Рефракционе аномалије ока
| Рефракционе аномалије ока | |
|---|---|
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | офталмологија |
| МКБ-10 | H52.0 |
| МКБ-9-CM | 367.0 |
Рефракционе аномалије ока најчешћи су узроци слабог вида, који се по правилу могу исправити и након тога омогућити јасан вид у сваком тренутку и на свим удаљеностима.
Рефракција[уреди | уреди извор]
Рефракција је оптичка јачина нормалног ока у мировању, код кога се зрак светлости који у око долазе из даљине прво мора „преломити“ на такав начин да доспе на тачно одређено продручје мрежњаче (ретине) ока. Сва одступања од физиолошке рефракције, попут кратковидности, далековидности и астигматизма, означавају се као рефракционе аномалије ока.[1]
Епидемиологија[уреди | уреди извор]
Број људи на глобалном нивоу са рефракционим грешкама које нису исправљене процењује се на 660 милиона (10 на 100 људи) у 2013. години.[1]
Рефракционе аномалије су први уобичајени узрок оштећења вида и други најчешћи узрок губитка вида,[3] који је у сталном повећању од 8% од 1990. до 2019. године.[3]
Број људи широм света са значајним рефракционим грешкама процењен је на једну до две милијарде.[4] Стопе варирају између региона света (око 25% Европљана и 80% Азијаца погођено је овом аномалијом).[4]
Кратковидост је један од најчешћих поремећаја ока.[5] Стопе међу одраслима су између 15-49% док су стопе међу децом између 1,2-42%.[6]
Далековидост чешће погађа малу децу, чије очи тек треба да формирају пуну дужину, и старије особе које су изгубиле способност да компензују овај поремечај.[7]
Презбиопија погађа већину људи старијих од 35 година, а скоро 100% људе у доби од 55-65 година.[8]
Неисправљена грешка рефракције је одговорна за оштећење вида и инвалидитет код многих људи широм света.[1] То је један од најчешћих узрока губитка вида заједно са катарактом, макуларном дегенерацијом и недостатком витамина А.[9]
Врсте рефракционих аномалија[уреди | уреди извор]
Кратковидност или миопија[уреди | уреди извор]
Кад кажемо да неко има минус (-) диоптрију, мислимо на кратковидност или миопију, код које кратковидно око боље фокусира слику блиског предмета него далеког. Јер, услед повећања ока, слика удаљеног предмета више не допире до мрежњаче па она постаје замућена.
Етиологија[уреди | уреди извор]
Кратковидност узрокују предуге очне јабучице (предњи - задњи дијаметар већи од 24 мм) или због презакривљености рожњаче.[10]
Подела кратковидности према етиологији[уреди | уреди извор]
- аxиална (осна) кратковидост - код које је током развоја ока, дошло до његовог раста преко 24 мм, док рожњача очно сочиво светлосне зраке ломи правилно.
- рефракцијска (преломна) кратковидост - код које је око нормалне дужине, али је проблем већа закривљеност рожњаче или очног сочива, тако да оптички апарат ока ломи светлосне зраке више него што је потребно.
Подела кратковидности према јачини[уреди | уреди извор]
- ниска кратковидност - -3.00 диоптрије или мање
- средња кратковидност - од -3.00 диоптрије до -6.00 диоптрија
- висока кратковидност - до -6.00 диоптрија или више
Подела кратковидности према клиничкој слици[уреди | уреди извор]
- доброћудна - бенигна кратковидост - која не представља болест већ рефракциону грешку. Ради се о кратковидности која почиње у периоду пубертета, током школовања (па сечесто назива и школска миопија). Достиже вредности од највише -6.00 или -7.00 дијоптрија и са корекцијом одговарајућим сочивима постиже се нормална оштрина вида. На очном дну нема патолошких промена. Како је то најчешће миопија око особа са -3.00 дијоптрије читавог живота ефикасно раде без наочара и корекција, изузев потребе само за вид на даљину.
- злоћудна -малигна кратковидост - за разлику од бенигне кратковидости је патолошко стање ока. Јавља се у раном детињству, често је наследна, развија се прогресивно током живота (брзином од од 1,00 до 1,50 диоптрије годишње) и достиже вредности од -15 до -20 диоптрија или више. Малигну миопију карактеришу и промене на очном дну.
Далековидност или хиперметропија[уреди | уреди извор]
Обрнут случај од кратковидност или миопија је далековидност или хиперметропија, код које је око далековидно „прекратко“ односно оса ока је кратка у поређењу са његовом рефрактивном моћи, па рожњача и сочиво не преламају светлосне зраке довољно, како би их усмериле на мрежњачу већ се слика посматраног објекат ствара иза мрежњаче. Будући да се жариште далековидног ока налази иза мрежњаче, слика ће бити нејасна. Далековидне особе боље виде удаљене него блиске предмете јер, што је
предмет удаљенији од ока, жариште је ближе мрежњаћи.
Постоји неколико облика хиперметропија:
- латентна,
- манифестна,
- тотална хиперметропија.
- презбиопија, сенилна далековидост или старачка хиперметропија као посебан облик далековидости.
Хиперметропно око се мора увек акомодирати без обзира на то где се фиксни објекат налази, и зато много више користи акомодацију како би посматрани објекат био ближе.
Код већине људи хиперопије се јавља након 40. године. Разлог за то је смањење еластичност очног сочива и смањена ширина акомодације коју оно захтева додатну корекцију за близине (адицију).
