Пређи на садржај

Солидарност (синдикат)

С Википедије, слободне енциклопедије
Самостални самоуправни синдикат „Солидарност”
Niezależny Samorządny Związek Zawodowy „Solidarność”
Лого Солидарности
Августовски штрајк у Гдањском бродоградилишту Лењин
Оснивач31. август 1980. (1980-08-31) (признато)
17. септембар 1980 (1. конгрес)[1]
10. новембар 1980 (регистрован)
ТипРаднички покрет
ЛокацијаПољска
СедиштеГдањск
РуководиоциАна Валентинович, Лех Валенса
Међународно чланствоITUC, ETUC, TUAC
Број волонтераСкоро 10 милиона на крају прве године; преко 400.000 у 2011[2] (680,000 in 2010)[3]
Веб-сајтSolidarnosc.org.pl (на енглеском)
Споменик у Гдањску

Солидарност (пољ. Solidarność), пуним именом Независни самоуправни синдикат „Солидарност“ (пољ. Niezależny Samorządny Związek Zawodowy Solidarność),[4] пољски је синдикат основан у септембру 1980. године у Гдањску, вођен од стране Леха Валенсе.[1]

Солидарност је први некомунистички контролисани синдикат у државама Варшавског пакта.[5] Током 80-их основан је као широки антибирократски социјални покрет. Влада је покушавала да уништи синдикат током ванредног стања почетком 80-их и неколико година репресије, али на крају су морали да преговарају са синдикатом. Пољски округли сто између владе и опозиције предвођене Солидарношћу довеле су до полуслободних избора 1989. године. До краја августа опозиција предвођена синдикатом Солидарност је формирана и у децембру 1990. године Валенса је изабран за председника Пољске.

Чланство синдиката достигло је врхунац од 10 милиона у септембру 1981. године,[2][3] што представља једну трећину радно способног становништва земље.[6] Лидер Солидарности Лех Валенса добио је Нобелову награду за мир 1983. године, а синдикат је широко признат као централна погонска сила у окончању комунистичке владавине у Пољској.

Осамдесетих година прошлог века, Солидарност је била широки анти-ауторитарни друштвени покрет, који је користио методе грађанског отпора да унапреди узроке радничких права и друштвених промена.[7] Покушаји владе раних 1980-их да униште унију увођењем ванредног стања у Пољској и употребом политичке репресије су пропали. Делујући потајно, уз значајну финансијску подршку Ватикана и Сједињених Држава,[8] унија је опстала и до каснијих 1980-их је ушла у преговоре са владом.

Историја

[уреди | уреди извор]

Седамдесетих година пољска влада је подигла цене хране док су плате стагнирале. Овај и други стресови довели су до протеста 1976. и каснијих владиних гушења против неслагања. KOR, ROPCIO и друге групе почеле су да формирају подземне мреже како би надгледале и супротстављале се понашању владе. Синдикати су чинили важан део ове мреже.[9] Године 1979, пољска привреда се смањила први пут од Другог светског рата, за два одсто. Спољни дуг је достигао око 18 милијарди долара до 1980. године.[10]

Ана Валентинович је отпуштена из бродоградилишта у Гдањску 7. августа 1980. године, пет месеци пре него што је требало да се пензионише, због учешћа у илегалном синдикату. Ова одлука управе разбеснела је раднике бродоградилишта, који су 14. августа извели штрајк бранећи Валентиновичеву и захтевајући њен повратак. Она и Алина Пиенковска трансформисале су штрајк због питања хлеба и путера у штрајк солидарности у знак симпатија са штрајковима на другим установама.

Солидарност је настала 31. августа 1980. у бродоградилишту у Гдањску када је комунистичка влада Пољске потписала споразум којим је омогућено њено постојање. Дана 17. септембра 1980. године, преко двадесет Међуфабричких оснивачких одбора независних синдиката спојило се на конгресу у једну националну организацију, НСЗЗ Солидарност.[6] Званично је регистрована 10. новембра 1980. године.[11]

Лех Валенса и други формирали су широки антисовјетски друштвени покрет у распону од људи повезаних са католичком црквом[12] до припадника антисовјетске левице. Пољски национализам, заједно са проамеричким либерализмом, играо је важну улогу у развоју Солидарности 1980-их.[13] Солидарност се залагала за ненасиље у активностима својих чланова.[14][15] Септембра 1981. године, први национални конгрес Солидарности изабрао је Валенсу за председника[11] и усвојио републички програм, „Самоуправну републику“.[16] Влада је покушала да уништи синдикат ванредним стањем из 1981. године и вишегодишњом репресијом, али је на крају морала да почне преговоре са синдикатом.

Подршка Сједињених Држава и Западног блока

[уреди | уреди извор]

У години која је претходила ванредном стању, политика Реганове администрације је подржала покрет Солидарност, водећи кампању за односе с јавношћу како би одвратила оно што је Картерова администрација видела као „непосредни потез великих совјетских војних снага у Пољску“.[17] Мајкл Рајсман са Правног факултета у Јејлу је назвао операције у Пољској као једну од тајних акција агенције CIA за промену режима током Хладног рата.[18] Пуковник Ришард Куклињски, виши официр пољског генералштаба, тајно је слао извештаје официру CIA Дејвиду Фордену.[19] Централна обавештајна агенција (CIA) преносила је око 2 милиона долара годишње у готовини Солидарности, што је укупно 10 милиона долара током пет година. Није било директних веза између CIA и Солидарности, а сав новац је каналисан преко трећих лица.[20] CIA службеницима је забрањено да се састају са лидерима Солидарности, а контакти CIA са активистима Солидарности били су слабији од AFL–CIO, који је прикупио 300.000 долара од својих чланова, који су коришћени за обезбеђивање материјала и готовине директно Солидарности, без контроле Солидарности за коришћење тога. Конгрес САД је овластио Националну задужбину за демократију да промовише демократију, а NED је доделио 10 милиона долара за солидарност.[21]

