорили су се о заједничкој стратегији. Њихове војске су уједињене кренуле ка Маријенбургу (Малборку), главном граду Тевтонских витезова[15]. Витезови нису очекивали заједнички напад већ су се спремали за напад са две стране - од стране Пољака дуж Висле преко Данцига, а од Литванаца дуж Њемена према Рагниту[16]. Како би одговорио на неочекивани напад, Улрих је концентрисао своје снаге у Свјећу. Град је био у таквом положају да се из њега могло одговорити на напад из било ког правца[17].
Битка код Гринвалда и опсада Маријенбурга
[уреди | уреди извор]
Прва фаза Гринвалдске кампање отпочела је прикупљањем пољско-литванских трупа у Червинску, на око 80 km од пруске границе. Заједничка војска прешла је Вислу преко понтонског моста у року од недељу дана (24-30. јун 1410)[18]. У Пруској су им се придружиле трупе Сиемовита IV од Мазовије и Јануша I од Варшаве. Велика војска кренула је ка тевтонској престоници 3. јула. Граница је пређена 9. јула. Када је сазнао за напад, Улрих је у Свјећу оставио 3000 људи под Хенрихом од Плауена, а главне снаге је усмерио ка реци Дрвеца. Тевтонска војска прешла је реку у близини Лубаве, а затим је кренула ка североистоку крећући се паралелно са пољско-литванском војском[19].
Одлучујућа битка вођена је 15. јула 1410. године код села Гринвалд, Стебарк и Лудвигсдорф[20]. Савремене процене броја војника помињу бројке у распону од 16.500 до 39.000 пољско-литванских и 11.000 до 27.000 тевтонских војника[21]. Римокатоличке пољско-литванске трупе бориле су се раме уз раме са паганским Самогитима, православним Русинима и муслиманским Татарима. Двадесет и два различита народа, углавном германска, придружила су се Тевтонцима[22]. Упркос технолошкој надмоћи Тевтонских витезова, поготову ако се има у виду претпоставка да је ово била прва битка у овом делу Европе у којој је коришћена пољска артиљерија, ипак се показало да је бројност и тактичка надмоћ пољско-литваснког савеза била одлучујућа за крајњи исход. Јан Жишка од Троцнова је изгубио око у овој бици. Пораз тевтонских витезова био је потпун. Око 8000 витезова је убијено[23]. Многе вође реда су заробљене или убијене. Већина обичних витезова и плаћеника пуштена је из заробљеништва убрзо после битке[24].
Након битке код Гринвалда, пољско-литванске снаге одложиле су напад на тевтонску престоницу остајући три дана на бојном пољу. Марширали су у просеку само око 15 km дневно[25]. Ово кашњење дозволило је Хенрику од Плауена да организује одбрану Маријенбурга. Владислав је у међувремену послао трупе које су освајале тевтонска утврђења. Многа су се предавала без отпора, укључујући и она у Данцигу, Торну, Елбингу[26]. Само осам замкова остало је у тевтонским рукама[27]. Пољско-литванска војска није била спремна за дуготрајну опсаду јер је патила од недостатка муниције, ниског морала и епидемије дизентерије[28]. Витезови су апеловали на своје савезнике, Жигмунда Луксембуршког, Вацлава Немачког и Ливонски ред. Савезници су обећали финансијску помоћ и појачање[29]. Опсада Маријенбурга отпочела је 19. септембра. Поско-литванске снаге напустиле су освојене тврђаве како би учествовале у опсади. Витезови су убрзо повратили већину тврђава. До краја октобра је само четири тврђава остало у пољским рукама[30]. Владислав је Тевтонцима нанео још један пораз код Коронова 10. октобра 1410. године након чега су отпочели преговори.
