Пређи на садржај

Прекомерна дневна поспаност

С Википедије, слободне енциклопедије

Прекомерну дневну поспаност карактерише упорна поспаност и често општи недостатак енергије, чак и током дана након очигледно адекватног или чак продуженог ноћног сна. Може се сматрати стањем које обухвата неколико поремећаја спавања где је симптом појачана поспаност, или као симптом другог основног поремећаја попут нарколепсије, поремећаја сна у циркадијалном ритму, апнеје у спавању или идиопатске хиперсомније.

Неке особе са хиперсомнијама попут нарколепсије и идиопатске хиперсомније, приморане су да дремају током дана борећи се против снажних нагона за спавањем у неприкладно време, на пример током вожње, на послу, током оброка или у разговору. Како се присила на спавање појачава, способност извршавања задатака нагло се смањује, често опонашајући појаву опијености. Ово може утицати на способност функционисања у породичном, друштвеном, професионалном или другом окружењу. Правилна дијагноза основног узрока и на крају лечење симптома и/или основног узрока могу помоћи у ублажавању таквих компликација.[1]

Узроци

[уреди | уреди извор]

Прекомерна дневна поспаност може бити симптом бројних фактора и поремећаја. Специјалисти медицине спавања обучени су да их дијагностикују. Неки од њих су:

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Одрасла особа која је приморана да више пута спава током дана може имати прекомерну дневну поспаност; међутим, важно је разликовати повремену дневну поспаност и прекомерну дневну поспаност, која је хронична.

Развијени су бројни алати за скрининг прекомерне дневне поспаности. Једна је Епвортова скала поспаности која оцењује резултате упитника од осам питања.[3][4][5]

Још један алат је Тест вишеструке латенције спавања, који се користи од 1970 -их. Користи се за мерење времена које је потребно од почетка дневног сна до првих знакова сна, који се називају латенција сна.[6][7]

Тест одржавања будности такође се користи за квантитативну процену дневне поспаности. Овај тест се изводи у дијагностичком центру за спавање. Тест је сличан претходном јер се такође ослања на мерење почетне латенције спавања. Међутим, током овог теста, пацијент се упућује да покуша да остане будан под успављујућим условима одређено време.[8][9]

Употреба електроенцефалографије од суштинског је значаја за објективну дијагнозу.[10][11][12]

Лечење

[уреди | уреди извор]

