Пређи на садржај

Хабитуација

С Википедије, слободне енциклопедије

Хабитуација је врста адаптације у којој особа не губи генералну способност одговора на дражи, већ нервни систем успорено, а често уопште адекватно, не реагује на стимулусе. Поједини стручњаци хуманистичких професија користе појам хабитуације како би описали форму зависности од дрога коју одликује психолошка зависност више од физичке и која се одликује психичким симптомима одвикавања.

Хабитуација би се могла дефинисати и као врста неасоцијативног учења током којег организам учи својства стимулуса којем је изложен једном или више пута. Неасоцијативно учење се може испољити као хабитуација и сензитизација. Хабитуација би тако представљала слабљење реакције организма на понављани а нештетни или безначајни стимулус[1].

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Драган Маринковић. Биолошке основе понашања. Издавач: Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.

Литература

[уреди | уреди извор]