Мир и последице
[уреди | уреди извор]Мир у Торну потписан је фебруара 1411. године. У складу са одредбама споразума, витезови су уступили територије око Добжина Пољској и пристали су да се одрекну претензија на Самогитију током владавине Владислава[31]. Иако ће се између две стране убрзо водити још два рата (Рат глади и Голуб рат), уговором на Мелну трајно ће бити решен спор око територија[32]. Мир у Торну наметнуо је тежак финансијски терет за витезове који се никада нису опоравили. Морали су платити одштету у сребру у висини десетогодишњег прихода Краљевине Енглеске, у четири годишње рате[31]. Како би задовољили одредбе, Тевтонци су користили заплењено злато и сребро из цркава. Порези у Тевтонској држави су повећани. Два велика града, Данциг и Торн, побунила су се против пореза. Пораз код Гринвалда десетковао је тевтонску војску. Пошто су Пољска и Литванија сада биле хришћанске државе, Тевтонци су имали тешкоћа са регрутовањем крсташке војске[33]. Велики мајстор се морао ослонити на најамничку војску што се показало неизводљивим за осиромашени буџет. Сукоби су кулминирали у Тринаестогодишњем рату (1454—1466)[34].
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ekdahl, Sven (2008), „The Battle of Tannenberg-Grunwald-Žalgiris (1410) as reflected in Twentieth-Century monuments”, Ур.: Victor Mallia-Milanes, The Military Orders: History and Heritage, 3, Ashgate Publishing, Ltd., ISBN 978-0-7546-6290-7
- ^ Ekdahl, Sven (1963), „Die Flucht der Litauer in der Schlacht bei Tannenberg”, Zeitschrift für Ostforschung (на језику: немачки), 1 (12), Архивирано из оригинала 18. 7. 2011. г.
- ^ Evans, Geoffrey Charles (1970), Tannenberg, 1410:1914, Hamilton, OCLC 468431737
- ^ Stone 2001, стр. 16.
- ^ Urban 2003, стр. 132.
- ^ Kiaupa 2000, стр. 137.
- ^ Turnbull 2003, стр. 20.
- ^ Ivinskis 1978, стр. 336.
- ^ Urban 2003, стр. 130.
- ^ Kuczynski 1960, стр. 614.
- ^ Jučas 2009, стр. 51.
- ^ Turnbull 2003, стр. 21.
- ^ Kiaupa 2000, стр. 139.
- ^ Christiansen 1997, стр. 227.
- ^ Turnbull 2003, стр. 30.
- ^ Jučas 2009, стр. 75.
- ^ Urban 2003, стр. 142.
- ^ Turnbull 2003, стр. 33.
- ^ Turnbull 2003, стр. 36–37.
- ^ Jučas 2009, стр. 77.
- ^ Jučas 2009, стр. 57–58.
- ^ Разин 1999, стр. 485–486.
- ^ Urban 2003, стр. 157.
- ^ Jučas 2009, стр. 88.
- ^ Urban 2003, стр. 162.
- ^ Stone 2001, стр. 17.
- ^ Ivinskis 1978, стр. 342.
- ^ Turnbull 2003, стр. 75.
- ^ Turnbull 2003, стр. 74.
- ^ Urban 2003, стр. 166.
- ^ а б Christiansen 1997, стр. 228
- ^ Kiaupa 2000, стр. 142–144.
- ^ Christiansen 1997, стр. 228–230.
- ^ Stone 2001, стр. 17–19.
Литература
[уреди | уреди извор]- Christiansen, Eric (1997). The Northern Crusades (2nd изд.). Penguin Books. ISBN 978-0-14-026653-5.
- Ekdahl, Sven (2008). „The Battle of Tannenberg-Grunwald-Žalgiris (1410) as reflected in Twentieth-Century monuments”. Ур.: Victor Mallia-Milanes. The Military Orders: History and Heritage. 3. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 978-0-7546-6290-7.
- Ivinskis, Zenonas (1978), Lietuvos istorija iki Vytauto Didžiojo mirties (на језику: литвански), Rome: Lietuvių katalikų mokslo akademija, OCLC 464401774
- Jučas, Mečislovas (2009). The Battle of Grünwald. Vilnius: National Museum Palace of the Grand Dukes of Lithuania. ISBN 978-609-95074-5-3.
