Света Теодула
![]() | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: чланак је написан хагиографским стилом, а такође је највероватније и историјски неутемељен. |
Света мученица Теодула је хришћанска светитељка.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/d2/%D0%96%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%8F_%D0%A1%D0%B2%D1%8F%D1%82%D1%8B%D1%85_%281903-1911%29_-_%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B0_06052_%D0%A4%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%8F.png/220px-%D0%96%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%8F_%D0%A1%D0%B2%D1%8F%D1%82%D1%8B%D1%85_%281903-1911%29_-_%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B0_06052_%D0%A4%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D1%83%D0%BB%D0%B8%D1%8F.png)
Пострадала је за Христа у време Диоклецијана, нечастивог цара римског.[1] При мучењу, Теодула уразуми једног од мучитеља, Еладија, и приведе га вери Христовој. Када Еладије јавно исповеди своју веру у Христа, би мачем посечен. Теодула се држаше врло храбро на суду, због чега је судија назва безумном. Рече му на то Теодула: „Безумни сте ви који заборависте јединог истинитог Бога, па се клањате мртвом камењу“.[2] Судија је врже на муке љуте које Теодула јуначки издржа, и својим јунаштвом на мукама многе задиви и ка Христу обрати. Међу онима беху и два угледна грађанина, Макарије и Евагрије.[3] Са овом двојицом и многим другим Теодула би бачена у усијану пећ где чесно сви скончаше и Христовог се царства удостојише.[4]
Српска православна црква слави је 5. фебруара по црквеном, а 18. фебруара по грегоријанском календару.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Св. муч. Агатија; Св. муч. Теодула; Св. Полиевкт, патријарх цариградски – Задушнице – Vaznesenjska crkva” (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-25.
- ^ „Света мученица Теодула - Храм Успења Пресвете Богородице у Цириху”. pravoslavnacrkva.ch (на језику: српски). Приступљено 2024-01-25.
- ^ „Света мученица Теодула”. Prijateljboziji.com (на језику: српски). Приступљено 2024-01-25.
- ^ „Православни подсетник”. www.pravoslavno.rs. Приступљено 2024-01-25.
Напомене[уреди | уреди извор]
Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.