Ливонски ред

С Википедије, слободне енциклопедије
Ливонски ред
1. Печат мајтора Ливојског реда
2.Грб Тевтонских витезова у Ливонском реду
Постојање1237—1561
ЗемљаДржава Тевтонског реда (1237—1435)
Ливонска конфедерација (1435—1561)
Ангажовање

Ливонски ред је био аутономна грана Тевтонског реда,[1] основана 1237. године. Касније је био члан Ливонске конфедерације, од 1435. до 1561. године.

Историја[уреди | уреди извор]

Ред је основан од остатака Ливонског братства мача након пораза од Жемајта 1236. године у бици за Сауле. Укључени су у Тевтонски ред и псотали познати као Ливонски ред 1237. године.[2] Између 1237. и 1290. године, Ливонски ред је освојио Курландију, Ливонију и Земгалију, али покушај Реда да освоји Новгородску републику је био неуспјешан и војска је на крају поражена у бици на Чудском језеру (1242) и бици код Раквере (1268). Ред је 1346. купио Војводство Естонију од краља Валдемара IV Данског. Живот на територији Реда описан је у Хроници Балтазара Русова (њем. Chronica der Provinz Lyfflandt).

Тевтонски ред је пао након пораза у бици код Гринвалда 1410. и за вријеме секуларизације пруских територија током владавине Алберта Брандербушког 1525. године, али је Ливонски ред успио да се одржио као независтан.

Пораз Ливонског реда у бици код Виљкомирома 1. септембра 1435, коштао је ред живота мајстора и неколико високорангираних витезова, а приближио га сусједу у Ливонији. Споразум Ливонске конфедерације (eiine fruntliche eyntracht) потписали су у Валку 4. децембра 1435. архиепископ Риге, епископи Курландије, Дорпата, Езел-Виека и Ревала; представници Ливонског реда и вазала, као и представници градских вијећа Риге, Дорпата и Ревала.[3]

Током Ливонског рата, Ред је претрпио тежак пораз од снага Велике московске кнежевине у бици код Ермесе 1560. Ливонски ред је тражио заштиту од Сигисмунда II Августа, краља Пољске и великог кнеза Литваније, који је интервенисао током рата између епископа Риге Вилијама и Братства 1557.

Након постизања споразума са Сигисмундом и његовим представницима (посебно са Миколајом „Црним” Радзивилом), посљедни ливонски мајстор, Готхард Кетлер, секуларизовао је Ред и преобратио у лутеранизам. У јужним дијеловима земље Братства створио је Војводство Курландије и Земгалије за своју породицу. Велики дио преостале земље је заузела Велика кнежевина Литванија. Сјеверни дио Естоније су подијелиле Данска и Шведска.

Од 14. до 16. вијека, средњонискоњемачки језик се говорио у градовима Ханзе, али га је касније насљедио горњоњемачки језик као службени језик од 16. до 17. вијека.[4]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Urban 2005, стр. 259–273
  2. ^ Frucht 2005, стр. 69.
  3. ^ Raudkivi 2007, стр. 118–119
  4. ^ Koch 2002, стр. 59

Литература[уреди | уреди извор]