- Kiaupa, Zigmantas; Kiaupienė, Jūratė; Kunevičius, Albinas (2000). The History of Lithuania Before 1795. Vilnius: Lithuanian Institute of History. ISBN 978-9986-810-13-1.
- Kuczynski, Stephen M. (1960), The Great War with the Teutonic Knights in the years 1409–1411, Ministry of National Defence, OCLC 20499549
- Разин, Е. А. (1999). История военного искусства XVI – XVII вв. (на језику: руски). 3. Издательство Полигон. ISBN 978-5-89173-041-0.
- Turnbull, Stephen (2003). Tannenberg 1410: Disaster for the Teutonic Knights. Campaign Series. 122. London: Osprey. ISBN 978-1-84176-561-7.
- Stone, Daniel (2001). The Polish-Lithuanian state, 1386–1795. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-98093-5.
- Urban, William (2003). Tannenberg and After: Lithuania, Poland and the Teutonic Order in Search of Immortality (Revised изд.). Chicago: Lithuanian Research and Studies Center. ISBN 978-0-929700-25-0.
- Baranauskas, Tomas (2011), „Žalgirio mūšis Lietuvos istorikų darbuose”, Istorija (на језику: литвански), 1 (81), ISSN 1392-0456
- Bumblauskas, Alfredas (2010), „Žalgiris: neatsakyti klausimai”, Lietuvos istorijos studijos (на језику: литвански), 26, ISSN 1392-0448
- Burleigh, Michael (јун 1985), „The German Knight: Making of A Modern Myth”, History Today, 6 (35), ISSN 0018-2753
- Dabrowski, Patrice M. (2004), Commemorations and the shaping of modern Poland, Indiana University Press, ISBN 978-0-253-34429-8
- Davies, Norman (2005), God's Playground. A History of Poland. The Origins to 1795, I (Revised изд.), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-925339-5
- Batūra, Romas (2010). Places of Fighting for Lithuania's Freedom In the Expanse of Nemunas, Vistula and Dauguva rivers (PDF) (English изд.). Vilnius: The General Jonas Žemaitis Military Academy of Lithuania. ISBN 978-9955-423-91-1.
- Ekdahl, Sven (1963). „Die Flucht der Litauer in der Schlacht bei Tannenberg”. Zeitschrift für Ostforschung (на језику: немачки). 1 (12). Архивирано из оригинала 18. 7. 2011. г.
- Ekdahl, Sven (лето 2010a). „The Turning Point in the Battle of Tannenberg (Grunwald/Žalgiris) in 1410”. Lituanus. 2 (56). ISSN 0024-5089. Архивирано из оригинала 15. 8. 2016. г. Приступљено 17. 9. 2021.
- Ekdahl, Sven, ур. (2010b), Das Soldbuch des Deutschen Ordens, Teil. II : Indices mit personengeschichtlichen Kommentaren (на језику: German), Böhlau (Veröffentlichungen aus den Archiven Preussischer Kulturbesitz
- Ekdahl, Sven (2018). „Battlefield Archaeology at Grunwald (Tannenberg, Žalgiris): A Polish-Scandinavian Research Project during the period 2014–2017” (PDF). Przegląd Historyczny. CIX (2). ISSN 0033-2186.
- Ekdahl, Sven (2019). „Different points of view on the Battle of Grunwald/Tannenberg 1410 from Poland and Germany and their roots in handwritten and printed traditions” (PDF). Z Badań nad Książką i Księgozbiorami Historycznymi. 13: 41—65. ISSN 2544-8730. doi:10.33077/uw.25448730.zbkh.2019.157
. - Evans, Geoffrey Charles (1970). Tannenberg, 1410:1914. Hamilton. OCLC 468431737.