За корекцију хиперметропије користи се конвергентно или плус сочиво.
Астигматизам[уреди | уреди извор]
Преношење и преламање светлосних зрака је основна функција рожњаче и зато свако нарушавање њене величине, и још важније њене закривљености (радијуса), рефлектује се на о њену улогу у оптичком систему ока, односно појаву астигматизма као једне од аномалија ока коју не можемо исправити ни обичним „плус“ нити „минус“ сочивом јер око није једнако закривљено у свим меридијанима.[11] Уколико би нормално око приказали као ногометну лопту, облик ока са астигматизмом више би одговарао „рагби“ лопти. Зато су за исправљање астигматизма уместо класичних сочива потребна посебна цилиндрична сочива.[12]
Особе са астигматизмом не виде добро ни на даљину ни близу, а често је присутна и у комбинацији са миопијом или далековидошћу.
Симптоми су замагљен и нејасан вид, деформисана слика или деформисана слова при читању из близине. Поред тога, диференцијација детаљ је другачији у хоризонталном и вертикалном меридијану, и нешто је боља у меридијану који има мању рефракциону грешку.
Као што је познато, хиперметропија код деце је најчешће рефракциона аномалија. Међутим, ово стање не мора бити коначно због даљег раста и развоја ока које постаје еметропично, односно због прекомерног раста постаје кратковидно. Према томе свака промена осе ока за 1 мм доводи до промене преламање ока за 3 диоптрије, а промена полупречника рожњаче за 1 мм доводи до промене рефракције за 6 диоптрија.
Ако је пречник рожњаче преко 12 мм, говоримо о мегалокорнеји, док ако је пречник смањен испод 10 мм, ради се о микрокорнеји. Равна рожњача (cornea plana) je ona чији је радијус мањи од оног код нормалног ока.
Анизометропија[уреди | уреди извор]
Анизометропија је рефракциона аномалије код које се неједнакост рефракције јавља на оба ока, без обзира да ли је реч о неједнаком степену исте аметропије, или да је рефракција на сваком оку различита. Код ове видне аномалије главни проблем у корекцији је савладавања анизеиконије (разлике у величини и облику слика на мрежњачи оба ока)[13] код које због потешкоћа у комбиновању слика долази до поремећаја бинокуларног вида.[14]
Особе са анизометропијом мањом од 2,0 диоптрије, за корекцију користе наочаре тако што се за свако око прописује одговарајућа корекције. Уколико је анизометропија већа од 2,0 диоптрије, корекција анизеиконије и успостављање нормалне оштрине вида могуће је искључиво уз помоћ контактних сочива.[14]
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в „"Global, regional, and national incidence, prevalence, and years lived with disability for 301 acute and chronic diseases and injuries in 188 countries, 1990-2013: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2013".”. Lancet. 386 (9995): 743—800. 22. 9. 2015.
- ^ „WHO Disease and injury country estimates”. World Health Organization. 2009. Архивирано из оригинала 11. 11. 2009. г. Приступљено 11. 11. 2009.
- ^ а б Hashemi, Hassan; Fotouhi, Akbar; Yekta, Abbasali; Pakzad, Reza; Ostadimoghaddam, Hadi; Khabazkhoob, Mehdi (27. 09. 2017). „Global and regional estimates of prevalence of refractive errors: Systematic review and meta-analysis”. Journal of Current Ophthalmology. 30 (1): 3—22.
- ^ а б Denniston, Alastair K. O.; Murray, Philip I. (2018). Oxford Handbook of Ophthalmology (4th изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 926. ISBN 9780198816751.
- ^ Foster, PJ; Jiang, Y (фебруар 2014). „Epidemiology of myopia”. Eye. 28 (2): 202—8. doi:10.1038/eye.2013.280..
- ^ Pan, Chen-Wei; Ramamurthy, Dharani; Saw, Seang-Mei (2012). „Worldwide prevalence and risk factors for myopia”. Ophthalmic & Physiological Optics. 32 (1): 3—16. PMID 22150586. doi:10.1111/j.1475-1313.2011.00884.x.
- ^ Castagno, VD; Fassa, AG; Carret, ML; Vilela, MA; Meucci, RD (23 December 2014). "Hyperopia: a meta-analysis of prevalence and a review of associated factors among school-aged children". BMC Ophthalmology. 14: 163
- ^ „Refractive Errors | National Eye Institute”. www.nei.nih.gov. Приступљено 2022-10-05.
- ^ Pan, CW; Dirani, M; Cheng, CY; Wong, TY; Saw, SM (март 2015). „The age-specific prevalence of myopia in Asia: a meta-analysis”. Optometry and Vision Science. 92 (3): 258—66. PMID 25611765. doi:10.1097/OPX.0000000000000516..
- ^ Kanski J., Clinical Ophthalmology: A Systematic Approach: Expert Consult, 7th edition, 2011, str. 178.
- ^ „astigmatism | Etymology, origin and meaning of astigmatism by etymonline”. www.etymonline.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-05.
- ^ Schweizer H., Gut I., skripta iz predmeta Kontaktna sočiva 1 za studente Optometrije, PMF Univerzitet Novi Sad, Departman za fiziku, 2009
- ^ „Anizeikonija • LekarInfo” (на језику: српски). 2014-08-26. Приступљено 2022-10-05.
- ^ а б Biga S., Blagojević M., Cvetković D., Parunović A, Oftalmologija, Medicinska knjiga, Beograd, 1992, str. 307.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