Лечење се састоји од идентификације и лечења основног поремећаја који може излечити особу од прекомерне дневне поспаности. Лекови попут модафинила,[13] армодафинила,[14] ксирема (натријум оксибата) оралног раствора, одобрени су за лечење симптома. Са друге стране, ређе се користе лекови као што су метилфенидат (Риталин), декстроамфетамин (Декседрин), амфетамин (Аддералл), лисдексамфетамин (Вивансе), метамфетамин (Десокин) и пемолин (Цилерт), јер ови психостимуланси могу имати неколико нежељених ефеката [15] и могу довести до зависности, посебно када се злоупотребљавају.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Guilleminault, C; Brooks, SN (август 2001). „Excessive daytime sleepiness: a challenge for the practising neurologist.”. Brain : A Journal of Neurology. 124 (Pt 8): 1482—91. PMID 11459741. doi:10.1093/brain/124.8.1482 Слободан приступ. 
  2. ^ „How to Stop Snoring”. Sleep Apnea. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 15. 8. 2015. 
  3. ^ Johns, Murray W. (новембар 1991). „A New Method for Measuring Daytime Sleepiness: The Epworth Sleepiness Scale”. Sleep. 14 (6): 540—545. PMID 1798888. doi:10.1093/sleep/14.6.540 Слободан приступ. Приступљено 14. 3. 2021. 
  4. ^ Johns, Murray W. (јул 1992). „Reliability and Factor Analysis of the Epworth Sleepiness Scale”. Sleep. 15 (4): 376—381. PMID 1519015. doi:10.1093/sleep/15.4.376 Слободан приступ. Приступљено 14. 3. 2021. 
  5. ^ Kendzerska, Tetyana B.; Smith, Peter M.; Brignardello-Petersen, Romina; Leung, Richard S.; Tomlinson, George A. (август 2014). „Evaluation of the measurement properties of the Epworth sleepiness scale: A systematic review”. Sleep Medicine Reviews. 18 (4): 321—331. PMID 24135493. doi:10.1016/j.smrv.2013.08.002. Приступљено 14. 3. 2021. 
  6. ^ Carskadon, Mary A. (децембар 1986). „Guidelines for the Multiple Sleep Latency Test (MSLT): A Standard Measure of Sleepiness”. Sleep. 9 (4): 519—524. PMID 1798888. doi:10.1093/sleep/9.4.519 Слободан приступ. Приступљено 14. 3. 2021. 
  7. ^ Littner, Michael R.; Kushida, Clete; Wise, Merrill; Davila, David G.; Morgenthaler, Timothy; Lee-Chiong, Teofilo; Hirshkowitz, Max; Loube, Daniel L.; Bailey, Dennis (јануар 2005). „Practice Parameters for Clinical Use of the Multiple Sleep Latency Test and the Maintenance of Wakefulness Test”. Sleep. 28 (1): 113—121. PMID 15700727. doi:10.1093/sleep/28.1.113 Слободан приступ. Приступљено 14. 3. 2021. 
  8. ^ Mitler, Merrill M.; Gujavarty, Krishnareddy S.; Browman, Carl P. (јун 1982). „Maintenance of wakefulness test: A polysomnographic technique for evaluating treatment efficacy in patients with excessive somnolence”. Electroencephalography and Clinical Neurophysiology. 53 (6): 658—661. PMC 2480525 Слободан приступ. PMID 6177511. doi:10.1016/0013-4694(82)90142-0. 
  9. ^ Arand, Donna; Bonnet, Michael; Hurwitz, Thomas; Mitler, Merrill; Rosa, Roger; Sangal, R. Bart (јануар 2005). „The Clinical Use of the MSLT and MWT”. Sleep. 28 (1): 123—144. PMID 15700728. doi:10.1093/sleep/28.1.123 Слободан приступ. Приступљено 14. 3. 2021. 
  10. ^ Arand, Donna; Bonnet, Michael; Hurwitz, Thomas; Mitler, Merrill; Rosa, Roger; Sangal, R. Bart (јануар 2005). „The Clinical Use of the MSLT and MWT”. Sleep. 28 (1): 123—144. PMID 15700728. doi:10.1093/sleep/28.1.123 Слободан приступ. Приступљено 14. 3. 2021. 
  11. ^ Kalauzi, Aleksandar; Vuckovic, Aleksandra; Bojić, Tijana (децембар 2012). „EEG alpha phase shifts during transition from wakefulness to drowsiness”. International Journal of Psychophysiology. 86 (3): 195—205. PMID 22580156. doi:10.1016/j.ijpsycho.2012.04.012. Приступљено 14. 3. 2021. 
  12. ^ Lin, Chin-Teng; Wu, Ruei-Cheng; Liang, Sheng-Fu; Chao, Wen-Hung; Chen, Yu-Jie; Jung, Tzyy-Ping (децембар 2005). „EEG-based drowsiness estimation for safety driving using independent component analysis”. IEEE Transactions on Circuits and Systems I: Regular Papers. 52 (12): 2726—2738. doi:10.1109/TCSI.2005.857555. Приступљено 14. 3. 2021. 
  13. ^ Valentino, RM; Foldvary-Schaefer, N (август 2007). „Modafinil in the treatment of excessive daytime sleepiness.”. Cleveland Clinic Journal of Medicine. 74 (8): 561—6, 568—71. PMID 17708127. doi:10.3949/ccjm.74.8.561. 
  14. ^ Nishino, S; Okuro, M (јун 2008). „Armodafinil for excessive daytime sleepiness.”. Drugs of Today. 44 (6): 395—414. PMID 18596995. doi:10.1358/dot.2008.44.6.1223892. 
  15. ^ Harris, SF; Monderer, RS; Thorpy, M (новембар 2012). „Hypersomnias of central origin.”. Neurologic Clinics. 30 (4): 1027—44. PMID 23099128. doi:10.1016/j.ncl.2012.08.002. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прекомерна_дневна_поспаност&oldid=26981699”