- Fowler, Jonathan (17. 7. 2010), Tabards on, visors down: fans relive 1410 Battle of Grunwald, AFP
- Frost, Robert (2015). The Oxford History of Poland-Lithuania: The Making of the Polish-Lithuanian Union 1385–1569. 1. Oxford University Press. ISBN 978-0198208693.
- Johnson, Lonnie (1996). Central Europe: Enemies, Neighbors, Friends. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-510071-6.
- Kiaupa, Zigmantas (2002). „Didysis karas su Kryžiuočiais”. Gimtoji istorija. Nuo 7 iki 12 klasės (на језику: литвански). Vilnius: Elektroninės leidybos namai. ISBN 978-9986-9216-9-1. Архивирано из оригинала 3. 3. 2008. г. Приступљено 31. 5. 2010.
- Kruczek, Zygmunt (новембар 2015). „Analysis of Visitor Attendance at Polish Tourism Attractions”. Tourism. 25 (1): 47—56. S2CID 130962104. doi:10.2478/tour-2014-0019. hdl:11089/18348 .
- Knoll, Paul W. (1983). „In Search of the Battle of Grunwald. Review of Die Schlacht bei Tannenberg 1410, Quellenkritische Untersuchungen, vol. I: Einführung und Quellenlage by S. Ekdahl”. The Polish Review. 28 (3): 67—76. JSTOR 25777993.
- Mickūnaitė, Giedrė (2006). Making a great ruler: Grand Duke Vytautas of Lithuania. Central European University Press. ISBN 978-963-7326-58-5.
- Odoj, Romuald (2014). „Archäologische Forschungen auf dem Schlachtfeld von Grunwald/Tannenberg (1410)”. Fasciculi Archaeologiae Historicae (на језику: German). 27. ISSN 2719-7069.
- Petrauskas, Rimvydas (2010). „Žalgirio mūšis ir lietuvių istorinė tradicija”. Naujasis Židinys – Aidai (на језику: литвански). 7—8. ISSN 1392-6845.
- Pelech, Markian (1987). „W sprawie okupu za jeńców krzyżackich z Wielkiej Wojny (1409–1411)”. Zapiski Historyczne (на језику: пољски). 2 (52). Архивирано из оригинала 28. 9. 2011. г. Приступљено 1. 6. 2010.
- Rambaud, Alfred Nicolas (1898). History of Russia. 1. Превод: Leonora B. Lang. New York: Peter Fenelon Collier.
- Richter, Jan (16. 7. 2010). „Jan Žižka at Grunwald: from mercenary to Czech national hero”. Radio Prague. Приступљено 16. 8. 2012.
- Sužiedėlis, Saulius (2011). „Battle of Grunwald”. Historical Dictionary of Lithuania (2nd изд.). Scarecrow Press. ISBN 978-0810849143.
- Sužiedėlis, Simas, ур. (1976). „Tatars”. Encyclopedia Lituanica. V. Boston, Massachusetts: Juozas Kapočius. OCLC 95559.
- Symes, Carol (2016). „Medieval Battlefields and National Narratives, 1830–1918”. Ур.: Plain, Gill. Myth, Memory, and the First World War in Scotland: The Legacy of Bannockburn. Lewisburg: Bucknell University Press. ISBN 978-1611487763.
- Tanajewski, Dariusz; Odoj, Romuald; Oszczak, Bartlomiej; Godlewska, Patrycja; Grazawski, Kazimierz; Mockun, Slawomir; Drej, Szymon (јун 2014). „Ground Penetrating Radar Data Acquisition and Analyses at the Most Holy Trinity Church in Stebark, Poland”. 14th SGEM GeoConference on SCIENCE AND TECHNOLOGIES IN GEOLOGY, EXPLORATION AND MINING. Book 1, volume 1. ISBN 978-619-7105-07-0. doi:10.5593/SGEM2014/B11/S5.063.
- Thompson, James Westfall; Johnson, Edgar Nathaniel (1937). An Introduction to Medieval Europe, 300–1500. W. W. Norton & Company, Inc. OCLC 19683883.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