Пољска влада је донела ванредно стање у децембру 1981. године, међутим, Солидарност није била упозорена. Потенцијална објашњења за ово варирају; неки верују да је CIA затечена неспремна, док други сугеришу да су амерички креатори политике сматрали да је унутрашња репресија пожељнија од „неизбежне совјетске интервенције“.[22] Подршка CIA Солидарности укључивала је новац, опрему и обуку, коју су координирале Специјалне операције.[23] Хенри Хајд, члан обавештајног комитета Представничког дома Конгреса САД, изјавио је да су САД обезбедиле „залихе и техничку помоћ у смислу тајних новина, емитовања, пропаганде, новца, организационе помоћи и савета“.[24]

Председници

[уреди | уреди извор]
Солидарност на Викимедијиној остави.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Guardian newspaper report Retrieved 22 June 2009
  2. ^ а б 30 lat po Sierpniu'80: "Solidarność zakładnikiem własnej historii" Архивирано 29 октобар 2013 на сајту Wayback Machine Retrieved on 7 June 2011
  3. ^ а б Duda za Śniadka? by Maciej Sandecki and Marek Wąs, Gazeta Wyborcza of 24 August 2010
  4. ^ Solidarity на сајту Енциклопедија Британика
  5. ^ Stanley, John (14. 4. 2015). „Sex and Solidarity, 1980–1990”. Canadian Slavonic Papers. 52 (1–2): 131—151. JSTOR 40871520. S2CID 155049801. doi:10.1080/00085006.2010.11092641. 
  6. ^ а б "Solidarność" a systemowe przekształcenia Europy Środkowo-Wschodniej Архивирано 7 август 2013 на сајту Wayback Machine Retrieved on 7 June 2011
  7. ^ Smolar 2009, стр. 127–43
  8. ^ Tony Judt (2005). Postwar: A History of Europe Since 1945. The Penguin Press. стр. 589. 
  9. ^ KOR: a history of the Workers' Defense Committee in Poland, 1976–1981. Berkeley: University of California Press. 1985. ISBN 0-520-05243-9. 
  10. ^ Paczkowski, Andrzej; Byrne, Malcolm; Domber, Gregory F.; Klotzbach, Magdalena (2007). „1970s”. From Solidarity to Martial Law: The Polish Crisis of 1980–1981. Central European University Press. стр. xxix. ISBN 978-963-7326-96-7. 
  11. ^ а б Solidarność, wielopłaszczyznowy ruch na rzecz demokratyzacji i głębokich reform ustrojowych PRL Retrieved on 7 June 2011
  12. ^ Steger, Manfred B (јануар 2004). Judging Nonviolence: The Dispute Between Realists and Idealists (ebook). Routledge (UK). стр. 114. ISBN 0-415-93397-8. Приступљено 9. 7. 2006. 
  13. ^ Boduszyński, Mieczysław; Carpenter, Michael (2017-08-01). „How Polish populism explains the surge of Trump and nationalism”. The Hill. 
  14. ^ Paul Wehr; Guy Burgess; Heidi Burgess, ур. (фебруар 1993). Justice Without Violence (ebook). Lynne Rienner Publishers. стр. 28. ISBN 1-55587-491-6. Приступљено 6. 7. 2006. 
  15. ^ Cavanaugh-O'Keefe, John (јануар 2001). Emmanuel, Solidarity: God's Act, Our ResponseНеопходна слободна регистрација (ebook). Xlibris Corporation. стр. 68. ISBN 0-7388-3864-0. Приступљено 6. 7. 2006. „Solidarity Poland nonviolence.” 
  16. ^ Gliński, Piotr (2006). „The Self-governing Republik in the Third Republic”. Polish Sociological Review. 153 (1): 55—74. JSTOR 41274953. 
  17. ^ MacEachin, Douglas J. (2000). US Intelligence and the Polish Crisis: 1980–1981. cia.gov. Center for the Study of Intelligence. ISBN 9781929667062. Архивирано из оригинала 13. 6. 2007. г. Приступљено 10. 6. 2019. 
  18. ^ Arsanjani, Mahnoush H.; Cogan, Jacob, ур. (2010). Looking to the Future: Essays on International Law in Honor of W. Michael Reisman. Martinus Nijhoff Publishers. стр. 102. ISBN 978-90-04-17361-3. 
  19. ^ Davies, Richard T. (2004). „The CIA and the Polish Crisis of 1980–1981”. Journal of Cold War Studies. 6 (3): 120—123. S2CID 57563775. doi:10.1162/1520397041447346. 
  20. ^ Gregory F. Domber (2008). Supporting the Revolution: America, Democracy, and the End of the Cold War in Poland, 1981—1989. стр. 199. ISBN 9780549385165. [мртва веза], revised as Domber 2014, p. 110 [1].
  21. ^ Domber, Gregory F. (28. 8. 2014), What Putin Misunderstands about American Power, University of California Press Blog, University of North Carolina Press 
  22. ^ MacEachin, Douglas J. "US Intelligence and the Polish Crisis 1980–1981." CIA. 28 June 2008.
  23. ^ Cover Story: The Holy Alliance By Carl Bernstein, TIME, February 24, 1992
  24. ^ Sussman, Gerald (2010). Branding Democracy: U.S. Regime Change in Post-Soviet Eastern Europe. Peter Lang. стр. 128. ISBN 978-1-4331-0531-9. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Солидарност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Солидарност_(синдикат)&oldid=28415966”